Dejan Tiago-Stanković: Na kraju će sve završiti u nekoj knjizi

Naš čovek u Lisabonu Dejan Tiago-Stanković (Beograd, 1965), pisac je i prevodilac koji je poznat po neobičnom srednjem imenu koje se pamti, ali i po „Zamaleku“, „Estorilu“, kratkim pričicama na Fejsu, ali i po autentičnom beogradskom duhu. Uvek ima šta da kaže o svetu oko sebe i ne plaši se da iznese stav o bilo čemu. Mnogi mu zavide zato što živi na relaciji Lisabon–Beograd, i čim mu dosadi jedan grad, samo se prebaci u drugi, i tako već godinama.


Vratio si se u Lisabon, malo duže si bio u Beogradu ovog puta, koji su to glavni utisci koje nosiš u Portugal?

Glavni utisak koji sam doneo u Portugal je da u Srbiji samo što nije.

Voliš da komentarišeš dešavanja u Srbiji, teško je otići odavde zaista… Uvek si nekako tu. Baš si negde pomenuo da ćeš uvek biti neko ko je odavde, koliko god dugo živeo u Lisabonu. Da li je tako svima koji odu ili si ti jednostavno previše vezan za ovo ovde?

Kad je Crnjanski bio u Londonu, dopisivao se sa Andrićem i kukao mu kako ne može natrag u Beograd. Andrić mu je odgovorio da je njegovo mesto u Beogradu jer mu je tamo publika, i poticao ga je da se vrati. Meni je instrument naš jezik a publika ona koja taj jezik razume, dakle tamo su, ali meni nije mesto tamo, nego bilo gde, jer ne moram biti tamo neprekidno da bih znao tačno šta se dešava, mogu da se čujem sa svima na daljinu, kao da sam se povukao na planinu, a ne u inostranstvo. A ako se recimo dogodi nešto bitno, na primer promena vlasti pa treba da se slavi, od danas do sutra sam tamo. Sve je to lepo izbalansirano, kako volim.

Često si na mrežama, na Tviteru komentarišeš stvarnost, ali i na Fejsu objavljuješ kratke životne pričice. Da li pisac tako troši svoje priče ili se još bolje uvežbava za nove knjige?

Lako je glumcima ili muzičarima, njima je odmah posle nastupa jasno kako stoje stvari, da li je publika zadovoljna ili ne, i iz tog odnosa, iz reakcija publike uče. Pisac napiše, odštampa knjigu i pošalje u svet, vesti mu stižu kasno, a i tad kritike nemaju baš takvog uticaja, već je kasno primeniti ih ako su tačne.

Ali ne više, otkad je interneta, mreža i blogova, sve što napišem, odmah objavim, još ugrubo, i odmah imam i ja živu reč, komentar, reakciju, tako učim kako da komuniciram osećanja. Čika Dragoslav Mihailović me grdi jer pišem kolumne i trošim se, ali nije tako, na kraju će sve to završiti u nekoj knjizi, makar ono što valja.

Kako si zadovoljan kako je prošao „Zamalek“, i kod čitaoca i kod kritike?

Hvala na pitanju, ali ne mogu biti zadovoljniji. 25.000 prodatih knjiga, Evropska nagrada, dosad sam potpisao nekoliko ugovora sa inostranim izdavačima, odjednom me ljudi uzimaju za ozbiljno, dakle nije „kako sam se nadala, dobro sam se udala“ nego je „mnogo sam se dobro udala“ po svakom kriterijumu, a tek smo počeli. A ima još lepše. Kad sam nedavno bio u Briselu da primim tu Evropsku nagradu, nisam bio jedini pisac, pravila su takva da se ta nagrada svake tri godine udeli po jednom stvaraocu iz svake evropske zemlje koji potom ima veliku podršku Unije oko prevoda i širenja dobre reči o delu, tako da svake godine po 13 pisaca primi nagradu, pa i prošle. Dodela je bila u nekoj fenomenalnoj dvorani, muvali su se tu ministri, svakom piscu došao makar po jedan ambasador, ili onaj iz Belgije ili onaj uz EU, često oba, a meni jedinom nijedan. To me bilo rastužilo. Ali posle se popravilo, jedini od svih 13 pisaca koji je imao publiku u sali, bio sam ja, i to od naših iseljenika do osoblja iz ambasade, do Bosanaca i Hrvata, tek potpisao sam nekoliko desetina knjiga, slikao se sa zemljacima. Bio zvezda za sve pare.

Bio si nedavno u Amsterdamu kod naše dijaspore. Kakve utiske nosiš? Šta ti je bilo zanimljivo tokom književne večeri, a i inače sa našim ljudima?

To je bilo na putu za Brisel. Išao sam u Amsterdam da pušim marihuanu, ali sam, inicijativom naše zemljakinje koja blizu Rejksmuzeuma drži mesto zvano „Kalemegdan“ gde prodaje naše zavičajne proizvode i naše knjige, pozvan na potpisivanje knjiga kod nje u radnji. Kad sam došao ujutru, malo sam se žacnuo od mirisa roštilja, ali predveče smo izvetrili, gde kafanče tu odjednom književni klub, napunio se naroda kȏ da se deli alva. Tri sata sam se družio s čitaocima, potpisao krš knjiga. Nikada se nisam osećao bitnijim.

Šta novo pišeš?

„Estoril“, koga duže nije bilo, izlazi u novom izdanju kod Lagune. Već sam predao rukopis zbirke „Odakle sam bila više nisam, deset godina kasnije“ što je zapravo moja prva zbirka, koja nije bila debela knjiga i dugo je nema u prodaji, koja će ponovo izaći dopunjena većim brojem pripovedaka koje su napisane u međuvremenu, i vezuje ih što su lisabonske. Potom ide, inšala, jedan beogradski roman.

Šta čitaš, šta ti je baš super u poslednje vreme?

Poslednje što sam pročitao je Uelbek. Čitao sam Sergejevu zbirku priča, koju sam pratio i dok se pisala, i veoma sam ponosan na svog drugara i odnedavna kolegu pisca. Čitao sam tek sad i drugu knjigu veselih pričica mog drugara i zemljaka Peđe Ličine koje su skroz po mom ukusu, iako poluautistične.

Postoje ljudi koji sjajno misle i odlično govore, ali kad vide tastaturu, ukoče se i sva njihova lepršavost odjednom nestaje. Pisac se razlikuje od takvih ljudi jer on ume to zanimljivo što nosi u glavi da prenese u Word.

Pisaca ima svakakvih, uglavnom su teški gnjavatori. Od mene u životu ljudi beže kad počnem sa svojim pričicama iz života, koliko davim, sreća pa sam počeo da ih zapisujem i objavljujem na Fejsbuku. Ja svoju potrebu da pripovedam iživim, a moje pričice tamo čita onaj kome se čita, gledam da ne gnjavim ove oko sebe kojima je već pun kufer tih mojih kao fol istinitih priča iz života.

Danas svi živi nešto pišu, uglavnom površno i banalno, pa internet trpi svašta. Smeta li ti to?

Neka cveta milion cvetova, bitno je da se pravi umetnost, da se pokušava, iz kvantiteta rađa se kvalitet, tako makar ja vidim stvari.

Kako iz Beograda izgleda Lisabon, a iz Lisabona Beograd?

Ja u Lisabonu zavidim sam sebi na lepoti grada u kome živim, puno šetam, kilometrima, imam mir kakav bih imao na egejskom ostrvu, mogu da pišem, mogu da se ne družim ni sa kim, a družim se sa svega nekoliko drugara koje viđam svaki dan, jedne te iste, nekoliko naših, nekoliko Brazilaca, ponekad mi dođe mlađi sin da stanuje sa mnom pa ostane mesecima, ali imam sreće, ništa mi ne promeni život, on je već čovek. Zato sam u Lisabonu najproduktivniji, radim, radim, radim, ali posle tri-četiri meseca ne mogu više tako. Onda dođem u Beograd i tu imam mamu i tatu, svoje društvo, tu mogu da odem u kafanu uveče sam i uvek imam s kim da se podružim, pa se tako i ponašam, dok mi se ne napune baterije, pa natrag. To je lepota spisateljskog poziva.

Krajem svake godine na književnoj sceni je glavna tema Ninova nagrada. Kakav je tvoj odnos prema tom priznanju?

Moj stav prema svakoj nagradi je isti, to nije takmičenje nego mogućnost za marketing, a nagrada je vidljivost, Ninova ima vidljivost, ako pogode ukus publike, ume dosta da utiče na čitanost, ali to je samo zbog love koja uz nju ide bitnija od ostalih, jer na kraju krajeva, to je samo mišljenje nekih pet ljudi koji tvrde da su pročitali knjige iz konkurencije i da znaju šta rade.

Ima li u Portugalu slična književna nagrada po važnosti i da izaziva toliku pažnju?

Postoje književne nagrade, i mada neke imaju i veće svote novca kao nagradu, nijedna nije ni približno do te mere propraćena kao Ninova, pa ne utiče toliko na tiraže kao Ninova. Ovde se znatno manje čita, nije to njihova strast, a i knjige su dosta skupe, od 15 do 20 evra.

Nekada su pisci bili važni, slušalo se šta imaju da kažu, država je strepela od njihovih izjava i knjiga, kultura je narodu bila važna… Danas možeš svašta da kažeš, a kao da to nikom više nije bitno.

Nekada su pisci bili bolji nego mi danas, pa su možda bili važniji, ili obrnuto, kako god. Savremena književnost nije dobra kao ona iz 20. veka, izgubili smo publiku, prešli su na druge medije, manje se čita, više se gledaju serije. To je pečat današnjice. Mene moja deca zezaju da sam izabrao da se bavim umetnošću iz 19. veka. Dobro da ne pevam u operi.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova