Intervju: Dragan Velikić povodom hrvatskog izdanja „Adrese“

Povod za razgovor s Draganom Velikićem je zagrebačko izdanje njegova posljednjeg romana „Adresa“ (Meandarmedia, 2019.). U podnaslovu stoji „beogradski roman“ i da, Beograd „igra“ u romanu, ali u velikićevskom fokusu to podrazumijeva dublju igru identiteta: privatne introspekcije ali i političke povijesti grada, Srbije, Jugoslavije, prljavih epizoda ratne historije i njihovih mutnih refleksija na koje nas je domaća historiografija, uglavnom, navikla. Prije „Adrese“ Velikić objavio je deset romana, tri knjige priča, monografiju „Pula – grad interval“ (u koautorstvu s Igorom Zirojevićem i Paolom Orlić), šest knjiga eseja i duodramu „Montevideo“. Šira javnost svakako zna da je Velikić dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine „Ruski prozor“ i „Islednik“) ali i da je odrastanjem vezan uz Pulu, grad koji je, makar kratkim motivom, sveprisutan u njegovoj prozi. Razgovaramo, dakle, o romanu što je otvorio bolnu točku suvremenog trenutka Srbije, a time mnogo dalje i šire.



Na prekretnici vlastitog života, protagonist vašeg romana „Adresa“, dokumentarist u beogradskom Muzeju pošte Vladan Todorović, shvaća da je identitet njegove „adrese“ neraskidivo vezan uz bogati kontekst njegovog zavičaja odnosno grada. Grad pounutruje protagonista, ne biva drugačije. Todorović tako od običnog tipa nesigurnog u svaki detalj svoje dotadašnje građanske egzistencije postaje prosvijećena figura. Drugim riječima, neosviještenost tupih građanskih života vodi u ništa? „Adresa“ u tom smislu djeluje detonativno: što može (ili mora?) pokrenuti uspavanu tektoniku građanskih ezgistencija?

Vladan Todorović nije paradigma građanstva, kako vaše pitanje, rekao bih, implicira. On je jedan čovek, priča za sebe. Kasno sazrevanje i potraga za identitetom. Čemu je prethodilo izbegavanje suočavanja, izbegavanje bavljenja sobom. Učinilo mu se da je lakše baviti se gradom, skupljati nasumične isečke u oholom uverenju da se grad može uhvatiti u mrežu. A grad na svakom uglu razjapljuje čeljusti svojih života, jer grad je život i onda kada je smrt, a život je ono pred čim se taj dokumentarista povlači. Upoznati grad sa svim njegovim slojevima, tajnim pretincima istorije i katakombama, neobeleženim humkama i nezabeleženim tragovima različitih DNK, a ne moći upoznati sebe, pa to je prilično naivno od strane tog Vladana. Ipak, tim obrnutim putem, on stiže do svoje adrese, a preko adrese i do sebe. Taj grad, takav kakav je, sa svim svojim manama, i taj Vladan, takođe takav kakav je, ukrstili su se u jednoj tački, tački oslonca.

I kao čitatelji i kao građani osjetljivi smo na granicu dociranja i/ili moraliziranja zajedničke političke povijesti. Umorni od revizionizma historije kojoj smo neprestano izloženi, nalazimo lucidnim ključ vašega protagonista: materijalne činjenice nisu dovoljne, literatura političkoj povijesti donosi uvjerenje o skladu „izgubljenih“ identiteta? Dokumentarna građa, iako svima dostupna, ostaje „neuvjerljiva“? Povijest svakodnevice duboko je kodirana u književnosti, prije svega? Koji bi, zapravo, bio ključ borbe protiv revizionizma političke povijesti grada, ovih prostora?

Davno sam prestao da obraćam pažnju na zvanične interpretacije i da im verujem. To o čemu govorite, što tako precizno uočavate, ipak, kada ga ogolimo, svodi se na banalnu, šibicarsku matematiku šumskih secikesa. Na tu vrstu provokacija odgovaram kolumnama u NIN-u, a u romanima se obračunavam sa sobom. E sad, kad vam politika doslovno razruje trotoar ispred kuće, ukine Glavnu železničku stanicu, preko noći sruši čitavu jednu ulicu ‒ što se u Beogradu dogodilo u četvrti Savamala u noći 25. aprila 2016. godine, i tokom nekoliko časova, koliko su trajali „građevinski radovi“ koje su obavljale do danas nepoznate osoba sa fantomkama, policija i čitav državni aparat budu nedostupni za građane, na poziciji stand by ‒ dakle, kada vam je mesecima otežano ono bazično, svakodnevno kretanje, ne možete se praviti da sve to ne vidite. Inicijalno nenamerno, u „Adresi“ sam na kraju ostavio zapis o jednom vremenu, o konkretnoj godini 2018. u Beogradu. Jednostavno nisam više bio u stanju da se opirem uplivu svakodnevice u svaku poru naših života. Tu istoriju, ako se roman bude čitao u budućnosti, neće biti moguće revidirati. Udžbenici se menjaju, jednim potezom pera trenutne političke varijante, školski programi takođe, međutim, literatura ostavlja dublje tragove. A i to što sam nazvao politikom, mislim da treba staviti u navodnike. Prigrabiti vlast isključivo zbog lične koristi, voditi se bezumnom pohlepom i u tome se oslanjati na najgori mogući ološ, voditi državu kao kartel, to se teško može nazvati politikom.

„Vladan se zanosio nekim apsolutnim uvidom u genos grada – u Beograd kao živ organizam čije otkucaje čuju samo dobri duhovi, međusobno u dosluhu, još od vremena kada se prvi namernik nastanio na njegovom tlu“, pišete u romanu. Pa kad se u suvremenosti vučićevske Srbije devastira supstanca svega što bi trebalo biti građansko društvo, uništavaju se svi povijesni talozi grada: od vremena Rimljana preko osmanskog doba, Drugog svjetskog rata i komunističke vlasti? I ako je ovaj roman (i) politički bedeker, na što točno upućuje, kako emancipira? U „organizaciji pesimizma situacije“? Pokušaju zaustavljanja „procesa atrofije samosvesti građana“, kako kažete u romanu?

Da Vladan ima odgovor na vaše pitanje, verovatno bi se kandidovao na predsedničkim izborima. Ako romanom u tom smislu upućujem na nešto, upućujem na to da je zlo sveprisutno, i da nema „našeg“ i „njihovog“ zla. Ako se borim, borim se protiv prećutkivanja, laganja, zatrpavanja istine, falsifikovanja stvarnosti, falsifikovanje onoga što je bilo, istorije, života... Sve je to jedna ista priča, zato se grad i čovek ukrštaju, jer ni jednom ni drugom laganje, guranje pod tepih, zatvaranje očiju i prećutkivanje ne mogu doneti ništa dobro. To nije zdravo. I zato je svakodnevica pod vlašću razbojničke družine, koja uskoro ulazi u devetu godinu postojanja, neuporediva sa bilo kojom prethodnom, jer je svedena na ogoljeno zlo koje nema čak ni potrebu da se pravda. Predstoji nam taj poslednji, deveti krug Danteovog Pakla u predstojećoj, devetoj godini Vučićeve vlasti.

Zanimljiva mjesta u romanu su i historijske digresije o komunističkim zločinima „po oslobođenju“. Fakti kojima se nije ozbiljno i pošteno bavila domaća historiografija lako prelaze u mitologiju, relativizaciju, kaos: uobičajeno, u postjugoslavenskim društvima? Nerazmrsivo?

Maločas sam o tome govorio – nema dobre laži. Ja verujem da je izbor svakog poštenog čoveka 1941. godine bio partizani, a ne četnici. Siguran sam da posle užasa četvorogodišnjeg ratovanja, posle obešenih na Terazijama, posle mučenih u Glavnjači i ubijanih na Banjici tokom okupacije, malo kome neće biti jasna žeđ za osvetom koja se javila kao posledica svega toga. Uostalom, isto se dešavalo po čitavoj „civilizovanoj“ Evropi. Ali, nemojmo negirati tu osvetu, kao da se nije događala masovno. Bez suočavanja sa komunističkim zločinima nema ni suočavanja sa Srebrenicom, Sarajevom, sa hladnjačama koje su stizale sa Kosova... Jugoslovenska komunistička vlast je jedina u Evropi za sobom ostavila precizne knjige streljanih posle rata, i to po okruzima. Tako i znamo za 35 000 pobijenih bez suđenja samo u Srbiji. Kao što rekoh, i drugde po Evropi se isto radilo, samo bez zapisivanja i evidencije, i u manjem broju.

U romanu je upadljiva i digresija na biografiju nadrealiste Marka Ristića, jugoslavenskog ambasadora u Francuskoj od 1945-1948. „Pakleni tunel okupacije“, koji je u Markovom slučaju bio boravak u Vrnjačkoj Banji tokom rata, zamenio je ambasadorovanjem u Parizu. I za pretpostaviti je da nije, kao okupacija, trajalo „isuviše dugo“, citiramo. E pa to je ono mjesto, gdje se preispituju mnoge granice društvene recepcije važnih domaćih figura? Pozicije klasnih razlika, kulturnjačkih finih manira, građanskosti radi „stabilnije prošlosti“? Naprosto, pune istine?

Naravno, samo što se do te „pune istine“ tek naknadnom pameću lako dolazi. Inače nije lako. Da je lako, savremena civilizacija bi zasigurno drugačije izgledala. Nije lako doći do istine, ili „istine“ u datom trenutku, da se ne lažemo. Ali, to nas ne abolira od težnje, ni od pokušaja. A naročito od svesnog laganja. Marko Ristić, ideolog srpskog nadrealizma. Da li intelektualac ima obavezu da reaguje? Baš obavezu! Ne znam, nisam se time bavio. Ali, hoćemo li nekoga ko u medijima zvanično abolira zločin vlasti ‒ što je Marko Ristić učinio svojim tekstom na prvoj strani „Politike“ 28. novembara 1944. godine ‒ abolirati od odgovornosti samo zato što je neupitna ikona jednog umetničkog pokreta? Ja mislim da ne. I vraćam se na ono da nema „naših“ i „njihovih“ zločina, ni u nacionalnom, ni u klasnom, ni u ideološkom kontekstu.



Imate iskustva u visokoj politici, bili ste veleposlanik Srbije i Crne Gore od 2005-2009. u Austriji. Piše na Wikipediji: „U skladu sa starom jugoslavenskom tradicijom da svoje najbolje pisce šalje u veleposlanike, proeuropska srbijanska vlada postavlja ga...“ S ove točke gledišta, takva nam se situacija čini pradavnom, old school diplomacija, bez cinizma. Jeste li požalili na tom poslu? Što je ono ključno, što visoka politika, najvažnije, pokaže čovjeku koji nije profesionalni političar?

Ja sam kao ambasador mogao predstavljati samo demokratsku vlast čija politika jeste bila proevropska. Uostalom, ta vlast je pokazala svoj demokratski potencijal prihvativši poraz na izborima 2012. godine. Moj slučaj je prilično netipičan, budući da nisam izašao iz stranačkog špila. Srbiju i Crnu Goru predstavljao sam u zemlji gde sam kao pisac imao ime i prezime, gde su moji politički stavovi više od jedne decenije bili poznati preko intervjua i tekstova objavljenih u austrijskim medijima. Tokom četiri i po godine ambasadorskog mandata nikada nisam bio u situaciji da govorim nešto što se suštinski razlikuje od mog ličnog stava. Kao i svaki zanat, i diplomatija se uči. To je ozbiljan posao, traži ljude od formata, bez obzira što uloga diplomate u mnogome podseća na trafostanicu. Ambasador ne proizvodi, već prenosi određenu politiku, međutim, u tom prenošenju itekako postoji udeo kreacije. A to je ono što se ne može naučiti.

Vaša zbirka kolumni/eseja „Bratstvo po mrlji“ (Laguna, 2018.), možda najjasnije pokazuje vas kao nekoga tko otvoreno intervenira u medijski prostor. U nekim ste medijskim razgovorima jasno apelirali (i) na odgovornost novinara da „stvari nazovu pravim imenom“. Naravno, ali nije baš jednostavno? Jako je daleko otišla sistemska intelektualna pauperizacija medijskog polja, da ne spominjemo degradaciju radnih prava medijskih radnika.. U čemu je, ako postoji, šansa odgovornog novinarstva?

Ja sam tu malo dodatno zatrovan – moja žena je novinarka i svakodnevno peni po tom pitanju, pa više stvarno ne znam šta je moje, a šta njeno mišljenje. Novinarstvo je nekada bilo misija, a sada je prostitucija – tako ona kaže. Ali, sve je danas prostitucija, kažem ja. Odnosno može da bude. I jeste. Sudije se prostituišu, profesori, pijanisti, sportisti, umetnici, lekari... I sve je to na svoj način toksično. I sve je strašno opasno. Zato verujem – da ponovim – samo u okviru profesije, esnafa, struke može i treba da dođe do otrežnjenja i prave pobune. E sad, kažu da je trenutno u svetu toliko novca u opticaju, koliko nikada nije bilo. To su stravične, normalnom čoveku nezamislive sume, i kako kažu – svakoga je moguće kupiti. Ako je to istina, znači da samo slom ovakvog društvenog modela, u globalnom smislu, može da dovede do promene. A promene se iz udobnih fotelja ne sprovode. Niti iz tržnih centara, vikendica i turističkih aranžmana all inclusive. Je li virus zato morao da dođe? Hvatam sebe kako prvi put u životu postajem mistik.

I Pula: grad u kojemu ste proveli važan dio svog života, grad-motiv vašeg književnog opusa, zavičaj. Kako danas vidite taj grad, u čemu njegove mijene? Mijenja li se perspektiva s drugih vaših adresa?

Monte Zaro, Stoja, Kaštel, Vila Maria... Sva su to mitska mesta moje lične istorije, ali i istorije čitavih generacija. Šta tu može da se promeni, i ko to može da promeni? Taj grad je čudesan i lep, kao uvek što je bio. To je grad neverovatne energije. Sem toga, Pula su prijatelji! Magda, Paola i Ziro, Edi i Đilda, Goran Ban, Moris, Tanja i Bojan, Mirjana i Igor Galo... Toliko njih, mojih dragih ljudi. Pa grad su ljudi. Naravno i kuće. One divne autrougarske vile starice, zapostavljene i zapuštene. Pa okolina i seoske kamene kuće... Pa još malo dalje, do Rovinja, Trgeta, Raše... Do Rijeke, do knjižare „Ex Libris“, do Željka i Milane, Karla i Ronija... Ne može to ništa promeniti, može samo očvrsnuti. Samo nas covid može rastaviti, ali valjda na kratko.

Koja vam je trenutno tema/teme o kojima pišete, najviše razmišljate?

Nakon svakog romana pravim pauze. Nekada su bile kraće, ali s vremenom postaju duže, i po godinu dana, pa i više. Pisati tek da bi se pisalo, još jedan naslov dodati vlastitom opusu, zaista ne vidim u tome neki smisao. Vremenom sam došao do saznanja da pisanje nije izmišljanje, već otkopavanje. Što duže živite, imate sve više „snimljenog materijala“, ono što bismo imenovali proživljenim životom. Međutim, pojedinačni događaji i dešavanja nisu važni sami po sebi, već po tome do kakvih suštinskih saznanja dovode, i da li u procesu književne obrade postaju buduća intima čitalaca, koji u romanu, priči ili pesmi prepoznaju svoje iskustvo, vlastiti život.

Godinama već razmišljam o životu omiljenog mi pesnika Konstantina Kavafija, koji je kao službenik vodoprivrede u Kairu živeo naizgled monotonu svakodnevicu. Ali, iz tog života izrasla je jedna od najfascinantnijih poezija. U sedamdesetak pesama koliko ih je ostavio za sobom, nalazi se dnevnik svih nas. Nemam ambiciju da pišem biografiju Kavafija, međutim, već mesecima razmišljam o onim sasvim običnim prizorima i životnim situacijama koje je taj pesnik stvorio u svojim stihovima. To je sećanje sveta koje nema ni vremenska, ni prostorna ograničenja. Otkrivam ga u vremenu sadašnjem, u svakodnevici koju živim ‒ trenutak koji traje u svakom pojedinačnom životu. Živeći ovaj jedini mogući život, Kavafi ga je svojom poezijom izmestio u nebrojeno mnogo drugih života. On jeste naš savremenik. U romanu, koji sam nedavno počeo da pišem, nadvija se senka Kafavija. Ne znam gde će me odvesti, ali u tome i jeste magija pisanja.

Razgovarala: Branimira Lazarin
Napomena: integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde
Izvor: 24sata.hr