Barbara Kingsolver: „Deluje kao da proživljavamo kraj sveta koji poznajemo“

Poseta farmi Barbare Kingsolver u Apalači deluje kao da ste dospeli na neki začarani čardak. Velika udobna kuća sa teškim drvenim gredama, note za klavirom (autorka je na koledžu imala muzičku stipendiju i svirala je u nekoliko bendova) i njen pas Hugo, border koli koji je prati dok nam postavlja neobična pitanja o tome kakvu kafu volimo. „Ja sam južnjakinja“, šali se: „Volim da usrećujem ljude.“

Ako vam sve ovo zvuči previše idealistično, znajte da je sama autorka izuzetno realna. Topla, ali oštra, deluje kao da je sve ovo uredila kao bezbedno mesto odakle može da promatra zabrinjavajuće stvari koje se van njega dešavaju. Njen novi roman „Bez zaklona“ je povratak ambicioznijim i obiminijim delima kakvi su bili romani „Lakuna“ i „Biblija otrovne masline“ (koju trenutno adaptira za film) i predstavlja roman ideja, roman o svetu koji se raspada. Vila Noks ostaje bez posla i pokušava da održi porodicu uprkos nizu užasnih događaja – teškog gubitka, duga za koledž i zdravstveno osiguranje, propalim investicijama. Glavna junakinja živi u Vajnlendu u Virdžiniji, u nekadašnjoj utopijskoj zajednici, u staroj kući koja se ruši.

Dok pokušava da spreči rušenje krova nad glavom, počinje da se interesuje za ljude koji su u istom komšiluku živeli tokom sedamdesetih godina 19. veka i tu dobijamo drugu nit romana. Tačer Grinvud je nastavnik prirodnih nauka koga veoma zanimaju Darvinove ideje i zbog toga rizikuje da ostane bez posla, a nedavno se oženio društveno ambicioznom Rouz. Živi u istoj kući u kojoj je sada Vila i upoznaje se sa Meri Trit, istorijskom ličnošću koja je bila dopisnik Čarlsa Darvina i Ase Grej. Ona sporovdi naučne eksperimente sa paukovima i dozvoljava da joj biljke mesožderke grickaju prste satima (autorka nam je pokazala ove biljke u svojoj bašti).

Barbara je odlučila pišući ovaj roman da bi bilo „korisno da se vratimo u trenutak u istoriji kada su ljudi osećali sličnu vrstu potpune dezorijentacije u univerzumu“. Razmatrala je čak i da piše o samom Darvinu, ali je ipak podsetila sebe: „Pišem američke romane.“ O Čarlsu Darvinu nam govori sa divljenjem: „Bio je to divan čovek! Bogu hvala pa tada nije bilo interneta. Ljudi su ga toliko mrzeli. Emili Dikinson ga je mrzela, zaboga, a ona nije mrzela nikog. Teško nam je da danas razumemo koliko su njegove ideje delovale preteće u to vreme kada je ljudima rečeno da nisu postavljeni na ovaj svet kako bi njime upravljali.“ Barbara Kingslover je želela da u ovom romanu istraži „pomeranje paradigme“ – „šta ljudi rade kada proživljavaju kraj sveta kakav poznajemo? Jer deluje da upravo sada to proživljavamo i većini ljudi to postaje jasno. Pre deset godina su se možda pitali, ali sada znaju.“

Poput ljudi iz 1871. godine, njeni junaci se u 2016. bore sa shvatanjem da sve pretpostavke i očekivanja od života – uključujući osnovno razumevanje prirodnih i ekonomskih zakona – više ne važe. Sva verovanja da će „led ostati zamrznut i da će uvek biti dovoljno ribe u moru“, da rast i razvoj moraju trajati zauvek, da se težak rad isplati i da će svaka nova generacija imati više od prethodne, propala su. Bilo da govorimo o sadašnjem trenutku ili padu Rimskog carstva, autorka smatra: „Na kraju jedne ere, ljudi će nastaviti da se čvrsto drže sveta koji poznaju.“

Svaka ekonomska katastrofa koja se dogodi porodici u romanu je, kako kaže autorka, nešto sa čime se suočio neko koga poznaje. Sada kada „kraj sveta polako dolazi do užeg kruga“, Barbara veruje da će „sloj poricanja biti skinut“ i ljudi će shvatiti kako društvo zaista funkcioniše. Donedavno je u SAD „dovoljno ljudi živelo dovoljno dobro da održe mit o tome da zaslužujemo ono što imamo“ i time doprinelo širenju „užasne američke bolesti“ okrivljavanja žrtve.

Kroz ceo roman „Bez zaklona“ provejava tenzija između oslanjanja na sebe i međuzavisnosti. „To je dijalektika, fundamentalni konflinkt koji se nalazi u središtu svega što pišem. To ’povuci-potegni’, jaz između želje za pojedinačnim izražavanjem, potrebe da neko bude osoba koja može da brine o sebi, i neophodnosti oslanjanja na zajednicu, sve te veze koje ne primećujemo ili ne priznajemo.“ Ovo je tema koja okupira autorku još od rada na doktorskim studijama ekologije i evolucione biologije u oblasti genetike altruizma, a koje je napustila nakon „krize vere“ dok je „ležala u krevetu i nabrajala ljude na Zemlji koji će pročitati taj rad, stigla sam do 11“. Nije tu reč samo o intelektualnom zanimanju: „Videla sam mnogo nesreće u ljudima koji su službi prepustili svoje živote, mnogo frustracija i bede, zaista. Žene iz generacije moje majke su bile veoma nesrećne. Zbog toga ih je mnogo završilo na valijumu, pretpostavljam! A ja to nisam želela.“

Ipak, Kingsolverova ne deluje kao osoba koja lako gubi sebe. Prvi roman „The Bean Trees“ pisala je noću dok je bila trudna i nosila stariju kćerku Kamilu, a tokom dana je radila kao novinar. Shvatila je da je nesanica sa kojom se borila u stvari od koristi: „Svi ljudi imaju jednak broj sati tokom dana – osim mene.“ Kada su doktori predložili da indukcijom pokrenu porođaj koji je kasnio, Barbara je odbila kako bi imala dodatno vreme da završi roman. Kasnije su Kamila i Lili, kćerka iz drugog braka, naučile da je ne uznemiravaju dok radi. „Postoje dva razloga mi zakucate na vrata“, seća se kako im je rekla: „Arterijsko krvarenje ili kuća je u plamenu.“ Nikada nije planirala da se udaje i zavisi od muškarca osećajući da „nisam želela da postanem osoba koja pravi obrok i za to ne dobija nikakvo priznanje.“

U tom trenutku se pojavljuje njen suprug Stiven Hop i donosi nam ručak iz svog restorana u Abingdonu. Predaje nauku o životnoj sredini na susednom koledžu. Upoznali su se 1993. godine kada je ona došla iz Tuksona u Arizoni na dve nedelje zbog predavanja koje je održala na njegovom univerzitetu. „Očigledno sam to uradila toliko dobro da je morao da me oženi.“ Uprkos njenim stavovima o braku, ostali su u kontaktu i na kraju odlučili da počnu da žive zajedno kada su „računi za telefon postali veći od hipoteka“.

Autorka najviše voli da se bavi teškim, „neprijatnim“ temama – na primer, onim što su SAD uradile Kongu – i upakuje ih u najzanimljiviji oblik do kog može da dođe tako da čitaoci i književni klubovi širom sveta mogu da diskutuju o ozbiljnim pitanjima koje je postavila. Barbara nastavlja: „Nalazim se u veoma neobičnoj situaciji kao spisateljica. Radim na nivou rečenice, slike, metafore, teme, ali istovremeno pišem na način koji je pristupačan, što pretpostavljam da ima veze sa time gde sam odrasla. Iz istog razloga su moja deca išla u državne škole: želim da pripadam ljudima. Ne želim da sam iznad njih. Zato bih želela da svako ko ume da čita pročita moje romane, a ja ću im dati razlog da okrenu sledeću stranicu.“

„Ova zemlja je predugo imala fobiju od umetnosti koja postavlja prava pitanja, koja se bavi opštim društvenim i temama životne sredine“, nastavlja ona. Mogu da pišem o svom ocu alkoholičaru, ali ne i o ekonomskim silama koje su ga učinile alkoholičarem.“ Romanom „Lakuna“, smeštenom u Meksiko sitiju za vreme Dijega Rivere i u SAD tokom Mekartijeve vlasti, „pokušala sam da odgovorim šta se dogodilo ovoj zemlji pa su ljudi postali toliko podozrivi prema umetnosti koja ima smisao. Teško nam je da sagledamo akvarijum u kome živimo.“

Pokretanje nagrade Belveder za društveno angažovani roman, koja se dodeljuje novim autorima već dve decenije i ima vrednost prvog avansa koji je Barbara dobila, bio je još jedan od njenih odgovora na stanje stvari. Primećuje da su stvari počele da se menjaju, kako u romanima tako i van njih. Na primer, u SAD-u se „iznenađujući broj ljudi mlađih od 30 godina izjašanjavaju kao socijalisti, ili se bar ne identifikuju kao kapitalisti. Ne veruju više u to da možemo samo da skoknemo do Marsa i počnemo sa gradnjom.“ Ali ipak kaže kako je „izuzetno obeshrabrujuće to što odgajam dve kćerke u usranim uslovima u kojima je moguće seksualno uznemiravanje i svi mogući oblici seksizma“. Čak i pomisao na to da i dalje veliki broj mladih žena uzima suprugovo prezime je izluđuje – ne može da razume zašto je još uvek popularno da „obrišete sebe“.

Još uvek je optimista jer optimizam vidi kao jedinu praktičnu i svesnu opciju. Nakon što je predala rukopis za „Bez zaklona“, počastila je sebe posetom australijskom Velikom koralnom grebenu i tamo je shvatila da su izveštaji o njegovom izumiranju preuveličani. Iznela nam je vrlo jasno objašnjenje zašto ovi korali sa svojim posebnim mikroklimama još uvek mogu da prežive, zaleče se i adaptiraju.

„Sve vreme slušamo o nečemu što umire, a ne govore nam o onome što je još živo“, kaže autorka. „Ako mislite da je nešto već mrtvo, onda vas to neće opterećivati. Gotovo sam sigurna da ljudi teže ka opciji ’Prekasno je’ samo da ne bi morali da razmišljaju o tim problemima.“ A onda nas usput podseća zašto su njeni romani pravi odgovor na razne probleme: „Samo ako nešto volite, žrtvovaćete se zarad višeg cilja.“

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković