Delfi Kutak je pročitao: „O zlatu, ljudima i psima“

U ovakvom grču sam čitala samo Dejvida Vana.

Poetično smo u 2084. što meni, koja se nisam nikada latila Orvela, nije značilo ama baš ništa sem male griže savesti i sitne sumnje da sam nepodoban čitalac za ovu knjigu, ali se ona razvejala već na prvim stranicama. Pošto nije mogla da nađe nikakvu nit ka Orvelu mreža mog razmišljanja bacala je strelice ka Mo Jenu, ka Dejvidu Vanu i još jednom sam ove godine čitanje prekinula pranjem kose kako bih razbistrila misli, skinula neke druge terete sa sebe i napravila mesta da ih zameni teret jedne knjige.

Cela edicija „Bez prevoda“ otpočetka mi je intrigantna. Knjiga Marine Vujčić „Pedeset cigareta za Elenu“ mi je bila pravo otkriće, ali odmah za njom je zapelo. Trudila sam se ne zameriti upadljivu političku korektnost, a još je gore bilo ako bi se ta korektnost postizala krajnostima, bivalo je gore ako bih osetila nekorektnost. Setila sam se i jedne masovne diskusije u Kutku gde je većina članova navela da ne voli da čita domaće autore jer im je više dosta ratova kao teme.

Ono što me je zadržalo privrženom ovoj ediciji ipak nije mazohizam već sama spoznaja da nemam pojma šta se piše u Hrvatskoj i BiH a nekada su nam bile iste lektire. I kao svako „neimanje pojma“, bilo je tužno i poražavajuće. Takav osećaj nekada imam i kada se radi uopšte o kulturi susednih zemalja. Da li je moguće da mi se poturi 20 bestselera Njujork Tajmsa a da se ne omakne baš ni jedan bugarski ili rumunski mladi pisac?

Nije da sam želela još dešavanja na tromeđama, ali sam mogla razumeti potrebu pisaca da se vraćaju vreloj temi. Ili je ova tema uvek podgrejana? Još sa „Lovcem u žitu“ sam se pitala kako se to knjige svrstavaju u antiratne i kako je moguće da je njihov autor najčešće učestvovao u nekom ratu. I nismo li nakon rata svi mi antiratni? Kada su vojnici protiv rata, pa sigurno ne mogu ja u civilu biti za rat.

Dakle, posle preterano dugog uvoda izazvanog time što za ovu knjigu nisam naišla ni na jednu preporuku u grupi, proglašavam je antiratnom iako nisam istraživala da li je autor uzimao pušku u ruke. Čula sam negde u njemu i Zvona i umela sam u toku čitanja da se pitam liči li bivša Juga na Ameriku više nego što mislimo. Ili sam ja takve apokaliptične scene iz budućnosti viđala uglavnom kod američkih pisaca i režisera. Knjiga „Vladalac“ se tako upisala u protagonistu koji postaje legendarni rame uz rame sa knjiga koje su preživele u popularnim apokaliptičnim ostvarenjima iz američke filmske industrije, kako knjiga heroj, kao raritet.

Priča je smeštena u budućnost, razvijena kao triptih, buđenje ranog proleća u smislu revolucija koje ne mogu da se sinhronizuju jer su razmeđene bodljikavom žicom. U moru beznađa, u ljudima koji su izgubili, čini se, već sve budi se nada u to da sami mogu da pokrenu svoj život. Nije li nada uvek podgrejana?

Na tlu Bosne i Hercegovine, kolač je presečen, prelomljen ali ne i osveštan. Zvuk dronova deo je svakodnevice.

Prva priča je bez mane, od prve do poslednje rečenice. Ne bih imala ništa protiv ni da je na njoj ostao. Ukratko, prati hodočašće jednog starca koji je krenuo u Stolnik u nadi da će taj put doneti ozdravljenje njegovom sinu koga pisac naziva idiotom i Tomom. Isprva je teško smestiti priču u prošlost, sadašnjost ili budućnost. Tehnologija kojom se koriste ljudi se ne uklapa sa navikama ljudi koje starac sreće. Sloboda kretanja je ograničena, ali ograničeni su i obroci. Ljudi se hrane iz konzervi, čak i hleb ne miriše kao da bilo gde na tom prostoru zaista postoji dom. Kraj ove priče je prvo što dolazi kao pesnica u stomak.

U drugoj priči je već više života. Reka je bogata ribom, jedan običan čovek je lako lovi i prehranjuje porodicu, no ubrzo dolazimo do reciprociteta da gde je više života tu je i više smrti. Čini se da granica koja je obeležena električnom žicom privlači one koji beže od zakona jednako kao i pijance i one koji snevaju o tome kako će se brzo obogatiti i otići negde drugde. Uz reku su načičkane kolibe, na reci se nekada ispiralo zlato, ali se i od toga odustalo. Još jedna asocijacija i ovog puta na Ameriku i zlatnu groznicu i da su baš ovakvi profili ljudi nekada išli u takve avanture.

„Zlato je začin svijeta. Redni broj sedamdeset devet periodičnog sistema elemenata. Tako su nas učili u školi. Nisu nam rekli da je to začin života. Koji priziva krv, smrt i stradanje.“

Još jednom se javlja misao kako je pasivno znanje koje dobijamo od osnovne škole do akademskih krugova. Kako se znanjem uvek upravlja i kako se ono uvek usmerava. Onda nije ni čudo da je odmetnicima bio potreban ceo jedan novi sistem, ceo novi kontinent.

No ni u trećoj priči od BiH neće postati Amerika, ali vrlo bih lako mogla da zamislim kako se Amerika deli na tri dela između Crnaca, Meksikanaca i Evropljana dok se Kinezi vraćaju u svoju Kinu, Meksikanci bi i dalje naleteli na električnu žicu. Neki otac i sin bi kamenovali Crnca kao Šejtana koga vide prvi put uživo.

Još onomad se pucalo na ljude koji su prelazili s jedne strane Nemačke na drugu.

A žica koja je na putu imigrantima koji iza nje sanjaju neki bolji svet još uvek se diže.

Osetila sam nekako i olakšanje u tim svojim razmišljanjima kako bi ova priča mogla da se smesti bilo gde. Negde su žice prave žice, bodljikave, električne, negde su to šengen vize, negde zelena karta.

I ako se pitate ima li ovaj triptih zaista kraj, odgovor će vam biti više nego lak. Dovoljno je samo otvoriti bilo koji portal, vesti dana. Vesti koje čitamo a krče kao da su sa tranzistora.

U daljini čuje se samo još lavež pasa.

Autor: Ružica Dokić
Izvor: Delfi Kutak