Dragan Velikić: Ukinuli smo zdrav razum

Kako ne pitati Dragana Velikića, jednog od retkih pisaca danas ovde, koji se i zbog tog svog javnog angažmana čista srca može nazvati intelektualcem, da li danas živimo u bolesnoj državi u kojoj je temperatura već davno prešla 40. podeljak. I napraviti jedan „osoben, otkrivački, istinski autentičan i važan intervju“, za kakve se Gombrovič nadao da će nastajati u budućim vekovima.

Njegov prvi roman „Via Pula“ koji je nagrađen nagradom „Crnjanski“, a Dragan Velikić je tada bio prvi pisac u generaciji koji je imao tri izdanja za svoj prvi roman, koji je odmah bio preveden i objavljen na nemačkom jeziku, a ponovo je nedavno objavljen u izdanju Lagune. Njegov izdavač je već ranije objavio i romane „Astragan“, „Severni zid“, „Danteov trg“, „Slučaj Bremen“, „Dosije Domaševski“, „Ruski prozor“, „Bonavia“, „Islednik“, „Adresa“ i „Hamsin 51“, kao i knjigu izabranih kolumni „Bratstvo po mrlji“ i najnoviju „Soko zove Lastu“, koja je za nekoliko meseci prošle godine doživela već dva izdanja. Za romane „Ruski prozor“ i „Islednik“ nagrađen je Ninovom nagradom. Član je mađarske Akademije umetnosti i književnosti Sečenji.

Dakle, kolika je temperatura sada kod nas? Da li je prešla onaj kritični 40. podeljak? 

Jeste, prešla je i za divno čudo – živi smo i dalje. Prag tolerancije je davno pređen. Hiperprodukcija loše stvarnosti proizvela je novu genetiku. Mi nismo svesni koliko smo deformisani u odnosu na normalan svet kojem smo nekada kao društvo pripadali. Taj jezivi otklon od normalnosti uočite čim se odmaknete iz ovog pakla i nakratko se oslobodite tenzije pukog preživljavanja. 

Kad pređem državnu granicu, nepogrešivo, pre nego što progovore, prepoznajem naše ljude na aerodromima i trajektima, po hotelima, plažama i restoranima. Mi smo izgubili smirenost. Mi se znojimo, dahćemo, galamimo, upadamo drugome u reč, kao kopci grabimo slobodno mesto u autobusu, vozu ili kafiću, sve vreme podrhtavamo i čim se nađemo u redu pred nekim šalterom, pokušavamo da ga nekako zaobiđemo. Izgradili smo mit o vlastitoj superiornosti. 

Već jedanaest godina pristajemo da živimo u rijalitiju koji nam je stvorio naprednjački režim. Ukinuli smo zdrav razum. Živimo pod anestezijom medija s nacionalnom frekvencijom, sve vreme zasipani lažima i bljuvotinama koje šire režimski tabloidi. 

U uvodu najnovije knjige kolumni „Soko zove Lastu“ napisali ste da će budućem istoričaru u Srbiji, koja je „decenijama država u pokušaju i kojom vladaju četiri jahača apokalipse: laž, manipulacija, zločin i korupcija“, teško biti saglediv „sav besmisao i hipokrizija u kojoj živi srpsko društvo u eri naprednjaka“. Da li se kod nas manipulacija lako sprovodi jer smo društvo bez građanske tradicije, „gde se u prvom licu jednine krije čitavo pleme“?

U društvima bez građanske tradicije misliti svojom glavom zahteva hrabrost. Ipak, ne bih naš problem svodio samo na stereotip o divljima koji su došli i oterali pitome. Jer da su odgovorni građani svi oni koji o sebi tako misle ili, bolje rečeno uobražavaju da tako misle, ne bismo bili tu gde jesmo. Mi smo jedno navijačko društvo. Narodna skupština je ogledalo tog društva.

Ponekad se pitam šta je moj doprinos, u kojoj meri uspevam da onim što pišem i govorim dam makar zeru u prilog normalnosti i zdravom razumu. Jedino želim da ojačam one koji misle svojom glavom, kao što i mene osnažuju tekstovi i iskazi mislećih ljudi. U trenucima malodušnosti nekad pomislim da su hrabri ljudi u Srbiji na nivou sekte. A onda se pojavi jedan Aleksandar Obradović iz „Krušika“, inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić ili policajka Katarina Petrović i vrate nadu u pravdu, pokažu nam da hrabrost i odgovornost nisu izumrli.

Strašna je kakofonija koju režim proizvodi, to bombardovanje lažima od jutra do mraka, ta proizvodnja skandala i zavera kako bi se građanima skrenula pažnja sa elementarnih pitanja, recimo, kako žive? U Srbiji običan građanin nema svoj život. On živi novinske naslove, političke skandale, zavere, rijaliti emisije. Svakog dana mu se na ekranima i u novinama bacaju koske koje on veselo glođe. Posebna tema su naslovi u novinama koji kontinuirano, već godinama, siluju zdrav razum, proizvode zadatu stvarnost u kojoj su izvesne odlike homo sapiensa suvišne, recimo, pamet.

Postalo je sasvim normalno baviti se sudbinama krimosa i plaćenih ubica. Jutro početi tračevima koje jedna drugoj podmeću tajne službe regiona, ta Udbina deca, danas već punoletna. Blanko ne sumnjam da su sve te delije, snajperisti i atentatori proverene patriote. Jer su ih i regrutovale i u taj „časni“ posao rukopoložile isto tako velike patriote. I uopšte, bez osvedočenih „patriota“ ne bi bilo ništa od velikog projekta tranzicije na mnogo širem planu. Sada valja samo održavati vatru u pećinama regiona.

Ne dozvoliti podanicima da progledaju. Odvlačiti im pažnju. Neka škilje u mraku. Samo da ne progledaju i, nedajbože, postave kakvo suštinsko pitanje. Za početak, sebi.

Zadatak svih naših službi, javnih i tajnih, jeste da sprečava ili makar usporava proces koji bi jednog dana broj stanovnika Lepe Naše približio broju mislećih građana. I zato ću ponoviti ono što sam više puta rekao, da smo u toplom gnezdu množine zaštićeni od odgovornosti. Za svaku gadost postoji alibi. Put iz gnezda do prvog lica jednine dug je i neizvestan. Sem toga, prvo lice jednine koje nije u funkciji prvog lica množine jeste jedno suvišno lice. Jedno sumnjivo lice. Lice koje misli svojom glavom.



Da li zato redovno idete na proteste? Rekli ste da je „Ulica jedina institucija koja još postoji u Srbiji“.

Ovi protesti to pokazuju i zato jesu iznenađenje. Dominiraju građani. Mislio sam da je to vrsta u izumiranju u Srbiji. Nažalost, trebalo je da se dogode dve tragedije u kojima je izgubljeno devetnaest mladih života, pa da Srbija ustane. Za ova skoro tri meseca stotine hiljada ljudi u desetinama gradova i mesta širom Srbije protestuje i, na sreću, nije bilo većih incidenata, što je zasluga upravo tih pobunjenih građana. Samoorganizovani su i zadivljujuće je koliko to uspešno sprovode iako je u početku režim pokušavao da sa svojim falangama batinaša isprovocira sukob. Zasad u tome nije uspeo.

Prvi put u masi nema onih s kokardama, nema popova. Istina, negde u prikrajku po obodima protesta drežde nabildovani tipovi iz navijačkog miljea, saradnici bezbednosnih službi. Mogu se videti i zaludne marginalne grupe koje žele da budu viđene i snimljene sa svojim transparentima na kojima zagovaraju odbranu Kosova manirom Sime Spasića, pa se prilepe da ih uhvate kamere. Međutim, nema Putina i rusofilskih litanija. Ljudi ne shvataju ili neće da shvate, jer im je tako lakše i komotnije, da je besmisleno živeti u stereotipima, u navijačkom ludilu.

Naravno da Zapad nije idealan, daleko od toga, i tamo postoji Gvantanamo, ali postoje institucije koje su, videli smo to na primeru Donalda Trampa, iznad predsednika države. Jeste, Asanž i Snouden su neizbrisive mrlje na licu Zapada. Ipak, ne mogu se porediti demokratska društva i azijatske satrapije u kojima su ljudska prava mislena imenica, gde je opasno imati mišljenje ukoliko nije kompatibilno sa zvaničnom istinom koju nameće vlast.

Za Vas se može reći da ste pisac gradova. Evo, upravo ovih dana Vaš prvi roman „Via Pula“ je doživeo reizdanje u Laguni. Taj grad u kojem ste rođeni, grad koji, kao Rim, leži na sedam bregova, mesto je koje je uvek bilo na rubu – vizantijskog carstva, Mletačke republike, austrougarskog carstva, stoga uvek na vetrometini… U toj ste knjizi otkrili čitaocima duhovne taloge i slojeve tog grada. Da li je za Vas i danas Pula čitava planeta?

Tokom poslednjih 35 godina toliko toga se promenilo. Nije to više onaj kontekst u kojem je postojao jedan svet. Jugoslavija se raspala. Nestala je čitava jedna epoha. Svakog dana je sve više onih koji nisu bili ni rođeni u vreme kad sam pisao „Via Pulu“. Za njih je danas taj grad, taj prostor, inostranstvo. Istina, ne postoji jezička barijera između tih inostranstava u koje se pretvorila ona bivša država.

Dok sam pisao „Via Pulu“ sa idejom da ukrstim mnoge slojeve njene istorije tokom tri hiljade godina postojanja, najviše sam se bavio periodom Austrougarske, Italije i Jugoslavije. Taj roman je još jedna verzija grada u kojem sam odrastao, pokušaj da se zaviri u svakodnevice koje su se dešavale tokom vekova. Grad koji svoje postojanje meri ne stolećima već milenijumima jeste univerzum po sebi, a oni koji u njemu žive samo su minute tog postojanja. Smenjuju se epohe, iščezavaju civilizacije, ali neki gradovi opstaju. Jedna od nebrojenih verzija tog grada diše u mom romanu. Pula jeste planeta.

Gradovi su nastali kao posledica kulture, i to kao rezultat kultivisanja određenih biljaka. Kultura, colere na latinskom znači uzgajanje i zaštitu. Uzgajanje i negovanje biljaka označava rastanak s nomadskim životom i početak civilizacije. Tako su pre sedam hiljada godina nastali Biblos u Libanu, Argos u Grčkoj, Alepo u Siriji. Ali s nastankom gradova vršeni su i napadi na njih. Od Jerihona pre devet hiljada godina, Vavilona ili Troje nešto kasnije, pa do Alepa, Hirošime, Sarajeva... Gradove ruše varvari zbog blaga nagomilanog u njima. U tim rušenjima varvari uspevaju da odnesu dugotrajnije ili kratkotrajnije pobede, ali ne i da sasvim ubiju prometejski duh. Jer čak i kad nestanu živi svedoci, sećanje je pohranjeno u knjigama. Zato su knjige branitelji gradova, čvršći i od najčvršćih zidina.

Sa druge strane, poslednji Vaš roman je „Adresa“, u kojem je Beograd glavni tragičar ove savremene povesti. Glavni junak Vladan Todorović, dokumentarista u Muzeju pošte, šetajući gradom sastavlja „zapis teskobe“, svojevrstan dosije grada, nastojeći da prizove slike prošlosti i u njima pronađe smisao današnjeg stanja duha i propadanja, zgađen nad time što mu se zemlja našla na „evropskoj deponiji“. Milan Vlajčić je pisao da je Vaš roman „opominjuća knjiga“.

„Adresa“ jeste bila pokušaj da napišem roman o Beogradu u periodu naprednjačke vlasti, tačnije, u prvom planu je godina 2018. i ukidanje Glavne železničke stanice, ali prošetao sam se i kroz istoriju tog grada, koji je četrdeset puta tokom svog postojanja do temelja rušen. Hroničarski sam beležio zločine koji su se dogodili u Beogradu nakon oslobođenja 1945. godine. I sve vreme sam bežao od političke korektnosti, koja nema što da traži u književnom delu.

Moj glavni adrenalinski pokretač u „Adresi“ bile su besmislene smrti, nepravde koje trijumfuju tokom velikih istorijskih lomova. Na neki način svesno sam se opredelio da vodim izgubljenu bitku u ime onih bezimenih i nevinih ljudi koji su stradali. Zato pišem o odvođenju i ubijanju Jevreja na beogradskom Starom sajmištu, o Sremskom frontu, o hladnjačama koje su prevozile tela ubijenih kosovskih Albanaca, o izbeglim Srbima nakon „Oluje“... Jer zlo je amfibija, čudovište sa devet glava, vešto se krije pod krinkom nacije, klase, ideologije, kaste, religije, humanosti, političke korektnosti...

Boris Dežulović je napisao izuzetan pogovor za „Soko zove Lastu“, konstatujući da je za Vas pisanje jedini način da Srbija preživi. I on je izdvojio citat iz „Adrese“ za Beograd da je „toliko puta u istorijskim previranjima pronalazio svoju dušu, da se ta materija opasno istrošila“. Može li Beograd i danas da pronađe svoju dušu?

Pa zar ovi protesti koji traju već treći mesec u Beogradu i širom Srbije, i verujem da se neće tek tako zaustaviti, ne pokazuju da u ovoj zemlji pored botova, lopova, pokvarenih političara, kriminalaca i ubica ima i čestitog sveta? U tom smislu nedavna ispovest Jovane Brajović iz Surdulice, koja je osam godina bila SNS bot i robovski služila to razbojničko preduzeće, takođe je čin građanske hrabrosti.

Jednom ste rekli da Vam je jedino važno da ono što „nosite kao neki mutni literarni zapis“ pretvorite u dobar roman. Nosite li trenutno „mutne“ zapise u sebi, radite li na novom romanu?

Da. Već tri godine pišem novi roman. Nadam se da ću ga završiti do kraja godine. Nezahvalno je unapred, dok još uvek nisam stavio konačnu tačku, govoriti o delu u nastajanju.

Kako pišete… nedavno ste, gostujući na Sofa festivalu u Novom Sadu, u razgovoru s Nebojšom Milenkovićem rekli da Vam pisanje predstavlja radost u fazi, kada „glancate prozore zdanja koje ste izgradili“?

Nisam još u toj fazi, tek sam postavio prozore i vrata. Predstoji hoblovanje parketa, finalizacija štukature i konačno fasada.

Da li Vam je radost čitanja veća od radosti pisanja? Uporedili ste glavu nekog ko ne čita ništa više od vremenske prognoze sa javnom garažom.

Mislio sam na monotoniju takvog života kojem je uskraćena radost saznavanja, rada na sebi, uživanja u pozorišnoj predstavi, filmu, knjizi... To je kao da sebe osudiš na život u sivilu betona javne garaže.

Autor: Gordana Nonin
Izvor: Novi magazin