Ivan Ivanji: Želeo sam da opišem našu zemlju, vek koji sam doživeo

Novi roman Ivana Ivanjija, poetskog naslova – „Usamljenost manjine“, prati Tomija, banatskog Mađara, od njegovog detinjstva zahvaćenog Drugim svetskim ratom, preko bogate internacionalne karijere uspešnog ekonomiste u saradnji sa zapadnonemačkim partnerima pa do starosti koju provodi kao američki građanin. Kao i kod drugih Ivanjijevih likova, i kroz Tomijev životni put odslikava se istorija. U Novosadskoj raciji stradali su mu najbolji drugovi, posle rata gledao je kako Mađari od povlašćenog položaja postaju manjina. On je bio Jugosloven koji se razvijao zajedno sa društvom u razvoju. Možda je od Tomijevog zanimljivog odnosa prema ženama, Evama ili onima od kova Lilit, još intrigantniji odnos prema njegovom ocu, stručnjaku koji je bio hapšen u svakoj vlasti, ali koji je mirno nastavljao da radi svoj posao, u izdvojenosti, u usamljenosti...

Vaš glavni junak je Mađar. Kako se menjao odnos prema položaju Mađara u Kraljevini Jugoslaviji, pa za vreme Drugog svetskog rata u Vojvodini, a zatim u socijalizmu?

Upravo na to sam želeo da ukažem, na našem prostoru ista nacija čas je većina, čas manjina. U kraljevini su Mađari imali svoju štampu, ali ne i više škole, zbog toga nisu bili zastupljeni u vlastima. Za vreme okupacije u Bačkoj, bili su gazde; u Banatu su bolje stajali od Srba, ali gore od Nemaca. Posle rata je bio bonus ako si član manjine, a dobar i poslušan. Želeo sam da opišem razvoj, pre svega, naše zemlje, ali i sveta, vek koji sam doživeo. A pošto je za to junak neophodan, a meni su dosadile priče u kojima su Jevreji junaci, izabrao sam posmatram događaje očima jednog Mađara. Tomi nikako nije tipičan naš vojvođanski Mađar, nego individualista, samotnjak po prirodi, pa i porodično.

Da li vas zapravo promenljivost odnosa prema nečemu što je ljudski identitet dobijen rođenjem podstiče na to da sagledavate sudbine apatrida?

Imam problem sa pojmom ljudskog identiteta. Mislim da čovek želi da bude deo jata, krda kao većina životinja. Bolje se oseća u grupi, to mu određuje identitet, nacionalni ili religijski, što bi bilo u redu da krdo ne mora da ima predvodnika, vođu. Isto važi za kurjake, za divlje svinje, za ptice letelice i za ljude. Retkim individualcima, samotnjacima, takav identitet nije potreban, on ima svoj neprikosnoveni, jedinstveni, lični identitet. Mislim da sam ja takav. Znači, nisam apatrid, jer je apatrid neko ko je izbačen iz svog „identiteta“ u neku tuđinu. Ako nisam, ne znači da me kao pisci takvi ne zanimaju, naprotiv. Najradije bih rekao „dapače“, ali lektori u Srbiji to ne bi dozvolili, jer je „kroatizam“.

Tomijev otac bio je profesionalac, a bio je hapšen tri puta, pod različitim vlastima i svakoj je služio bez pogovora. Kakva je razlika između ovog tipa ljudi i onih koji se prilagođavaju novim uslovima iz ideoloških i drugih razloga?

Zanima me taj retki tip eksperata koji su verni struci a inače nikome. Nisam siguran da li da im se divim ili da ih prezrem. To je Tomijev odnos prema njegovom ocu.

Važan lajtmotiv romana je trenutak kada prijatelj prijatelju, u nadolazećem nacionalizmu kaže: „Nisi naš“. Da li se lako postaje tuđin ili je prihvatanje ionako bila iluzija, gde je čovek sposoban da voli samo sebi sličnog?

Doživljaj koji s pravom nazivate lajtmotivom gotovo od reči do reči kao Tomiju u knjizi dogodio se meni. Tomijeva sudbina ne liči na moju, ali ja sam zaista stajao sa drugom koga sam smatrao svojim najboljim prijateljem na nadvožnjaku kod Autokomande i posmatrao kolonu tenkova kako grmi sa topovskim cevima uperenim na zapad. On je bio vrhunski intelektualac, poznati pesnik, govorio i čitao nekoliko evropskih jezika perfektno. Naravno da sam znao da je Srbin, ali sve do tog razgovora za nas je nacionalna pripadnost bila sporedna. Prvi put se pokazao kao velikosrbin, što je svačije pravo, ali me prenerazilo što mi je rekao da ga ne razumem, jer „nisam njihov“. Retki su još živi pripadnici naše generacije koji bi mogli prepoznati ko mi je poslužio kao uzor za taj lik, ali ja ovde njegovo ime neću otkriti.



Kako u tom svetlu prilagođavanja novim okolnostima vidite srpske čuvene nadrealiste koji su takođe deo vaše pripovesti?

Ujak moje pokojne žene kod koga je ona odrasla, jer joj je majka rano umrla od tuberkuloze, a otac kao komunista stalno bio u zatvoru, bio je Radojica Noje Živanović, slikar i jedan od teoretičara nadrealizma. Već i zbog priča o njemu pokret mi je bio poznat. Posle rata mi je Aleksandar Vučo bio neka vrsta očinski nastrojenog prijatelja koji me ljubazno forsirao. Zbog toga ih volim, razumem, ali kao pisac ja nisam blizak tom pravcu, bojim se da sam sumoran, tradicionalan realista. Imao sam priliku da upoznam tri pisca okićena Nobelovom nagradom, Gintera Grasa, Hajnriha Bela i Ivu Andrića, kome sam imao čast da pomalo i sekretarišem. Gras, koji mi je drugarski bio najbliži, literarno je najdalje od onog kako ja pišem, a vrhunac mi je Ivo Andrić sa onim volšebnim, neopisivim opisima i atmosferama koje unosi u svoj tip realističkog pisanja.

Tomi je u detinjstvu svedočio Novosadskoj raciji, zločinu njegove nacije. Da li nas i ovako teški zločini teraju na izdvojenost i usamljenost?

Novosadsku raciju sam doživeo i te dane proveo kod svog strica oženjenog Nemicom, tako da sam se radovao što ne moram da idem u školu. Stanovali smo dve kuće udaljeni od Banovine. Na tom „otmenom“ mestu raciju nisu vršili žandari, nego stari profesionalni policajci sasvim učtivo. Pojma nismo imali šta se događa na stotinak metara od nas, sve sam saznao tek kad sam ponovo krenuo u školu. Ipak je to u sećanju za mene cenzura u životu, potresan događaj koji sam često opisivao u svojim knjigama. Ovom prilikom me zanimalo da taj zločin posmatram iz perspektive Mađara mojih godina i do koje mere ga muči osećanje da su zlo počinili njegovi sunarodnici. Nimalo nije kriv, nije ni njegov otac, ali ipak oseća neki teret. Za mene je sve to uzbudljivo pitanje i iz današnje perspektive pitam se do koje mere psihološki, svakako ne pravno i stvarno, nas Srbe i građane Srbije opterećuju zločini koji su počinili ljudi u srpskoj uniformi i sa srpskim kokardama. Odgovorni su samo pojedinci kojima se zločin ili nečinjenje, kad bi zločin mogli da spreče, konkretno može dokazati, pa ipak… Meni je to strašno, ja sam bio rezervni oficir te armije iz koje su bili oficiri sa Ratkom Mladićem na čelu.

Sećate se Drugog svetskog rata. Ovih dana mnogi se pribojavaju novih, većih, sukoba. Šta kaže vaše iskustvo u diplomatiji?

To što sam prevodio na važnim susretima i nekoliko godina bio diplomata ne daje mi prednost u shvatanju opasnosti u kojoj se čovečanstvo nalazi. Brine me kao oca, dedu, pradedu. Podsećam na to da su za vreme Drugog svetskog rata sve tri velike sile, Hitler, SSSR i zapadni saveznici na čelu sa Amerikom, posedovali strašno oružje, bojne otrove, bakteriološke mogućnosti napada, ali nisu ni pomislili da ih upotrebe, jer bi druga strana mogla da odgovori. Možda veliku nadu pruža upravo situacija u kojoj protagonisti imaju mogućnosti da razore pola sveta ili nehotice i sav život na planeti, a bez garancije da druga strana neće stići da odgovori.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika