Isečak našeg sveta prerađen u laboratoriji Basarinog temperamenta

Prisutan je na ovdašnjoj književnoj sceni više od četrdeset godina. Prvu knjigu, „Priču u nastajanju“, objavio je 1982. Od tada do danas napisao je više od četrdeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je brojnih književnih nagrada. Sveprisutan je u javnom životu, koji svakodnevno komentariše i kao da mu je „mentalni fajt“ omiljeni sport. Ne plaši se da kaže i uradi šta misli, čak i ako se to neće svideti onima koji su bili na „njegovoj“ strani. Dobitnik je Ninove nagrade za 2020. (koja mu je druga po redu) za roman „Kontraendorfin“. Ukratko, Svetislav Basara.



Neki podnose disertacije za doktorske titule, a Vi ste svoju, kako stoji u podnaslovu nagrađene knjige „Kontraendorfin“, izgleda podneli za Ninovu nagradu. Da li Vas nagrade raduju, šta mislite o njima?

Nagrade me uvek veoma obraduju, ali mi – kako bi to rekla jedna junakinja „Kontraendorfina“ – vrlo brzo izađu na nos. Publicitet koji donose nagrade – naročito Ninova – kao i svi ovdašnji publiciteti prilično je nezdrav. Novinari se na proglašenjima nagrada ne sjate zbog književnosti, već u nadi da će iskrsnuti nešto skandalozno. Budući da su skandali u tim prilikama retki, sledi istražni postupak o nagrađenoj knjizi. Ne treba uopšte reći da je retko ko (ako iko) od tih novinara pročitao knjigu, što meni nije nikakav problem, ali mi je degutantno da odgovaram na pitanja koja sklepaju od onih nekoliko marketinških rečenica na poleđini knjige. Ovoga puta su se, svi do jednog, uhvatili za „demontiranje mitova“ i „detronizaciju nacionalnih veličina“. U ponedeljak (dan proglašenja dobitnika Ninove nagrade – prim. aut.) me je, recimo, pozvala novinarka jednog uglednog tabloida sa molbom da prokomentarišem uzbunu na društvenim mrežama koja se digla zbog skrnavljenja lika i dela Desanke Maksimović. Nisu tu nevažne ni kuloarske procene da li je nagrađeni roman ZA ili PROTIV Vučića. Međutim, kada prođe ta početna gungula, nagrada, pogotovo Ninova, privuče veliku pažnju publike na delo. Ali tako je to. Da bi se nešto dobilo, mora se malo dosađivati.

„Kontraendorfin“ ste pisali pune dve godine. Kako je izgledalo to „putovanje“ i jeste li uvek znali kom cilju težite? Da li je bilo slučajnih ili neplaniranih „rukavaca“?

Imalo je to „putovanje“ svojih uspona i padova, a cilju kome sam težio, težim otkako sam počeo da pišem, a to je da savladam otpor materijala – u datom slučaju jezika, koji ponekad pruža veći otpor nego mermer – i da napišem kompaktan roman, to jest sliku našeg isečka sveta prerađenu u laboratoriji mog temperamenta. Znao sam, dakle, čemu težim i to sam i postigao otprilike 75%, što je visok procenat. A slučajnosti i nepravilnosti je bilo tušta i tma. Često bih se iznenadio u kojim me je sve pravcima odvodila skrivena logika teksta.

U obrazloženju žirija da nagrada pripadne baš Vama stoji, između ostalog, da „uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo“. Sa kakvom to istinom suočavate čitaoca?

Uh, ne treba preterano insistirati na (fiktivnom) hormonu kontraendorfin jer bi se moglo dogoditi da roman „Kontraendorfina“ u bibliotekama završi u odeljku „Endokrinologija“, kao što se to dogodilo Paviću čiji je „Hazarski rečnik“ završio u odeljku „Rečnici“. Hormon nesreće je samo metafora, kao što je besomučno Stojkovićevo i Kaloperovićevo opijanje metafora za delirijum koji nema veze sa alkoholom, kao što je i završna, masturbaciona seansa u klozetu benzinske stanice Beška 2 metafora za jednu pornografiju koja nema veze sa seksualnošću.

Gde se nalazi izvor hormona nesreće, koji nam je u krvi a koji ste „krstili“ naslovom knjige? I da li postoji „lek“ kojim to možemo da promenimo? Zbog čega toliko branimo ono što nas uništava i zbog čega smo zavisni od nesreće i čemera?

Paracelzus je rekao da lek nikada nije daleko od bolesti – to važi i u društvenoj patologiji – samo se treba osvrnuti uokolo i pronaći ga. Naš problem je što ili ne tražimo lek ili primenjujemo lekove koji pogoršavaju bolest. A zbog čega toliko branimo ono što nas uništava i zbog čega smo zavisni od nesreće i čemera, to je domen psihoanalize, a ne umetničke proze. „Kontraendorfin“ je postavio dijagnozu, terapiju mora odrediti neko drugi.

Ako je Kaloperović, junak i narator ovog romana kao što je bio i u „Andrićevoj lestvici užasa“, zapravo piščev alter ego, ko je onda Stojković? Slikar, Kaloperovićev prijatelj, sagovornik koji je kao đak izmakao streljanju u Kragujevcu oktobra 1941. i koji je šetao sa Andrićem Kalemegdanom? Kakav je to sagovornik u ova dva romana, čiji je prototip ili metafora, ako hoćete?

Stojković je moj jedini književni lik u pravom smislu reči. Svi ostali su puka imena koja koristim kao portparole. Ovoga puta uloge su se obrnule, pa sam ja u izvesnom smislu bio Stojkovićev portparol, pod (književnim) pseudonimom Kaloperović. Lik Stojkovića – koji je dopola fiktivan, otpola sastavljen od karaktera i temperamenata nekih mojih bliskih prijatelja – mogu čak i da vizuelizujem. Impozantna je figura. Uopšte ne lični na baba Vangu, čiju sam fotografiju poturio umesto njegove.

Ko su zapravo glavni junaci „Kontraendorfina“: Stojković i Kaloperović, ili svi oni njihovi (i naši) savremenici, više ili manje poznati, koje oni pominju u romanu?

Glavni junak je – jezik. Likovi, događaji i situacije u romanu su puki povod da bih invazivnom prozom prodrmao (i porazbijao) okamenjene jezičke obrasce. Radim zapravo ono što Stojković u romanu kaže da radi Glavurtić – dovodim rečenice u neprijatne situacije. Takav postupak otkriva da se iza svega toga keze još neprijatnije situacije.

Vaš roman je napisan vrhunskim stilom, duhovit je i gorak istovremeno, i predstavlja visoko književno ostvarenje pre svega. Ali kojem biste ga vi podžanru pripisali: satiri, tragikomediji, romanu s ključem, farsi, groteski? Kako kao pisac doživljavate državu i vreme u kojima živimo?

Mešavina svih podžanrova koje ste pomenuli, s napomenom da se ni jedan od njih ne poklapa sa žanrovskim pravilima. Ali hajde da pokušam nešto novo. Organizovano rasulo. Ustavna anarhija. Republikanska monarhija. Centralnoevropska istočnjačka satrapija. Mogao bih tako unedogled.



Da li je lakše neke bolne istine izreći uz humor? Zbog čega su groteska i satira kao preovlađujuće žanrovske orijentacije u „Kontraendorfinu“ i u Vaših nekoliko prethodnih romana?

Došlo takvo vreme, što rek’o Andrić.

Pišete na jednom mestu: „Pomislih da je višepartijski ološ Đilasu otkrio spomen-ploču u znak zahvalnosti što nije poživeo dovoljno dugo da i njih postrelja.“ Pošto smo saglasni s Vama da u „Kontraendorfinu“ nema politike, kakva je funkcija ovakvih i sličnih segmenata u romanu, kao što je segment sa Đilasovom rezidencijom i postavljanjem spomen-ploče, osim što nas svojim paradoksom i humorom zasmejavaju?

Ako u književnom tekstu pomenete nekog političara – a ja ih često pominjem – to uopšte ne mora da znači da roman ima veze sa politikom. Kao što ovaj i nema, niti sam želeo da ima. „Materija“ romana je u stvari jedna gnusna stvarnost i jedno odvratno stanje duha iz kojih po sili nužde proizilaze gnusne politike i isti takvi političari.

Rekli ste jednom prilikom da su Vaše jezičke igrarije „lomljenje kičme jednog jezika zatučenog u nastanku“. Očigledno Vam predstavlja izazov da ispitujete granice jezika i književnog izraza. Šta mislite, da li i na koji način pisci doprinose razvoju svog jezika?

Velike evropske jezike su stvorili hrišćanski mistici pišući o stvarima o kojima nije moguće pisati. Potom su, kad su mistika i teologija ustuknuli, jezike nastavili da stvaraju i bogate filozofi i pesnici. To se, naravno, ne vidi u kolokvijalnom govoru, a ne vidi se – iako bi trebalo da se više vidi – ni u novinama, na radiju i televiziji. Narod je bogat onoliko koliko je bogat jezik kojim govori i (naročito) piše. Iz sveopšte materijalne (i ne samo materijalne) bede koja pustoši Srbiju lako se da naslutiti u kom nam je stanju jezik.

Na koliko nivoa može da se čita „Kontraendorfin“ i kakvo predznanje očekujete od svojih čitalaca?

Za čitanje „Kontraendorfina“ nije potrebno neko naročito predznanje, koje, uostalom, ni sam ne posedujem. Ono što je potrebno jeste otvoren um i strpljenje. Danas se isuviše olako čita. Čitanje je samo malo manje ozbiljna stvar od pisanja. To sam u „Andrićevoj lestvici užasa“ otprilike ovako postavio – da bi bilo velikih pisaca, potrebni su veliki čitaoci, uz neprestano prisutnu opasnost da loši čitaoci upropaste dobru književnost.

Pored književnosti, likovna umetnost Vam je omiljena. Kako bi izgledala slika „Kontraendorfin“?

Postala bi svetski slavna, dobila bi sjajne kritike, ali se njen autor ne bi obogatio, jer niko ne bi hteo da je kupi i okači na zid. To je, uzgred, rekao Ljuba Popović uoči otvaranja izložbe mog pokojnog druga Zorana Matića (ima ta epizoda u „Kontraendorfinu“) u Modernoj galeriji Valjevo. „Da nije premlad umro“, rekao je Ljuba, „postao bi svetski slavan, ali niko ne bi kupovao njegova platna.“ Možda je Zoran Matić na malim formatima naslikao najpribližniju sliku košmara „Kontraendorfina“.

Šta vezuje, a šta, po Vašem mišljenju, razdvaja „Kontraendorfin“ i „Andrićevu lestvicu užasa“? I da li razmišljate o nastavku ovog ciklusa, koji ste najavili kao „Izložbu spaljenih slika“?

To su romani blizanci. Ima ih još u mom opusu. Veoma liče, ali su dve različite, ponekad i oprečne ličnosti.

Da li očekujete da u krajnjoj liniji nešto postignete svojim romanima? Da li književnost i umetnost uopšte mogu da doprinesu da se promeni svest naroda? Da je moguć uticaj književnosti i umetnosti u „oskudnim vremenima“?

„Svest naroda“ je velika budalaština. U stvari masovna halucinacija. Ako nešto očekujem od svoje umetnosti – a ne očekujem ništa – onda je to da čitaocima eventualno pomognem na mučnom putu individuacije. Ta vrsta uticaja ne da je moguća, nego je efikasna. Ali se, kako rekoh napred, ne vidi i ne treba da se vidi jer se to odvija u svetu Duha.

Da li književnost jednog pisca, bio to Andrić ili Basara, može i treba da se posmatra odvojeno od njegovog života i javnih nastupa?

Može i mora, iako su život i javni nastupi ovog ili onog pisca tesno isprepletani sa njegovom literaturom. Razlika se ipak mora praviti. Stvari koje treba da stoje odvojeno ne smeju se spajati, kao što stvari koje treba da stoje zajedno ne treba razdvajati.

Kakve ljude formira vreme u kome sada živimo?

Vreme s tim nema ništa. Julijus Evola je sjajno pokazao da je vreme apsolutno ravnodušno za sve što se u njemu zbiva. Ljudi sami oblikuju (ili češće – ne oblikuju) svoje živote.

Kakvi su izgledi da generacije koje dolaze dobiju vakcinu protiv kontraendorfina? I čija bi to mogla da bude vakcina, kineska, ruska ili zapadna?

Nikakvi. U odnosu na hormone koji nastupaju, kontraendorfin će izgedati kao hormon sreće.

Razgovarala: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 4