Floberov realizam je toliko tužno realan, da nećete moći a da se ne nasmejete

Prvi roman francuskog pisca Gistava Flobera, pod nazivom „Gospođa Bovari“, prvi put je objavljen 1856. Priča govori o Emi Bovari, preljubnici, koja sve što radi, radi kako bi pobegla od stega i banalnosti svog postojanja.

„Gospođu Bovari“ sam prvi put čitala 2000. godine. U tom mračnom i neizvesnom periodu, vrtoglavi dani postdiplomskih studija nisu delovali kao odskočna daska za bolji život, već kao poslednje intelektualno utočište pre zaposlenja na loše plaćenom poslu.

Tada sam saosećala sa nezadovoljnom Emom Bovari. Mnogi se nisu slagali sa mnom, nisu mogli da shvate nesrećnu, strastvenu Emu, koja je od života želela više od onoga što je dobila.

Gistav Flober je kazao da mu je lik Eme, preljubnice, hladne majke i zavisnice od kupovine, bio stran pojam. Tvrdio je da nije mogao da se poveže ni sa jednim likom iz romana, mada se priča da je izdao sebe čuvenom rečenicom: „Gospođa Bovari – to sam ja!“

Možda je moralna dilema „Gospođe Bovari“ razlog zašto ovaj roman spada u klasike: čitaoci preziru Eminu sebičnost, ali nesumnjivo osećaju sebičnost u sopstvenom životu, koju, zatim, ispoljavaju na razne načine.

Čitaoci koji se ne slažu sa Eminom površnošću je ne kore, već žale, a oni koji Emine odluke ne smatraju ni dobrim ni zlim, prihvataju činjenicu da su slični njoj.

Nedavno je jedan od mojih čitalaca postavio zanimljivo pitanje: Šta je Flober osećao prema heroini koju je stvorio? Na početku knjige, čini se kao da bi čitalac trebalo da saoseća sa Emom, a ne sa njenim suprugom Šarlom Bovarijem. On je pogubljeni mamin sin, koji je prosečan u svom poslu, koji jedva uspevaja da postane seoski lekar.

Čitaoci ga ne vole, jer se, pod majčinim pritiskom, ženi sa prvom suprugom Eloiz (sumnjičavom starijom udovicom), koja mu se gadi. Eloizina smrt ga nije potresla: „Kada je kafa doneta, potpuno je zaborvio na nju.“

Čak i pre njene smrti, dok je previjao slomljenu nogu starog farmera Ruoa, Šarlu za oko zapada farmerova ljubazna i vaspitana ćerka (Ema). Nakon smrti svoje supruge, Šarl prosi Emu, ali se zbunjuje, te Emin otac izgovara reči u njegovo ime.

Emin otac, koji nije tako bogat kao što izgleda, suptilno nagovara Emu, jer želi da je se reši, pošto ona nije od velike pomoći na farmi. Ruoova sećanja na njegovu preminulu ženu i sina daju nam utisak da bi više voleo da je Ema ta koja je umrla.

Ne znamo o čemu Ema razmišlja u tom trenutku, iako nam njen pristanak govori da se nada da je bliža ostvarenju svojih snova ako živi sa lekarom nego sa ocem, na farmi.

Šarl je plitak čovek. Njegov nedostatak filozofske i emocionalne dubine razočarava Emu, koja nam od petog poglavlja otkriva svoja razmišljanja. Njene želje sudarile su se sa grubom stvarnošću: bidermajer Šarlove prve žene u njihovoj spavaćoj sobi; gubitak voljenog psa kada se sa Šarlom preseli iz Tostesa u Jonvil; dugi dani u provincijskom gradu; bebina povraćka na njenoj tankoj, čipkastoj kragni.

Kao svaka zavisnost, Emini luksuzni predmeti, neostvarena ljubav i fino rublje, ne mogu da popune prazninu koju oseća. Zbog ovoga, čitaoci počinju sve manje da saosećaju sa njom. Ema ignoriše svoju ćerku Bertu, da bi išla preko blatnjavih polja i šunja se ulicama, kako bi se sastala sa ljubavnicima. Ema ne čezne za ljubavlju, koliko za snovima o kojima je maštala kada je išla u školu.

Iako čitaoci jasno osećaju Emino razočaranje i dosadu, isto se ne može reći za njene ukradene trenutke „sreće“. Flober nikada ne propušta priliku da joj se podsmehne. Emin prvi ljubavnik, Rodolf, zavodi je u sceni isprepletenoj dijalogom sa poljoprivrednog sajma:

„Sa sobom ću poneti uspomenu na tebe.“
„Za merino ovna!“
„Ali ti ćeš zaboraviti mene, nestaću kao senka“.

Čitava knjiga je duhovita i ispunjena zlobnim opaskama, kao, na primer, u sceni gde Šarl plače, a Ema „istovremeno želeli da umre i živi u Parizu“. Ali kao što su kritičari istakli, to su Floberove misli, ne Emine. Kako se radnja knjige odvija, humor postaje sve oštriji.

Da je Ema bila tako štroumna, možda bi svoju pamet iskoristila da reši probleme svog nesrećnog braka. Umesto toga, ona samu sebe shvata preozbiljno. Emi Bovari nedostaje doza humora da bi se nosila sa nebitnim životnim situacijama, pa je sasvim logično to što se otrovala arsenikom.

Čitajući roman ponovo kao odrasla osoba, supruga i majka, počela sam da je osuđujem, isto kao i čitaoci sa čijim mišljenjem se nisam slagala pre skoro deset godina. Nije li onda to Floberova poruka? Da podbode one koji u ovom uznemirujućem delu „realizma“ osuđuju Emu, a ne njenog tvorca.

Ništavilo u srcima većine može da se ispuni ushićenjem i povremenom ljubaznošću, ali u Floberovom remek-delu ne postoji ništa od navedenog. Umesto toga, pronalazimo svet koji je previše stvarno opisan, dimenziju ispunjenu radošću, gde beda nikada nije poučna, gde nedostaje autentična ljudska veza, koju čak i najnesrećniji među nama mogu da dožive. Gospođa Bovari je istovremeno slika romantičnog pokreta i licemerja srednje klase.

Autor: Doroti Rino
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Lidija Janjić