Govor Dragana Velikića prilikom prijema nagrade Vilenica

Prošle nedelje Dragan Velikić je bio gost Festivala „Vilenica“ u Sloveniji i tom prilikom mu je uručena istoimena nagrada. Tom prilikom, Velikić je održao ovakav govor:



Nagradu čine laureati.

Lista nagrađenih pisaca Vilenice je impresivna. Prijatan je osećaj biti u tom društvu. Hvala žiriju.

Moja priča sa Vilenicom počela je pre tačno trideset godina kada sam kao mlad pisac, koji je tek objavio svoj prvi roman „Via Pula“, dobio poziv Društva slovenskih pisaca. U Vilenicu sam došao direktnim vozom Beograd ‒ Sežana.

Tri godine kasnije, kada sam ponovo pozvan u Vilenicu, ne samo da više nije bilo vozova, nego nije bilo ni zemlje kojom bi ti vozovi išli. Bio je rat, Srbija je izolovana sankcijama Međunarodne zajednice, njenim građanima uvedene su  vize. I tako nisam uspeo da ostvarim svoj drugi dolazak u Vilenicu.

Taj drugi put desiće se tri decenije kasnije, kada dolazim da primim nagradu. Na neki način moja književna biografija smestila se između dve Vilenice. U tom periodu nastao je moj književni opus, čiji se junaci kreću teritorijom od Jadrana do Dunava, i šire, od Baltika do Crnog mora, prostorom Srednje Evrope, koji transponovan u književnost uveliko prevazilazi otisak na geografskoj karti.

A stanje na geografskoj karti, sa upisanim granicama, samo je pokušaj da se kretanje ‒ taj glavni princip života ‒ zaustavi u nekoj konačnoj verziji. Fiksirati granicu? Ima li uzaludnijeg pokušaja?

Šta se sve promenilo između moja dva dolaska u Vilenicu, onog iz 1989. godine i ovog danas ‒ Anno Domini 2019?

Čitav svet se promenio. Izgledalo je da se menja na bolje – berlinski zid je srušen, a komunistički totalitarizam se doživljavao kao jedno od poslednjih uporišta zla koje se mora pobediti, da bi nova zora naše civilizacije konačno svanula. Naivna nada u glavama ljudi, kojih je pre tri decenije bilo nešto više od pet milijardi.

Živimo u godini u kojoj samo u Jemenu gladuje 16 miliona stanovnika; u Avganistanu je prošle godine poginulo 40.000 ljudi; u Siriji se situacija ne smiruje; Ukrajina je žarište; Venecuelu je napustilo nekoliko miliona očajnika zbog gladi, nemira, nesigurnosti, bolesti. I sa Balkana se odlazi u talasima – devedesetih zbog rata, poslednjih godina zbog bede i sve gore političke situacije. Istovremeno reke migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka kreću put Zapada. Na tom strašnom i nezaustavivom putu svakodnevne su njihove žrtve.

Klimatske promene, narastajuća socijalna nejednakost, siromaštvo i glad koji vladaju svetom, razulareni kapital – sve je to slika koja se razlikuje od one od pre trideset godina ‒ idilične slike o ujedinjenoj Evropi i sanjanom miru i spokoju. U međuvremenu nas je na Zemlji skoro osam milijardi. Resursi planete se nemilice troše i iscrpljuju, nema naznaka da je taj cunami moguće zaustaviti u dogledno vreme.

Kako književnost stoji u odnosu na sve to?

Knjiga je najvažnije mesto susreta sa savremenicima različitih mišljenja, ideja i poslova; sa drugim kulturama; sa onima koji su živeli juče, pre deset, pre stotinu ili pre hiljadu godina; sa svime što je postojalo i sa svime što može da postoji u svim vremenima i svim prostorima. Kroz tu komunikaciju stiče se bogatstvo koje nijedna svetska kriza ne može oduzeti. Zahvaljujući tom iskustvu čitalac gradi vlastiti univerzum, oslobađa se zatočeništva prvog lica množine, prozire manipulaciju, ne pristaje da bude broj, nosi sopstveno ime i prezime.

Zadovoljan je samo onaj ko je slobodan. Ko nije odsutan iz vlastitog života. Ko misli svojom glavom. A da bi se mislilo svojom glavom potrebno je raditi na sebi, formirati pogled na svet. Najsigurniji put je zakoračiti u svetove književnih dela. Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljavali, ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja se uvek možemo vratiti. Književna dela nanovo preslože život. I čitalac, nakon što je zaklopio knjigu koju je pročitao, poneće likove u stvarnost svakodnevice, dovršavaće njihove putanje izvan vremena i prostora omeđenih okvirom romana. I ne samo da će modelirati njihove sudbine prema parametrima vlastitog univerzuma, već će ti modeli upisani u talog čitaočevog iskustva na neki posredan način postati orijentiri jedne umetnošću nadograđene stvarnosti.

U večnom ponavljanju istog, svaki čovek ima svoje zemaljsko vreme, pa tako i mogućnost da ostavi nekakav trag, da se ne prepušta stihiji, da se menja i da bude bolji. Tom plemenitom cilju svoj doprinos više od tri decenije daje i Vilenica. Izuzetna mi je čast da sam ‒ ne računajući vile ‒ postao njen trideset i peti stanovnik.

Hvala.
Dragan Velikić