Amin Maluf: U kulturnoj sferi se nalaze najozbiljniji problemi današnjeg sveta

Amin Maluf francuski je pisac libanskog porekla. Rođen je 25. februara 1949. godine u Bejrutu u porodici intelektualaca koja je pripadala melkitsko-grkokatoličkoj konfesiji. Maluf školovanje započinje u francuskoj jezuitskoj školi u Bejrutu. Studirao je sociologiju na Univerzitetu „Sv. Jozef“ u Bejrutu. Kada je 1975. godine izbio građanski rat, Maluf odlučuje da se nastani u Francuskoj gde pronalazi zaposlenje u novinskoj redakciji časopisa Mlada Afrika, čiji će glavni urednik ubrzo postati.



Svoje prvo delo „Krstaški ratovi u očima Arapa“ objavljuje 1983. godine, a već dve godine kasnije napušta novinarstvo kako bi se posvetio samo pisanju. Neki od njegovih poznatih romana i eseja objavljeni su i na srpskom jeziku (svi u izdanju Lagune): „Samarkand“, „Baldasarovo putešestvije“, „Levantski đerdan“, „Leon Afrikanac“ – roman koji je ovenčan nagradom Francuske akademije, zatim „Krstaški ratovi u očima Arapa“, „Taniosova stena“ – roman u kom autor meša fikciju i istoriju, vraća se u detinjstvo i u prošlost Libana za vreme Osmanskog carstva. Ovaj roman 1993. godine dobio je Gonkurovu nagradu. Na našem jeziku izašli su i sledeći romani: „Dezorijentisani“, „Ubilački identiteti“, „Fotelja na Seni“, „Brodolom civilizacija“ i „Neočekivana braća“, roman o kome će biti reči u ovom autorovom intervju.

Od 2007. do 2008. godine Maluf je predsedavao grupi za multikulturalizam pri Evropskoj komisiji. Nosilac je sledećih francuskih odlikovanja: Legije časti u rangu viteza, Velikog ordena za zasluge, Ordena za umetnost i književnost u rangu komandira. Nosilac je i drugih odlikovanja svoje rodne zemlje Libana, Maroka... Počasni je doktor nauka više svetskih univerziteta. Godine 2011. izabran je za člana Francuske Akademije nasleđujući Klod Levi-Strosa.

U svom najnovijem, distopijskom romanu „Neočekivana braća“ Maluf ispituje položaj pojedinca i celog čovečanstva nakon potencijalne eksplozije atomske bombe, postavlja suštinska pitanja vezana za preživljavanje i solidarnost u savremenom svetu, preispituje ulogu moćnika i moguće pomirenje između večno suprotstavljenog Istoka i Zapada.

Možemo reći da su rat i imigracija obeležili Vaš književni rad. Možete li nam reći koje knjige i autori Vas inspirišu i zašto?

Moj rodni kraj Levant karakterišu različiti faktori koji su svakako uticali na moj život i čitanje. Na primer, sveprisutnost istorije. Naravno, nijedan region sveta ne može da ignoriše svoju prošlost, ali za neke su događaji iz sadašnjosti neshvatljivi bez temeljnog poznavanja onoga što se ranije dogodilo. Moglo bi se čak reći da je u takvom regionu poznavanje istorije nezamenjivo „sredstvo za navigaciju“, tokom celog života... Kao rezultat toga, čitao sam mnogo, od detinjstva, knjiga pod velikim uticajem istorije. Biografije, poput onih Štefana Cvajga, posebno njegovog „Fušea“; obilje romana, poput „Sinuhe Egipćanin“ Mike Valtarija ili „Prokleti kraljevi“ Morisa Drina, ne zaboravljajući Tolstojev „Rat i mir“; istorijske „fantazije“ poput „Princa i prosjaka“ Marka Tvena; porodične sage, poput „Budenbrokovih“ Tomasa Mana itd. Drugi faktor je velika verska, etnička, kulturna i jezička raznolikost. Uključujući i moju porodicu. Arapsko-muslimanski svet, Evropa i Sjedinjene Države bili su sveprisutni u porodičnoj biblioteci, kao i u razgovorima. Tamo sam prvi put otkrio pesnika koji me je odmah zadivio, a kome sam kasnije posvetio jedan roman: Persijanca Omara Hajama...

Vidimo da Vas je naše savremeno doba inspirisalo za roman „Neočekivana braća“. Koje ste knjige istog žanra, distopijske romane i naučnofantastične romane, konsultovali za ovaj roman?

Pre nego što napišem roman, često se, u zavisnosti od odabrane teme, udubim u dela iz sociologije, geografije, biologije, istorije, čak i ekonomije ili vojne tehnike, ali ne i beletristike. Više volim da čitam romane kada pripremam esej, a eseje kada pripremam roman. Ali kao što znate, svaki pisac ima svoje navike i svoje osobine... Imam prijatelje u književnom svetu koji mogu istog dana da pročitaju tek objavljen roman i da napišu stranice svog romana. Sa svoje strane, ja to nisam mogao. Ako bih i ja pokušao da uradim isto, čini mi se da bi mašta drugih mogla da se umeša u moju sopstvenu maštu.

Postoji nekoliko tumačenja ovog romana. Možemo li ga kvalifikovati kao „anticipatorski roman“ i kao roman protiv rata?

Ovaj roman za mene predstavlja način protesta protiv „jednog skretanja“ koje doživljava svet u kome živimo. Reči Novalisa, koje citiram kao epigraf, a prema kojima se „romani rađaju iz nedostataka Istorije“, sasvim tačno odgovaraju osećanju koje doživljavam. Uveren sam da se svetom loše upravlja, da nije u stanju da se nosi sa problemima sa kojima se suočava, a posebno sa problemima koji proizilaze iz tehničkog napretka i globalizacije. Pokušao sam to da kažem, poslednjih godina, kroz eseje i romane sa eksplicitnim naslovima, poput „Brodoloma civilizacija“, „Poremećenosti sveta“ ili „Dezorijentisanih“. Iako sam fasciniran novim tehnologijama, uveren sam da trenutni razvoj zahteva inteligentno, mudro i velikodušno upravljanje ljudskim društvima, što nažalost nije slučaj. Odnosi između različitih komponenti čovečanstva se opasno pogoršavaju, odnosi između sila su vođeni zakonom džungle, a mi se pokazujemo potpuno nesposobnim da se suočimo sa ozbiljnim izazovima sa kojima se suočavamo, bilo da su klimatski, identitetski, demografski ili tehnološki. Sve ove brige su mi pomogle da se inspirišem za ovaj roman o drevnoj populaciji koja bi znala, bolje od nas, da reši ove probleme.

Lik u Vašem romanu se zove Eva. Da li ste slučajno odabrali ovo ime ili (osim Biblije) postoje i druge književne reference na koje se možemo pozvati?

Slab sam, priznajem, u davanju „iskonskih“ imena, posebno onih koja nam dolaze iz Biblije. Glavni lik mog prethodnog romana „Dezorijentisani“ zvao se Adam... Što se tiče romana „Neočekivana braća“, to je, na neki način, imaginarni „ponovni temelj” ljudske avanture. Likovi u romanu, žena i muškarac koji žive sami na ostrvu na kraju sveta, vide čovečanstvo na ivici uništenja i nađu se, a da nisu hteli, u ulozi „preosnivača”. Ime Eva mi je došlo veoma prirodno...



Možemo li onda roman „Neočekivana braća“ smatrati romanom koji se bavi pomirenjem dve strane sveta koje su uvek suprostavljene?

Tema pomirenja je zaista prisutna u svemu što pišem, čak i ako o tome ne govorim uvek eksplicitno. Moje uverenje je da različite komponente čovečanstva nisu osuđene da se suprotstavljaju jedni drugima u nedogled. U stvarnosti se sukobljavaju, ali to je zato što se svetom loše upravlja. Umesto da rešavamo probleme „uzvodno“, čekamo da oni eskaliraju i degenerišu pre nego što pitamo kako ih treba rešiti. Kao Libanac, savršeno dobro znam da je suživot između različitih verskih ili etničkih grupa komplikovan i delikatan. Ali dobar vladar treba i može da održava građanski mir i harmoniju. Tako je i na Levantu, tako je i u Evropi, i u celom svetu. Ovo važi za zajednice kao i za moć, velike ili male. Vladati pre svega znači organizovati suživot, međusobno razumevanje i pomirenje. I ljut sam kada vidim da se ovaj temeljni zadatak naših lidera ne ispunjava kako treba. I kada dopustimo da svet utone u smrtonosne sukobe koje smo mogli da izbegnemo.

Kada dođe do propadanja civilizacije, svesni smo da pati i kultura. Kako Vi to vidite?

U kulturnoj sferi se nalaze najozbiljniji problemi današnjeg sveta i upravo u kulturnoj sferi se moraju naći rešenja. Ponekad čujem da se kaže, na primer, kada se govori o narodima Mediterana, da ih njihove kulture spajaju, ali da su njihovi interesi različiti. Kad bolje razmislite, to uopšte nije tačno. Čak bi se moglo reći da je to suprotno od istine. Interesi ovih naroda se često spajaju, kulturni faktori su ti koji ih udaljavaju jedne od drugih i dovode ih u stanje da se međusobno mrze. Zbog toga je važno graditi mostove između kultura. Ne na izveštačen i površan način, pretvarajući se da se svi slažemo i da su naši sukobi izazvani nesporazumima. Ali pokušavajući da u dubini obznani kulturu drugog, njegovu istoriju, njegove strahove, njegove nade. A takođe i njegovu literaturu. Tako možemo rušiti predrasude i postaviti temelje za skladan suživot.

Šta moramo da uradimo kako bismo spasli civilizaciju?

Moramo da preispitamo svet da bismo mogli da ga rekonstruišemo na novim osnovama. Ovo što govorim nije govor jednog sanjarskog i idealističkog pisca. Naš svet je zaista u procesu uništenja, dokaz za to imamo svaki dan. I ovo uništenje moramo izbeći po svaku cenu. To je pitanje opstanka. Postoji hitna potreba da se izgradi svetski poredak zasnovan na zakonu, a ne na ravnoteži snaga. Moramo da izgradimo zdravije odnose između različitih naroda i različitih zajednica. Moramo bolje da „ukrotimo” nove tehnologije, posebno sve što je vezano za veštačku inteligenciju, da ih učinimo faktorima napretka, a ne faktorima porobljavanja ili uništenja.

Ukratko, čovečanstvo mora konačno da uđe u zrelo doba.

To sam pokušao da kažem i u ovom romanu.

Autor/prevod: Velimir D. Mladenović
Izvor: Letopis Matice srpske, god. 198, knj. 510, sv. 4, oktobar 2022.