Dejan Stojiljković: Branko Miljković je ubijen

Branko Miljković je jednom napisao: „Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti.“



Mislim da je ovde na neki način parafrazirao Marka Aurelija i usput dotakao mit o Prometeju i ptici Feniks. Kao što se Feniks stalno rađa iz pepela, i ovaj naš svet se ponovo rađa iz velikih katastrofa, a bili smo svedoci baš dosta apokaliptičnih stvari u 2022. godini. Pre svega, rat u Ukrajini, koji nas je opet podsetio koliko je ljudska priroda destruktivna. Mislim da svet nije ni bolje ni gore mesto danas, jednostavno, on je to što jeste, ljudska rasa je to što jeste. Stvari se kreću u cikličnim ritmovima, a mi možemo da gledamo ili učestvujemo, ponekad i jedno i drugo, a ponekad ni jedno ni drugo.

Rekao je ovo o prethodnoj godini za Nezavisne novine prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista i pjesnik Dejan Stojiljković. Nišlija je naveo da ne očekuje veće promjene ni u ovoj godini.

„Ne očekujem ništa. Bar ne u globalnom smislu, jer na to ne mogu da utičem. Imam neke svoje planove koji se tiču novog romana, nekih filmskih projekata i serija na kojima radim i to je to. Da... Očekujem i da moj Arsenal uzme titulu“, kazao je dobitnik Andrićeve nagrade i nagrade „Miloš Crnjanski“.

Pomenuli ste pjesnika Branka Miljkovića o kojem pišete roman. Kada bi trebalo da bude objavljen?

Roman o Miljkoviću, naslovljen po stihu iz jedne njegove manje poznate pesme „Zvezda nad prazninom“, predat je mom izdavaču Laguni, i ako sve bude kako treba, pojaviće se u knjižarama najkasnije u martu. Ideja da napišem roman o njemu nastala je pre više od deset godina, ali sam je tek sad realizovao, jer, naprosto, nisam bio dovoljno zanatski vešt i iskusan da to uradim ranije. Mislim da je to moja najbolja knjiga do sada. To kažu i oni koji su čitali rukopis, ali videćemo. Meni je bilo bitno da ispričam jednu, da je tako nazovem, apokrifnu priču o Miljkoviću, da bolje upoznam čitaoce sa njegovim likom i delom, kao i epohom u kojoj je živeo, a da napravim otklon u odnosu na uvreženi narativ o Branku kao „ukletom“ pesniku i depresivnom samoubici.

Koliko ste istraživali njegov život i kakav ste utisak stekli o njemu?

Nikad nisam utrošio toliko vremena i energije na istraživanje kao u slučaju ove knjige. I moji prethodni romani zahtevali su ozbiljnu pripremu, ali ovde sam otišao dalje. Razgovarao sam sa Brankovim savremenicima, proučavao njegov život, navike, karakter... Gledao sam da rekonstrukcija epohe bude što detaljnija i tačnija. Istovremeno, pošto je značajan deo priče Služba državne bezbednosti koja ga je pratila, proučio sam i funkcionisanje ove ozloglašene organizacije kojom su tada rukovodili neki stvarno jezivi tipovi, poput Svetislava Stefanovića Ćeće. Može se reći da je ova moja knjiga istovremeno i roman o jednoj državi i njenoj službi bezbednosti.

Da li je njegova smrt bila samoubistvo?

Branko je ubijen. Nema nikakvog govora o samoubistvu, baš kao što nikad nije bilo ni dokaza za to. Svi dokazi bili su posredni i nijedan nije izdržao test vremena. Na kraju krajeva, čovek je nađen kako visi na tankom drvcetu obešen o tuđi kaiš. Čak je i Petar Džadžić, koji je šezdesetih godina lansirao tezu da se Branko ubio zbog neuzvraćene ljubavi, devedesetih godina prošlog veka revidirao taj svoj stav i javno istupao tvrdeći da se radi o ubistvu.

U čemu se ogleda Miljkovićeva zaostavština?

Njegova zaostavština je dvojaka. Tu je pre svega, njegovo delo, koje je još nedovoljno odgonetnuto pošto su se tumači njegove poezije vezivali za pogrešne stvari, a promicalo im je ono bitno i suštinsko. Nema sumnje da se radi o jednom od naših najvećih pesnika svih vremena. Drugi vid zaostavštine ogleda se u mitu o njemu, legendi o ukletom pesniku i nekom ko ide do kraja, pljuje smrti u lice i pritom se smeje, o nekom ko je pesnik od glave do pete, a Branko jeste bio poezija sama... Sad, nažalost, mnogi vide samo taj površinski odraz onoga što je Branko bio, pa na taj način tumače njegovo nasleđe. Pogledajte samo današnje pesnike... Nataknu šešir, ogrnu se belim šalom, zapale cigaretu i krenu da mrče ‘artiju pišući nerazumljive budalaštine i svako misli da je novi Branko Miljković. I Branko je to predvideo – „poeziju će svi pisati“. I stvarno je svi pišu. To je najpopularnija književna forma u nas. Nedavno mi je jedan prijatelj rekao da se u Srbiji na godišnjem nivou izda oko hiljadu pesničkih zbirki. To mu dođe oko tri dnevno. Toliko poezije, a toliko malo pesnika. Zato i Branko danas sija u tom mraku. Jer nećemo skoro dobiti nekog tako genijalnog. To je takođe njegova zaostavština, kao da nam sa one strane poručuje: „Koliko god da ste dobri, nikada nećete biti dobri kao ja.“

Da li su umjetnici slobodniji u odnosu na period kada je živio i stvarao Branko Miljković?

Danas su drugačija vremena, neće da vam zabrane knjigu ili vas otpuste s posla zato što ste nešto napisali u njoj. Ali postoje drugačiji, perfidniji oblici, a najčešći je ignorisanje. Gurnu vas na marginu i prave se da ne postojite. Sloboda je, uostalom, relativna. Današnji umetnici neretko biraju da je se dobrovoljno odreknu. Dovoljno je da postaneš član stranke ili se prikloniš nekoj ideologiji, da se zaposliš u javnom preduzeću i tu slobodu trampiš za državnu apanažu... Svako bira. Stvar sa slobodom je suštinski ista kao pre sto ili pre hiljadu godina. I zato se Branko opravdano pitao hoće li ona umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.

Koliko su danas pisci u regionu cijenjeni, može li da se živi od pisanja?

Zavisi šta smatrate pod terminom „pisac“. Ako pod to podvodite nas malobrojne kojima je pisanje jedini posao i koji se time profesionalno bavimo, naravno da može da se živi od toga. Pisac je zanatlija, kao što je to i svako drugi – auto-mehaničar, moler, zubar... A dobre zanatlije, da ne kažem majstori, uvek su na ceni. Ne može od pisanja da se živi raskošno kao što žive političari, pevači i učesnici rijalitija, ali ima za pristojan život. Ako pod piscem smatrate svakog ko ima objavljenu knjigu, tu je stvar već drugačija. Ti ljudi žive za pisanje, jer je to patološka stvar, neka vrsta bizarnog eskapizma, u smislu da je ta aktivnost koja u svom ishodu ima izdato delo, za njih, u većini slučajeva, beg od onog pravog posla kojim se bave, terapija, hobi, emancipacija ega i milovanje sujete... Takvih „pisaca“ ima najviše u Srbiji i regionu. A pišu svi: glumci, sudije, reperi, popovi, pevaljke, radnici u katastru, prodavci viršli, dokoni penzioneri... Ja ih zovem prosto – hobisti. Naravno, kada se napravi dovoljna vremenska distanca, računaće se samo opus, delo. Onda sve dođe na svoje, kada se sve proseje kroz majstorsko rešeto. Hobisti i njihove mrtvorođene knjige odu u zaborav, a dela dokazanih majstora u lektiru.

Kako danas gledate na roman „Konstantinovo raskršće“, za koji ste 2009. godine dobili nagradu „Miloš Crnjanski“?

Gledam kao na auto. Oldtajmer koji je solidno ostario, vidim ulubljenja na haubi. Zvuk motora bi možda mogao da bude bolji, ali to je i dalje uzbudljiva knjiga koja ima čitaoce i priča koja je zanimljiva svim generacijama. Mislim da razlog tome leži u strukturi dela i njegovoj multižanrovskoj prirodi. Ja sam zadovoljan. Mnogo knjiga iz tog perioda nije više ni u štampi, nikom ne trebaju, slabo ko ih se seća, čak i oni koji su im davali nagrade. Na primer, „Konstantinovo raskršće“ je bilo u najužem krugu za Ninovu nagradu te godine. Roman koji je dobio nagradu više ne može da se nađe ni u jednoj knjižari i potpuno je zaboravljen danas. Sama činjenica da „Raskršće“ nije zadesila takva sudbina govori mi da sam ipak uradio dobar posao.

Najavljena je serija „Konstantinovo raskršće“. Dokle se stiglo s njenom realizacijom?

Pretprodukcija je pri kraju, izgradnja filmskog seta, pripreme i sve ostalo. Nadam se da će snimanje početi ovoga leta, na zadovoljstvo svih nas koji u tome učestvujemo.

Koliko sezona bi trebalo da se snima, koji glumci bi trebalo da igraju?

Kako sam razumeo producente, biće tri sezone. Kasting još nije urađen, tako da za sada ne znamo tumače uloga. Jedino što znam jeste da će biti i stranih glumaca koji će tumačiti Nemce, Engleze, Amerikance, Bugare...

Centralni lik „Konstantinovog raskršća“ je Nemanja Lukić, koji se pojavljuje u još nekoliko Vaših kratkih priča. Postoji li mogućnost da napišete roman o njegovom životu?

Ta knjiga je faktički gotova i njen naslov je „Serafim: Hronike Nemanje Lukića“. Biće objavljena u toku ove godine, najverovatnije na leto ili jesen, zavisi od toga kada tačno izađe roman o Branku Miljkoviću, koji je pred štampom. Gledao sam da kroz te hronike objedinim priče koje su donekle već poznate čitaocima, kao što je ona o susretu Nemanje i Ive Andrića ili ona gde Nemanja upoznaje privatnog detektiva Sašu Malavrazića. Ali većina materijala je nešto potpuno novo. Krećemo tridesetih, u Beogradu, onda se selimo u London, zatim na Island, pa u Štutgart, gde Nemanja posle rata lovi naciste koji su izbegli pravdu. Biće i jedna priča vezana za epidemiju variole vere sedamdesetih godina 20. veka, da bi se na kraju sve završilo u savremenom Beogradu. U suštini, lako vam je da ovako manipulišete narativom, vremenom i prostorom kada vam je glavni junak faktički besmrtan. Planiram nakon toga roman „Bande Beograda“, o susretu Nemanje i Mustafe Golubića, to ću pisati zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem. Onda će se Nemanja vratiti u nastavku „Konstantinovog raskršća“ kao i u i spin-offu „Dorćolski rekvijem“. Dakle, namera je da u naredne dve-tri godine od svega nastane jedan obiman narativni univerzum sa Nemanjom kao centralnim likom. Takođe ću mu se vratiti i kroz medij stripa.

Radite li na još nekim projektima?

Sem pomenuta dva prozna dela, radim već dugo na romanu „Učitelj mačevanja“. To je knjiga koja bi trebalo da bude četvrta u petoknjižju o vitezovima Reda Zmaja, ali se ona, da se tako izrazim, malo otela kontroli... Pre svega, po pitanju zamaha i obima. Tako da ću je objaviti najverovatnije u delovima, u dve, možda čak i tri knjige. Radnja se događa neposredno nakon događaja opisanih u knjizi „Dukat za Lađara“, ali ima i vremenskih skokova, tako da se radi o nekoj vrsti „obgrljenog“ narativa. Krećemo s Angorskom bitkom, pa se vraćamo dublje u prošlost, čak i u poznu antiku, u vreme osnivanja Reda. Kada pogledam s ove distance, sada ispada da su prve tri knjige tek prolog „Učitelja mačevanja“. Radim takođe i na nekim serijama i filmovima, a imam naručene i neke dramske tekstove. Jedan od njih imao je nedavno premijeru u Čačku, radi se o monodrami „Vetar i zastave“, koja za temu ima život velikog junaka Tanaska Rajića.

Šta čitate trenutno, možete li da preporučite nekoliko knjiga?

Trenutno čitam „Dnevnik druge zime“ Srđana Valjarevića, zatim remek-delo Vila Ajznera „Ugovor sa Bogom“. Preporučujem vašim čitaocima odličan roman Đorđa Matića „Niotkuda s ljubavlju“, nove knjige Gorana Petrovića „Papir“ i „Ikonostas“. Takođe, tu je i novi roman Vladimira Kecmanovića „Kad đavoli polete“. Skrenuo bih pažnju i na roman „Hromi“ Vladimira Vučkovića i „Teferič na Slaviji“ Sanje Savić Milosavljević. Čitam, kao urednik, prevod autobiografije Majka Oldfilda, koja će na proleće doživeti i svoju srpsku premijeru.

Nakon pandemije virusa korona glavna tema je rat u Ukrajini. Kako gledate na tu situaciju i zabrane djela ruskih umjetnika u Evropi?

Ratovi izbijaju kada zataji ljudska mudrost. A mudrosti u slučaju rata u Ukrajini nema ni na jednoj ni na drugoj strani. Ratovi su takođe jedna vrsta dehumanizacije, tu su uvek u fokusu neke druge stvari, a nikad ljudi i ljudski životi. Svi pričaju o teritorijama i proširenjima, strateški važnim mestima, rekama i gradovima. Običan čovek je tu samo sitniš za potkusurivanje između moćnika koji imaju takve vrste aspiracija. Drugi svetski rat je faktički vodilo nekoliko ljudi. Prvi svetski rat je, sa ove istorijske distance, velika svađa u familiji, pošto su zavađeni monarsi bili rođaci. Ni ovde slučaj nije mnogo drugačiji. Dok Putin snatri o nekoj novoj carevini, a suparnik mu Zelenski se fotka za Vogue, neki mali, anonimni ljudi stradaju. A faktički – to je isti narod. Što se tiče zabrane Dostojevskog, Puškina ili Čajkovskog, treba na njih gledati kao na kolateralnu štetu, žrtve koje je pogodio rikošet ili zalutali metak. Opet, oni su žrtve metaforički, jer su suviše veliki da bi ih mogao izbrisati neki zapadnjački propagandista. Prave žrtve su, u stvari, oni koji ostaju uskraćeni za velika dela tih umetnika.

Autor: Slobodan Manojlović
Izvor: Nezavisne novine