Dragan Velikić: Prepuštanjem se samo tone, a dno nema dna

Dragan Velikić je pisac čija svaka nova knjiga bude događaj, pre svega zbog njegovog minulog rada, i književnog i javnog. Ova najnovija, „Bečki roman“ u izdanju Lagune, privlači pažnju čitalačke javnosti i zato što autor nije skrivao da je nastala po istinitom, lično njegovom, događaju.



„Bečki roman“ ima tri glavna ravnopravna lika: Andreja, Olgu i Pavla, ako ne računamo i Austriju u kojoj se njihova priča odvija. Lako je učitati se u svakom njihovom raspoloženju, dilemi, stavu. Ukratko: jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru, sudski proces se nastavlja, dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.

Velikić je sa Sonjom Ćirić za nedeljnik Vreme razgovarao o temama koje proizilaze iz knjige, a koje nas se tiču.

Olga u 1. poglavlju ima osećaj da „sve boli, bilo da si u sadašnjosti, bilo u sećanju na prošlost“. S obzirom na to da mi svakodnevno živimo taj bol – postao nam je kao vazduh, ova rečenica će moguće za nekog biti otreznujuća i pokretačka, a nekog će učiniti još više bespomoćnim. Da li imaš utisak da i u društvu, danas, postoje upravo te dve linije: ona koja bi da menja i ona koja se pomirila, i da te dve krajnosti poništavaju jedna drugu, te da smo zato godinama u istoj poziciji?

Očigledno da je nas, koje boli, mnogo manje od onih koji ništa ne osećaju. Ili bar ne misle o onome šta osećaju. Sa tom pričom o bolu daješ previše kredita glasačkom telu. Petog oktobra je većinska Srbija ustala jer joj je bilo dosta rata. U stvari, ovo strašno zvuči, jer znači da je bilo i onih kojima nije dosta rata! Ali kako god bilo, odnos snaga je bio drugačiji. Za ove tri decenije rasula oni stvarno nezadovoljni, oni koji se ne mire sa nepovoljnim stanjem stvari, a sposobni su za bolje, otišli su iz ove zemlje. Nekoliko stotina hiljada. Mi koji se sećamo normalnog života smo ostarili. Godinama protesti su se beleli od isključivo sedih glava. Do ovog proleća, kada je očigledna rasprodaja zemlje zagađivačima i trovačima uzburkala duhove. Deluje mi da nam je ovo poslednja šansa, koju ni oni bespomoćni, kako ih ti zoveš, neće propustiti.

Andrej je dozvolio sebi da posumnja u vlastitog sina, ali ne i u državni aparat Austrije čiji pasoš poseduje. Da li bi autoriteti bili to što jesu da nema onih koji u njih neprikosnoveno veruju? Zašto se veruje autoritetu, da li, između ostalog, i zato što je tako lakše nego misliti svojom glavom?

Naravno da je tako lakše. Svako od nas ima neke svoje autoritete, građene na različitim premisama. Andreju je autoritet uređena država, a nekome je autoritet narcisoidni manijak sa navijačkim stažom i bez dana rada u svojoj knjižici. Različiti smo ljudi, ali svi se vodimo za nekim ili nečim. Čovek je društvena životinja, malo ko se usuđuje sam kroz džunglu. Da budem konkretniji, mnogo zavisi od vaspitanja, od modela koji se ponese iz kuće. Patrijarhalne porodice, u kojima se ćuti kad otac legne da spava posle ručka jer je umoran od posla, ili kad se otac pijan vrati iz kafane, pred kojim majka prva saginje glavu, stvaraju decu koja će kao odrasli ljudi tražiti iste takve vođe, sebične, iracionalne i agresivne.

Od početka do kraja knjige provlači se prisutnost onog što je odsutno. Sadašnjost na jednom mestu definišeš kao budućnost prošlosti. Kao da od tolike prošlosti u nama nema prostora za sadašnjost. Da li sami tako hoćemo, ili je nešto drugo u pitanju?

Mislio sam više na to kako postupci iz prošlosti oblikuju našu budućnost, u smislu kauzalnosti. Sve što radimo, svi naši izbori, sve što smo preskočili da uradimo a trebalo je, sve to usmerava naše živote u određenom pravcu. Taj širi plan na koji ti ciljaš, kako ja razumem, ovde je više društvena bolest, ali veštački izazvana, manipulacijama vlasti, uz pomoć medija. Mitovi se prepričavaju, ljudi bez imalo znanja se priklanjaju idealizovanoj slici nacionalne prošlosti, zamišljaju da je Srbija nekakav istorijski faktor… pa ovde većina nema pojma ni koliko su višestruko neki drugi narodi u Evropi brojniji od nas. Anketiraj pa ćeš videti, oni misle da je Srba bar koliko Nemaca ili Francuza, svoju zemlju doživljavaju daleko većom i silnijom nego što ona to jeste – a sve je samo ne silna – na svakom nivou. Ne barata se ni brojevima ni činjenicama i prošlost se oblikuje po slobodnoj volji.

Niko sam i ništa u životu, ali zato je moja nacija nešto izuzetno i posebno. Pošto nema rezultata te posebnosti u savremenosti, nakalemićemo ih na prošlost jer tu je sve moguće. O budućnosti se nimalo ne misli, jer budućnost zemlje očigledno ne zanima nikoga na vlasti, pa i ne otvaraju taj narativ. Suviše su zauzeti svojim bogaćenjem, kao svaka sirotinja koja upadne u Ali-babinu pećinu. Današnja Srbija je njihova Ali-babina pećina, gde im je sve dozvoljeno, da je rasprodaju, da se ugrađuju u svaki milimetar asfalta, u svaki kvadratni metar Beograda na vodi, u sve što im je dostupno. Da bi to sebi osigurali, na rukovodeća mesta postavljaju isključivo poslušnike. To su njihovi odani glasači, kupljeni mrvicama sa njihove trpeze. Zemlju vode i o njoj odlučuju bukvalno najgori od najgorih, valjda i sami shvataju da svojim postupcima ne obezbeđuju ni tračak svetlosti za budućnost, ne mogu ni da izmisle tu svetlost, pa se o tome i ne govori, niti o tome bilo ko misli.
Preispitivanje sebe i drugih, sebe naročito, deo je svakog od tri glavna lika. Ovdašnjem društvu je takvo nešto nepoznato.

U književnosti je to lakše nego u životu, napišeš ono kako misliš da treba da bude. Sad sam ironičan i preterujem, ali jeste donekle tako. U tekstu je logično da ljudi koji su se zaglavili u životu počnu da preispituju sve okolnosti koje su do toga dovele. Pišući ovaj roman, fabulizujući, dodajući kao pretke neke likove koje nisam sreo u životu, postao sam svestan da se stvara jedan svet sa svojom logikom, koja je meni samom bila iznenađujuća i zanimljiva. Preispitivanje se nametnulo samo od sebe. Sad više ne znam jesam li toga bio svestan pre pisanja ili me je roman naučio tome.

Olga u jednom trenutku pomisli „šta još ima da se dogodi, pa da konačno bude kraj svemu lošem?“ Šta ti misliš?

Ništa se neće dogoditi samo od sebe. Ni u privatnom životu, ni u životu ove države. Prepuštanjem se samo tone, a dno nema dna. Uostalom, tolika su carstva nestala, toliki narodi, šta mi zamišljamo da se promenilo u tom smislu? Ili nas nije briga.

Jedna od tema knjige je i zabluda. Andrej i Olga su izašli iz braka koji se ispostavio pogrešnim, Pavle se odselio iz Beča. Da li je prekid/odlazak jedino rešenje? Zašto nije moguća promena tog nečeg (na primer, društvenog stava) što se ispostavilo da nije onako kako nam se činilo?

Zavisi od situacije. Nekad je odlazak jedino rešenje, nekad ima prostora i za borbu i za promenu. Ali postoji trenutak u kome tas pretegne, kada je kasno za sve sem za kraj. Posle koga, naravno, sledi novi početak. Ako je pameti, ako se lekcija naučila, ako se neke stvari promene.

Ti, sa pravom, stalno povezuješ privatne odnose sa odnosima u društvu. Pominješ društveni stav. Ja ne znam šta bi kod nas bio društveni stav. Naš stav je godinama bio da nećemo Miloševića. Sad nam je stav da nećemo Vučića. Ali šta je to šta hoćemo, to ne znam. A to je suština. Da postoji agenda onoga šta hoćemo, i konsenzus oko te agende, pa ljudi bi imali i volje i energije da se za to bore, čak i oni razočarani koje si pomenula. Siguran sam u to. Evo, Rio Tinto i Jadar su nas pokrenuli u velikoj meri, jer to je konkretna stvar, to je borba za vodu, zemlju i život. Verujem da se od te borbe nećemo umoriti niti odustati. Van toga, ne vidim ništa da nas motiviše objedinjujuće. Sendviči i dve hiljade za gospodina su najviše što se u Srbiji, u ovom trenutku, nudi konkretno.



Kome ispostaviti račun, kolika je odšteta za deo života koji je upropašćen tuđom krivicom? Andrej bi da tuži državu za sve što je učinila njegovom sinu. Da li bi mu to donelo poravnanje za sve pretrpljeno?

Ne bi mu donelo poravnanje, ali bi mu donelo delimičnu satisfakciju. U konkretnom slučaju, vratilo bi značajnu svotu novca izgubljenu tuđom krivicom. Ali u Austriji su se od toga zaštitili zakonom. E sad, ako misliš na izgubljene godine života, one nisu izgubljene ukoliko se čovek nečemu nauči tokom krize. To nije floskula. Mi smo, ljudi su skloni komociji i inerciji, i tek nas žešći problem natera na akciju, na promenu. Bez prepreka u životu ne bi bilo ni razvoja. Mislim da je jako važno gledati na taj način, nikako kukati i očajavati i žaliti se na okolinu, na društvo, na hudu sudbinu, jer to je opasan otrov od koga se čovek ne oporavi. Ne od nepravde, već od samosažaljenja. A nepravde je uvek bilo i svuda, to ne možemo izbeći.

A ako misliš na naših, na svojih 30 godina ovde, e to nam niko neće i ne može vratiti. Ponekad pomislim može li sve ovo biti neki nauk za buduće generacije, ali ne vidim kako.

U knjizi kritikuješ Austriju i Beč, posebno njen pravosudni sistem. S obzirom na to da su u toj zemlji prevodi tvojih knjiga dobro rasprostranjeni – Pavle nalazi Velikića i u zatvorskoj biblioteci – i s obzirom na to da si živeo u Beču, očekivalo bi se više blagonaklonosti. (Uostalom, kritikujući Austriju, ti rizikuješ prevod i izdanje ove knjige za tamošnje tržište.) Da li je to samo deo raspoloženja tri glavna lika, ili realnosti?

To je realnost u slučaju koji je tema knjige. Pravosudni sistem jeste meta kritike, sve ostalo nije isključivo austrijski specijalitet. Grupa ujedinjena u zločinačkom poduhvatu može biti realnost, sigurno i jeste, na svakoj tački Zemljine kugle. Ali takvo nešto izaziva posebnu iritaciju kada je vezano za društva koja doživljavamo kao sređena, maksimalno funkcionalna. U koja se uzdamo i upiremo oči u njih sa nadom da ćemo takvo nešto i kod sebe nekad, u budućnosti, uspeti da ostvarimo. Pa jasna je to slika u romanu – tri decenije tvoja rođena zemlje propada, ali negde tamo, u Evropi, sve je drugačije. Idealizuješ, jer tako ti je lakše da preživiš mrak oko sebe, i onda ti se sruše snovi. Nije ovo proglas protiv Evrope, taman posla, tamo i dalje stvari daleko bolje funkcionišu, ali je važno da znamo da i tamo društvene sisteme pokreću ljudi, a ti ljudi nisu mnogo drugačiji od nas.

A Austrija je, naravno, mnogo više od onoga u romanu. Austrija su moji prijatelji tamo. Jedan divan, meni jako drag par, pitao me je snuždeno: „Pa neće valjda svi Austrijanci biti loši u knjizi?“ Mislim da ima nagoveštaja postojanja i nekih drugačijih, ali pisanje sam svesno suzio na porodicu i nije bilo vremenskog prostora da se još neko umeša. Pavlov treći advokat je opisan kao „jurista sa dušom“ (kako je bilo i u stvarnosti), ali dao sam mu ime svog prijatelja, pisca i istoričara.

Kakva je budućnost ovog romana u Austriji? Moram priznati da me to veseli. Sigurno bi se i tamo našao izdavač, ali knjiga će sigurno izaći u Nemačkoj, a sve nemačke knjige stižu i u Austriju, tako da neće tu biti zastoja.

U tvojoj knjizi se vidi da laž može da bude oružje za uništavanje. Pavlu je uništena karijera u Beču zato što su njegove kolege davale lažne iskaze. Zašto će javnost radije da prihvati laž čak i kad joj je istina očigledna? Da li je istina postala nemoćna?

Pavlu je uništena karijera i zbog njegovog sopstvenog laganja. I ne zavaravaj se, ne postoje očigledne istine za sve. Svako sagledava stvarnost iz sistema sopstvene glave. Zato i ne možemo druge menjati, ali za utehu možemo sebe. Laž je opasna, u svakom obliku, bila mala ili velika. Odvratna pojava. Samozavaravanje takođe spada u to. Znaš onu sliku kada gola istina izlazi iz vode jer joj je laž ukrala odeću? S pravom se kaže da će laž tri puta optrčati svet dok se istina usudi, onako gola, da izađe pred ljude. Jasno mi je zašto ljudi lažu, ali zaista ne znam zašto je toliko prijemčiva ušima slušalaca. To je pitanje za sociologe i psihologe. Kroz prošlost, kad nije bilo komunikacije internetom, danas kada svako sa svakim može biti u kontaktu – sve je isto.

Iako ne kažeš eksplicitno, u knjizi lebdi utisak da je Pavlova krivica zapravo u poreklu, da Beč u duši nije prihvatio one koji nisu iz Beča. Novim izborima u Austriji je to osećanje legalizovano. Da li bi rekao nešto o tome?

Nije Pavlova krivica u poreklu, bar ne sva. Više se tu faktora poklopilo, činjenica da je stranac samo je jedan od faktora, onaj koji je dozvolio da sudski proces lako otklizi u neželjenom pravcu. A izbori u Austriji… bojim se da čitav svet skreće udesno, u nekakav novi nacizam. Dokle i za koje vreme – nemoguće je prognozirati. Mislim da je važnije da se pozabavimo sopstvenim nacizmom nego da brinemo o Austriji.

Kako je tebi sad, kad si bečki deo života utisnuo u papir, u knjigu?

Osećam se prazno i ne znam šta ću sa sobom.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme