Delfi Kutak je pročitao: „Bekos“

Bekos je reč koja bi mogla označiti utehu, oslonac, smisao. Frigijska reč za hleb, zaključio je Herodot u priči o dva deteta odgajana među kozama, a da niko pred njima nije smeo progovoriti ljudsku reč. I oni su posle dve godine progovorili, pastira su sačekali sa rečju „bekos“, što bi na frigijskom značilo hleb. Poenta ove zabeleške sa kraja romana nije u značenju jedne reči, već u tome da čovek kad-tad mora progovoriti! Tako je o svojim zločinima progovorio jedan od junaka romana „Bekos“, potvrđujući da čovek ne može doveka da se skriva i da živi u miru sa sobom, dok žive sećanja na bezrazložno uzete živote, naročito dečje.

Za novi roman Enesa Halilovića, posle „Grobova“ i „Ponora“ („Ljudi bez grobova“, „Ako dugo gledaš u ponor“), moglo bi se reći da se formalno razlikuje od prethodna dva. Jednosložni naslov – „Bekos“ – već je izuzetak, a i vizuelna podeljenost na tri glave, ili trojicu naratora, jasno ukazuje na triptih, gde je središni deo najkompleksniji i „najpakleniji“ (kao kod Boša), a oni sleva i zdesna samo se preklope preko tog obimom najvećeg i najvažnijeg dela romana, i donekle ublaže sav užas kriminalne biografije jednog od junaka.

„Bekos“ je roman u tri glasa, a ti su glasovi originalni jer nisu samo zapisi, već i audio-snimci pomenute trojice junaka, namenjeni i upućeni piscu, da od njih, po svojoj želji, ili na svoj način, napravi roman. I napravio ga je Enes Halilović, složio glasove, raspetljao i razjasnio mnogo toga što nisu mogla ni tužilaštva ni sudovi, jer profesionalci/kriminalci ne ostavljaju za sobom trag.

Tematski, autor još nije iscrpeo svoje pešterske ili novopazarske priče te, poput Ive Andrića, stare priče ukršta sa novim i pred čitaoce stavlja narativ vredan zasebnog romana o svakoj od tema, kao na primer:

1. O devojčici nađenoj u šumi; neko je verovao da pod prag treba staviti nešto živo, kao žrtvu, pa joj je odsekao ruku. Posle mu se vratilo, rodio mu se sin bez ruke.
2. O Amelu, koji je peto žensko dete po redu, ali živi kao muškarac, oblači se kao muškarac, i neprestano vežba trčanje za maraton.
3. O hodžinom zapisu kojim se neko navodi da zavoli nevoljenog, ali će sve da mu se vrati, stopostotno.
4. O Lemezu, profesionalnom ubici, i svim njegovim žrtvama što se, skoro gradacijski, prilažu na spisak.
5. O Šumaru koji iznuđuje, prisluškuje, osmatra parove, i posle se okoristi.
6. O komšiji koji čuva mrtvog Piloretinog oca u zamrzivaču, da bi mu potrajala starčeva penzija.
7. O policajcu Oberoviću koji je smislio da se prave metalne pasje vilice, za lažne pasje ugrize, da se od države naplati šteta. Ili o onome ko pusti gladnu lisicu u kuću nepokretnog čoveka.
8. O Bureku koga su sahranili sa telefonom pa se on odazvao kad su ga zvali, ili je to bio onaj koji je otkopavao grob?
9. O inženjeru koji je ukrao jare, pa ga deca raskrinkala, i ostalo je da doveka, gde god se pojavi, meštani mekeću za njim.
10. O Lemezovoj sestri Caci koja kupuje diplomu i kupuje posao, a brata voli iznad svega, pa ne veruje u priče o njegovim zločinima.
11. O strašnoj kleveti mesnog kafedžije u Despotovcu, i o smrti jednog deteta.

Nagomilalo se mnogo toga u drugom delu romana, teško je prepričati, teško je i verovati da je jedan mogao toliko zločina da učini. Pitanje je da li bi se ikad zaustavio, da se pred njim nije otvorio „bekos“ i potreba da progovori o ubistvima za „tuđe zdravlje“ i tuđe pare.

Posle Lemezovog priznanja oba lekara odlaze iz mesta. Piloreta u Nemačku, Martin što je moguće dalje od ovog strašnog mesta, od ovih strašnih ljudii. Petsto kilometara od norveškog kopna, tamo gde sve zemlje ostavljaju svoje biljne vrste. Da se bar od biljaka počne iznova, da se čovečanstvo opere i vaskrsne u dobroti. Bez Vergilija i osnova zemljoradnje ne može se ništa. Zato pesnik i jeste Eneju doveo u Rim. A Rim je i ime lokalne kafane na Pešteru. Kao što je Ibar Hebros, reka kraj koje je rastao Orfej. Kao što su se Frigijci sa Balkana, preselili do Troje.

Priznajem, težak je ovo roman, slika usuda ličnog, porodičnog, balkanskog. Ali pisac porukama osvaja. Pobeći od zla!!! Što dalje, što usamljeniji i samlji biti. Pobeći i čuvati se. Katarza može biti jedino bekstvo – ili smrt.

Autor: Dana Ćirić
Izvor: Delfi Kutak