Goran Skrobonja: Povratak na mesto zločina

Više od tri decenije kontinuiranog prisustva na domaćoj žanrovskoj sceni sledećeg meseca biće krunisano novim proširenim izdanjem prve zbirke priča Gorana Skrobonje u izdanju Lagune. Za čitaoce Kulturnog dodatka pisac, prevodilac i urednik Goran Skrobonja govori o predstojećoj ekranizaciji svoje novele iz devedesetih u režiji Dejana Zečevića, ulozi časopisa i stripa u modernom hororu, novoj već etabliranoj generaciji stvaralaca, ostavljanju „uskršnjih jaja“, koja književnost jeste trivijalna, te zbog čega striktne žanrovske odrednice više znače književnim kritičarima i teoretičarima nego samim piscima. I o Zagoru, naravno.



Uskoro Laguna planira da nakon tri decenije objavi reizdanje Vaše prve zbirke priča „Od šapata do vriska“. Kako se osećate tim povodom, gde ste tada zamišljali sebe za 30 godina, a gde sada sebe pronalazite? Da li ste bili sigurni da ćete Vi i Vaše (žanrovsko) delo „preživeti“ toliko dug period?

Na zadnjoj korici prvog izdanja te zbirke pisalo je: „Knjiga posle koje u domaćoj horor književnosti više ništa neće biti kao ranije!“ Posle bezmalo tri decenije čini se da su se te reči pokazale kao tačne: od vremena kada su žanrovska književnost uopšte, i horor posebno, kod nas bili potpuno skrajnuti i u javnom diskursu posmatrani kao petparačka literatura došli smo do toga da dva čista horor romana dospeju u uži izbor za ovogodišnju Ninovu nagradu. Voleo bih da mislim da su te moje priče, pisane uglavnom u poznim osamdesetim i ranim devedesetim godinama prošlog veka, pokazale mladim autorima kako u bavljenju hororom nema ničeg lošeg ili ponižavajućeg i donekle doprinele tome da imamo pregršt dobrih i uzbudljivih pisaca ovog podžanra fantastike, od Oltvanjija do Ognjanovića. Drago mi je što će, posle toliko vremena, domaća publika biti u prilici da se sa zbirkom „Od šapata do vriska“ ponovo susretne, i posebno sam zadovoljan zbog toga što deo knjige čini i pogovor Dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović, koja je na polju domaće književnosti jedna od najzaslužnijih teoretičarki i kritičarki za podršku i promociju horora i fantastike. Za mene je objavljivanje te knjige duboko emotivan događaj i svojevrsni „povratak na mesto zločina“. (Smeh.)

Ovdašnju filmofilsku javnost nemalo je (pozitivno) iznenadila vest da produkcija Firefly snima seriju po motivima Vaše priče „Supernova“, objavljene još u sada već davnoj zbirci „Šilom u čelo“. Kako ste reagovali na interesovanje takve vrste, da li ste nešto slično (u vezi sa ekranizacijom svojih dela) ikada očekivali i da li Vam je dublja strepnja ili nada oko ishoda finalnog proizvoda?

Naravno da svaki pisac pomalo priželjkuje adaptaciju nekog svog dela u drugom mediju: super ako je to film, još bolje TV serija (ali meni ne bi smetao ni strip). Znao sam već dugo da je reditelj Dejan Zečević zainteresovan da ekranizuje moju novelu „Supernova“ pisanu davno, u vreme studentskih i opozicionih protesta ’96/’97. i verujem da je on značajno doprineo da se Firefly odluči da otkupi autorska prava na tu ekranizaciju. Ipak, dug je put od ugovora do finalnog proizvoda: prošlo je već nekoliko godina, a ne vidim da su se stvari pokrenule, osim najave za prikazivanje u 2023. godini, koja je za nama. Video sam da se „Supernova“ pominje kao „naš Lost“ (tj. čuvena serija „Izgubljeni“) i zaista, ima u toj priči nekih zajedničkih momenata – mali broj protagonista izolovan na (donekle) egzotičnom mestu, u misterioznim okolnostima... Ali mnogo je vremena prošlo otkad je novela pisana do danas, pa me stoga veoma zanima kako će je producenti, režiser i scenaristi prilagoditi današnjem trenutku – a i „egzotična“ lokacija iz novele, Zlatibor, više ni najmanje ne liči na planinu koju sam ja tada opisao. Očekujem tu seriju sa sasvim razumljivom mešavinom ushićenja i strepnje.

Nadate li se da ćete tada moći da, poput Stanislava Lema, koji je upravo pogledao „Solaris“ Tarkovskog, kažete nešto u stilu „Hm, i nije tako loše“?

Uh, kakvo poređenje. Mislim da, u suštini, nije važno šta ću reći ja, već gledaoci. Ukoliko im se priča dopadne, ukoliko ih „upeca“ dovoljno da odgledaju svih šest ili sedam epizoda (u stvari ne znam koliko su producenti tačno planirali), radovaću se bez obzira na to da li će krajnji proizvod odgovarati mom ličnom ukusu ili senzibilitetu.

Kakva je, bila i ostala, uloga almanaha, zbornika i časopisa u razvoju i očuvanju žanrovske scene u Srbiji?

Bila je izuzetno velika, pogotovo u devedesetim godinama, kada je Boban Knežević nastavio s objavljivanjem svojih Monolita, započetog u prethodnoj deceniji. Kod nas je tu ulogu takođe imao fanzin Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, čiji su mnogi brojevi bili koncipirani kao žanrovski časopis koji je nedostajao na tržištu posle gašenja Sirijusa i Alefa. Važno je spomenuti i časopis Znak Sagite. Takođe, u ediciji Polaris objavljivane su godišnje antologije najboljih priča naučne fantastike (neke od njih sam i sâm priredio). Nove generacije žanrovskih pregalaca zahvaljujući mladalačkom entuzijazmu i energiji nastavljaju s tom tradicijom, pogotovo ako imamo u vidu tematske antologije čiji su urednici Petra Rapaić i Nešo Popović (serijal Nijansi – zla, vremena, gladi...). Ovakva izdanja uvek su bila prilika da se čitaoci upoznaju ne samo s onim najboljim što može da nam ponudi svetska žanrovska književnost već i sa onim što stvaraju pisci na domaćoj sceni.



Svojevremeno je kralj horora Stiven King gromoglasno uskliknuo kako vidi budućnost horora i da se odaziva na ime Klajv Barker. S tim u vezi, da li se sada pogled Gorana Skrobonje nalazi uperen ka nekome?

Sada je i ona generacija pisaca koji su u vreme mog najintenzivnijeg bavljenja hororom mogli da budu „naši Barkeri“ prešla iz kategorije mladih nada u grupu etabliranih stvaralaca srednje generacije – Oto Oltvanji, Darko Tuševljaković, Dejan Ognjanović, Marko Pišev – ali ima i „nekih novih klinaca“ koji će se vrlo brzo potpuno razmahati i pokazati čitaocima šta znaju: već pomenuti Petra i Nešo, ali isto tako i, recimo, Miloš Petrik. To su imena na koja poklonici horora i fantastike svakako treba da obrate pažnju.

Šta mislite kakav je (ne)posredni uticaj početkom devedesetih ostvarila zbirka „Lavkraft – King – Barker: Horor“ na potonji razvoj scene?

Svojevremeno sam u svom šaljivom „Bleferskom vodiču za horor“ napisao – u odeljku „Ko je ko u hororu“ – za već toliko puta pominjanog Bobana Kneževića da je čovek koji toliko ne podnosi horor da je objavio prvu horor antologiju na našim prostorima. Radi se upravo o toj knjizi, koja je omogućila mnogim čitaocima da se prvi put upoznaju s najkvalitetnijom žanrovskom prozom najistaknutijih pripadnika različitih generacija horor književnika. Boban je prepoznao nezadrživi prodor horora i tim izdanjem postavio praktično kamen temeljac za njegovo građenje u našoj sredini, ohrabrivši mnoge mlade pisce da se ugledaju na ta tri gorostasa književnosti strave i užasa.

Nedavno sam čitao strip-trilogiju „Noktožder“, koju ste preveli. Kakvo je Vaše mišljenje o stripu i da li on u žanrovskom smislu može da ravnopravno stoji uz tradicionalne prozne forme? Da li je deveta umetnost u našoj kulturnoj javnosti potcenjena ili se to poslednjih godina menja u pravcu odavanja većeg priznanja stripu kao takvom?

U vreme kada sam gutao stripove, moglo se govoriti o tom potcenjenom položaju, ali mislim da se situacija umnogome promenila – stripovi su, kao i sve drugo što se pokazalo kao generator ogromnih profita (Marvel, DC, mange...) prešli u stvaralaštvo matice (mejnstrim) i danas mislim da se niko ne bi usudio da ih osporava. A svoje pravo da se meri s tradicionalnom proznom formom strip je stekao i zvanično još pre trideset godina, kada je scenario Nila Gejmena za jednu epizodu „Sendmena“ nagrađen Svetskom nagradom za fantastičnu književnost. Ne bojim se ja za strip. (Smeh.)

Neki od Vaših književnih junaka se provlače kroz godine i decenije i različite romane/zbirke. Da li Vas zabavlja taj prelaz i ostavljanje suptilnih tragova za one pažljive čitaoce?

Da. Mislim da većina pisaca uživa u tome da ostavlja u tekstu svojevrsna „uskršnja jaja“ za pažljive čitaoce. A ponekad se desi – kao što je kod mene to s Nikodijem Marićem – da se neki lik otme kontroli i poprimi sopstveni, samostalni život, a vama ostane samo da pratite ono što radi i pokušate da budete što verniji hroničar njegovih (ili njenih) dogodovština.

Koliku ulogu je u Vašem radu igralo shvatanje žanrovskog čistunstva, odnosno da li postoji neki trenutak kada je literatura sama po sebi nadrasla te uske kategorije i postala važnija od striktne pravovernosti?

Lično ne poznajem nijednog pisca koji s namerom sedne da napiše čisto žanrovski tekst, bio to horor, SF, ljubić, krimić, vestern... Mislim da jednostavno pišete priče ili romane koje biste želeli da pročitate, a ne možete ih naći na policama knjižara ili biblioteka. A kako pisac sazreva, tako se i njegovo poimanje života i sveta menja; njegova proza (ili poezija) takođe se menja u skladu s tim i dobijamo dela koja mogu, ali i ne moraju nužno da se svrstaju u žanrovske „fioke“. Veliki Kurt Vonegat je jednom, na pitanje zbog čega piše knjige koje se najvećim delom mogu nazvati naučnom fantastikom, kazao da takve žanrovske odrednice služe najčešće književnim kritičarima kako bi delo nekog pisca mogli da „smeste u određenu fioku“. I onda da tu fioku – kao kad su njegove knjige posredi – „otvore i upotrebe kao pisoar“. Hoću da kažem, možda vam je stalo da vas prepoznaju kao pisca ove ili one vrste književnosti dok ste još mladi; kako vreme prolazi, dovoljno vam je da u vama vide jednostavno – pisca.

Pažljivi čitalac Vaših radova teško može da ne primeti koliko su ovi, pre svega, dobro napisani. Da li Vam je to iznimno važna kategorija, koja pohvala bi Vam legla na plodnije tle: dobra horor literatura ili (samo) dobra literatura? Posebno ukoliko znamo da su žanrovski radovi iz redova tzv. visoke književnosti donedavno lakonski otpisivani kao pre svega „nedovoljno dobra literatura“. Iliti – „petparačka literatura“.

Kad se dovoljno dugo bavite pisanjem i objavljivanjem, ostvarite svojevrsnu komunikaciju sa čitaocima kojima vaša dela mogu da se dopadnu ili ne. Veoma je relativna svaka klasifikacija, pa i ta o „petparačkoj literaturi“. Ne zaboravimo na ono što se naziva „Sterdženovim zakonom“, po napomeni čuvenog pisca Teodora Sterdžena, koji je rekao da je tačna tvrdnja da je devedeset pet posto naučne fantastike đubre, ali mora se imati u vidu i to da je „devedeset pet posto svega – đubre“. Književno delo pre svega mora biti za čitaoca ubedljivo, a da bi bilo ubedljivo, ne može biti loše ili traljavo napisano. Žanrovske odrednice su tu potpuno irelevantne.

I za kraj, da li biste bili spremni da neki od svojih boljih romana, prevoda ili nagrada zamenite za priliku da, zajedno sa Čikom, spasavate Zagora iz nevolje u darkvudskoj šumi? (Smeh.)

Uvek! Ništa ne može da zameni uzbuđenja koja donose njihove pustolovine.

Autor: Dejan Petrović
Izvor: Politikin Kulturni dodatak