VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Dragan Velikić: Đavo sujete vreba na svakom koraku

„Žalim one gramzive spodobe koje špartaju našom kriminalizovanom političkom scenom“

U novom romanu „Bonavia“ Dragan Velikić upoznaje čitaoce sa životnim pričama nekoliko junaka međusobno povezanih prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Povezuju ih i jake emocije ljubavi, poštovanja, sećanja na prošlost, ali ih razdvajaju otuđenost, različiti pogledi na život, očekivanja, igre sudbine.

Povezuje ih i zajednički prostor na kojem žive, Balkan i Srednja Evropa, gradovi, dnevno-politički događaji, a razdvaja okean preko kojeg se beži u nove živote i nove identitete.

„Bonavia“ je knjiga o odlascima, posledicama raspada Jugoslavije, o sudbinama običnih ljudi neobičnih sudbina. Roman „Bonavia“ objavljen je nedavno u izdanju „Lagune“.

Velikić živi u Beogradu, odakle je i govorio za ART Vijesti.

„Bonavia“ u prevodu znači „srećan put“, ali ova reč u vašem romanu ima više značenja. Možete li nam reći nešto više o tome?

„Jeste, ’Bonavia’ znači ’srećan put’, međutim, to je i ime najstarijeg riječkog hotela, koji je institucija po sebi. Taj hotel je prostor gde se roman okončava, ali na posredan način tu je i početak čitave priče. Ipak, ostavimo to čitaocima.

Kod nas se već ustalio običaj da pisac objašnjava vlastite knjige. To nije dobro. Pisac suflira potencijalnim tumačima kako bi trebalo shvatiti to što je napisao. Ono što jedno književno delo čini vrednim nije ni tema, ni aktuelnost, već da li pokreće nešto u uobrazilji čitaoca? Da li to delo diše?

Danas smo zatrpani jednodimenzionalnim, papirnatim književnim svetovima koji se ne bave suštinom, već se kozerski osvrću na fenomene svakodnevice, tek da zadovolje radoznalost, da zasene prostotu. Zato i neće preživeti vreme u kojem su nastali.

Osvrnite se na poslednje tri, četiri decenije. Gde su danas mnoga dela koja su svojevremeno bila uzdizana, hvaljena i nagrađivana, svejedno da li je u pitanju srpska, hrvatska ili crnogorska literatura? Zar mislite da će drugačije biti i sa današnjom književnom produkcijom koja se najvećim delom svodi na površne komentare i banalnosti?“

U ovom romanu ima dosta autobiografskog, kritika primećuje da je „Bonavia“ Vaša najličnija knjiga... Zašto?

„To je samo jedna konstatacija nastala zbog činjenice da na kraju romana moji roditelji postaju književni junaci. Autobiografski momenat nije garancija za kvalitet romana, jer bi onda svaki dnevnik bio književnost. Nema uspelog književnog dela koje nije lično, svejedno da li je napisano u prvom ili trećem licu.“

U završnom poglavlju izneli ste detalje iz života vaših roditelja. Kako ta intimna priča korespondira sa romanom u celini?

„Na promociji ‘Bonavije’ u Puli, na Sajmu knjiga, Miljenko Jergović je rekao da je taj obrt na kraju dostojan jednog Hičkoka, da je najneočekivaniji kraj nekoga romana koji je u poslednjih deset godina pročitao.
Samo po sebi to ne mora biti kvalitet, u načelu ne volim trikove u literaturi, niti sam išao za tim, ali ovo je izronilo iz logike samog dela. Tako da ta intimna, porodična priča iz poslednjeg poglavlja „Bonavije“ funkcioniše kao književni postupak, možda i kao pečat verodostojnosti čitavom romanu.“

U romanu „Bonavia“ kao i u mnogim ranijim vašim romanima vaši junaci su u dobrovoljnom izgnanstvu. Iz kog razloga?

„Iz kojeg razloga su stotine hiljada ljudi nakon raspada Jugoslavije napustili zemlju u kojoj su živeli? Kao pisac formirao sam se u tom vremenu. Moje iskustvo je duboko obeleženo tim događajima.

Ništa prirodnije i logičnije nego da moji junaci žive u gradovima u kojima sam i ja živeo, da se kreću prostorom koji dobro poznajem. Međutim, i pored situacija i događaja na koje ne možemo uticati, i koji su često uzroci naših izmeštanja, verujem da uvek postoji dovoljno razloga da se iz nekog mesta ode, i isto toliko da se u njega dođe.

To je u prirodi čoveka. Ako bih u jednoj reči trebalo da sažmem i odredim svoje romane, onda je to reč: putovanje.“

Jedan od junaka romana, Raša Borozan (iza koga se krije zemunski pesnik Raša Livada) kaže: „San Velikog brata je ukinuti pamet. Za pamet se valja potruditi. Ali, čemu trud kad svuda imaš fast food. Nedaroviti umetnici i jalovi filozofi bi da ukinu klasiku, da umesto novih vrednosti instaliraju fenomene”. Ovo su, ipak, proročke reči i deo naše zbilje zar ne?

„Ne samo naše zbilje. Problem je globalni. Daću vam primer iz sveta filma. Recimo, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka imali ste periode kada su u samo godinu, dve nastajala remek-dela kao što su Felinijev ‘Amarkord’, ‘Kabare’ Boba Fosija ili ‘Rubljov’ Tarkovskog. To su filmovi za sva vremena.

Šta danas imamo? Tehnološka čuda čiji su glavni reperi koliko miliona dolara im je budžet i koliko miliona gledalaca ih je videlo. Da se razumemo, nemam ništa protiv komercijalnih fimova. Ali, ne mogu biti ista merila za umetnost i za ono što se konzumira uz kokice i kikiriki.

Kada je to isto, onda ste na sigurnom putu degeneracije, a to znači da vam se fond reči svodi na SMS-ove, i da umesto vlastite pameti na kiosku uzimate dopunu.

Ako u nešto verujem, onda je to rad na sebi. Koliko je samo talentovanih i odvažnih umetnika, koji su u mladosti pomerali granice, kasnije zalutalo, pogubilo se u kalkulaciji, okamenilo se u sujeti. To se najbolje vidi kod glumaca. Kada izgube dušu, onda nemaju iz čega da glume. Tada glume glumu.

Mnogo je takvih primera među slavnim imenima. Đavo sujete vreba na svakom koraku. Pored toliko pametnih i darovitih, tužno je koliko malo mudrih i doslednih na kraju ispadne u svetu umetnosti. Nije opasan ego, naprotiv, ego je izvor svakojakog adrenalina i energije, ali sujeta je ta koja uništava. Ona je pogubna za umetnika.“

Evocirajući rat u bivšoj Jugoslaviji, u romanu jedan od sporednih likova kaže: „Nikada nije bilo ovakvog rata, u kome je sve dogovoreno. Zaraćeni su samo rovovi u kojima trunu vojnici. Međutim, štabovi su na istoj strani. Važno je rasplamsati igru, što više statista uvući u rat, stići do tačke posle koje nema povratka. Sada to nikome ne bi odgovaralo. Biznis cveta.“ Reklo bi se da se i u poratnim godinama nastavio ovaj trend. Biznisi cvetaju, sirotinja trune u nemaštini... Gde je izlaz?

„Suviše se potonulo da bi izlaz bio samo rezultat ispravne signalizacije. U razorenom društvu, gde ne postoji hijerarhija vrednosti, gde velika većina (nije ovo pleonazam!) živi sajber živote, teško je biti normalan. Jer, upravo se kidiše na normalnost.

Pogledajte samo ovlaš one komentare po elektronskim medijima. Šta najviše provocira te anonimne pakosnike? Na šta reaguju? Na pamet, obrazovanje, mladost. Duhovnost je beli luk za te vampire. Postali smo društva bez vere. Gde god pogledaš samo zla krv, zavist i mržnja.

Izlaz je u nama samima. Izbor uvek postoji. Postoji legenda Čeroki Indijanaca po kojoj svaki čovek u sebi ima dobrog i zlog vuka. Kako da dobar vuk u nama prevlada? Pa tako što ćemo ga hraniti. A kako se taj vuk hrani? Tako što činimo dobro drugima. Čineći dobro drugima, ne možemo biti na pogrešnom putu.

To je put zdravlja i mira sa vlastitom savešću. Zaista žalim one gramzive spodobe koje špartaju našom kriminalizovanom političkom scenom. U tom teatru nema ni lepote, ni duha. Jeste, postoji plen. Ali, i onaj zli vuk u duši. Ne, hvala.“

Uz Vaše knjige se često pripisuje sintagma Srednja Evropa. Što ona predstavlja i postoji li u stvari?

„Početkom devedesetih godina prošlog veka, u Miloševićevoj Srbiji, odrednica Srednja Evropa imala je isključivo negativan predznak. I književni kritičari su se preporučivali oko Voždove trpeze tako što su na neviđeno proskribovali sve što je imalo odrednicu Srednje Evrope.

Dakle, nisu se bavili delom, niti piscem koji ne donosi političke poene. Tako je i moglo da se dogodi da tušta i tma osrednjih pisaca bude nagrađivano. Oni danas više ne postoje.

O Srednjoj Evropi je toliko toga napisano i izgovoreno u vreme kada je bila u modi. I ne samo u modi. Srednja Evropa je osamdesetih godina prošlog veka poslužila kao politička platformu za separatističku politiku Slovenije i Hrvatske. To su činjenice koje danas niko ne osporava.

Za mene je Srednja Evropa prostor odakle dolazi najviše pisaca koji su moji literarni preci, od Kafke, Zveva, Jozefa Rota, Kanetija, Broha i Muzila, pa do Kostolanjija, Kušnjeviča, Kiša i Tišme.

Međutim, Srednja Evropa je veoma konkretan prostor između Istočne i Zapadne Evrope. I ma koliko nakon pada Berlinskog zida u novom deljenju karata granica između Istoka i Zapada više nije tako izražena, činjenica je da desetine hiljada naših ljudi živi u toj Srednjoj Evropi. I živi ugodno.

Najmanje se naši ljudi osećaju tuđinima u Austriji. Jer, mentalitet, kulturološke navike, istorija, sve to nije tako drugačije, kao na primer kada su u nekoj nordijskoj zemlji, u Nemačkoj ili Francuskoj.

Beč je destinacija gde se naši ljudi dobro osjećaju. Koliko samo hiljada naših mladih ljudi tamo studira. Znači, nije Srednja Evropa nekakav avetinjski pojam, već veoma konkretna teritorija na kojoj je tolerancija možda najvažniji kvalitet. A to je jedno od pozitivnih nasleđa Austrougarske monarhije.“

U skoro svim vašim romanima javlja se Pula kao neizbežan toponim. Imaju li vaše knjige svoj život u ovom gradu?

„Teško pitanje. Postoje fanovi. I sam sam bio iznenađen kada sam čuo da sve vreme devedesetih godina su moje knjige kružile po Puli. Mislim da moji romani postoje na jedan trajniji način. Međutim, o tome ne razmišljam.

Činjenica je da Pula postoji literarno transponovana u mojim romanima, da se kao književna teritorija vezuje za moje ime na svih onih petnaest jezika na koje su te knjige prevedene.

Naravno, lakše u Hrvatskoj dolazite do novih čitalaca ukoliko vas objavi hrvatski izdavač. Pre četiri godine zagrebački Profil je izdao ‘Ruski prozor’, a na proleće isti izdavač priprema ‘Bonaviju’.

Pred kraj 2012. je u Austriji bila premijera Vaše drame ‘Montevideo’, u izvođenju bečke pozorišne trupe Teatro Caprile...

„U tri grada u Voralrbergu, najzapadnijoj austrijskoj pokrajini, izveden je ‘Montevideo’. To je zapravo duo-drama, u kojoj jedan ljubavni par u godinama tokom putovanja brodom za Montevideo sumira protekli život. Pokušavaju da podvuku crtu, izvuku saldo. To ih dovodi u različite tragikomične situacije.“

U mladosti ste se bavili muzikom, bili ste roker. A danas?

„Danas u muzici uživam slušajući je, i ponosan sam na svoju bogatu zbirku CD-ova.“

Na čemu sada radite? Kakvi su vam planovi?

„Kada završim rukopis, obavezno pravim dužu pauzu, nekada i po godinu dana. Toliko mi je potrebno da izađem iz šinjela prethodnog romana. Nije dobro da pisac piše duže vreme iz istog registra.

Nedavno sam počeo novi roman. Ne žurim, priča je složena, ukršta se porodično vreme sa onim istorijskim, tačnije, istorija sa malim i sa velikim ‘i’. Proširena je i topografija, budući da jedan krak priče ide sve do Soluna.

U novembru prošle godine prešao sam u izdavačku kuću Laguna, koja je objavila novo izdanje ‘Bonavie’. Laguna ima lanac od dvadesetak knjižara i široku mrežu klubova čitalaca. To je izdavač čija je filozofija da knjiga treba da potraži svog čitaoca.

Za nepuna dva meseca prodato je preko dve hiljade primjeraka ‘Bonavie’. Sprema se novo izdanje. Takođe je u planu objavljivanje nekih mojih romana kojih odavno nema na tržištu. Prvo će se do leta pojaviti ‘Severni zid’, i to u novom, nešto izmenjenom izdanju, a kasnije ‘Slučaj Bremen’, ‘Danteov trg’ i ‘Dosije Domaševski’.

Na Sajmu knjiga u Puli tokom decembra je predstavljen vaš roman, ali je upriličena i izložba umetničkih fotografija sa temom “„Vizure u nestajanju. Pisac grada - Dragan Velikić“. O kakvoj je izložbi reč?

„Pet fotografa je slikalo vizure Pule, kako danas izgledaju neki trgovi, ulice i objekti koji se pominju u mojim romanima.

Pored fotografija bile su citirane one rečenice koje se odnose na te objekte. Fotografije nisu bile tek puka ilustracija teksta, već viđenje istih prostora iz perspektive tako različitih umetnika.

Izložba je otvorena u pulskoj galeriji Makina, a kustos izložbe je bila istoričarka umetnosti Paola Orlić. Postoji mogućnost da ta izložba dođe i u Zagreb.“

Pisac, kolumnista, ambasador

Dragan Velikić (Beograd 1953) je diplomirao Svetsku književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B92.

Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. Od juna 2005. do novembra 2009. bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Autor je romana: ‘Via Pula’ (Nagrada Miloš Crnjanski), ‘Astragan’, ‘Hamsin 51’, ‘Severni zid’ (stipendija Fonda Borislav Pekić), ‘Danteov trg’, ‘Slučaj Bremen’, ‘Dosije Domaševski’ i ‘Ruski prozor’ (15 izdanja, NIN-ova nagrada za roman godine, Nagrada Meša Selimović i Srednjoevropska nagrada za književnost).

Velikić je napisao knjige priča: ‘Pogrešan pokret’, ‘Staklena bašta’ i ‘Beograd i druge priče’, eseje: ‘YU-tlantida’, ‘Deponija’, ‘Stanje stvari’, ‘Pseća pošta’ i ‘O piscima i gradovima’. Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaestak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama proze.

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
snežana radojičić jedina žena nomad iz srbije laguna knjige Snežana Radojičić: Jedina žena nomad iz Srbije
15.11.2019.
Snežana Radojičić nema stalno mesto boravka, ona putuje oko sveta na biciklu i to već osam godina. Upitana da li bi mogla da se vrati „normalnom“ životu, pita: šta je uopšte normalno? Njoj je n...
više
 manastir roman o novim svetinjama laguna knjige „Manastir“ – roman o novim svetinjama
15.11.2019.
Iako naslov nesumnjivo aludira na tradicionalizam, roman „Manastir“ Milomira Đukanovića potpuna je suprotnost bilo kakvim tradicijama, jer ne samo što se kroz moderni (tačnije: postmoderni) književni ...
više
makedonski pisac goce smilevski mi, zaboravljeni laguna knjige Makedonski pisac Goce Smilevski – Mi, zaboravljeni
15.11.2019.
Odrastao je u sirotištu, sa roditeljima i sestrom, a čitajući Frojda, Spinozu i Handkea u dečačkim godinama, izgradio je jedinstveni stil u pisanju i otkrivanju ljudske duše. Junacima sopstvene mlados...
više
nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu lenkin prsten ivanu negrišorcu laguna knjige Nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu „Lenkin prsten“ Ivanu Negrišorcu
15.11.2019.
Pesma „Ko je to u nama?“, Ivana Negrišorca izabrana je kao najlepša u protekloj godini. Nagrada „Lenkin prsten“ je književna nagrada koju je ustanovio Dom kulture u Srbobranu 2006....
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.