Zašto tinejdžeri ne čitaju knjige za tinejdžere
Kada sam na Beogradskom sajmu knjiga usplahirenim tinejdžerkama prepričavala svoje favorite iz davnih dana, zbog njiihovih bledih pogleda pomislila sam prvo da su tinejdž knjižice danas prevaziđene. Onda sam prešla na savremene pandane ovim naslovima, „Nepremostiva blizina“, „Prizori budućnosti“, „Trinaest razloga“, kao i na autorke poput Stefani Perkins i Saru Mlinovski. Moj entuzijazam je naišao na podeljene reakcije; poneka bi prepoznala naslove serije „13 Reasons Why“ i filma „Five feet apart“, a uzvraćeno mi je oduševljenje samo za naslov „Njegova devojka“. Čini se da je „Njegova devojka“ pronašla put do srca tinejdžera jer je prvobitno bila onlajn senzacija na Wattpad platformi, a isto važi i za pomenuta dva ekranizovana naslova – bitno je da već postoji u „etru“ pa će samo u tom izuzetnom slučaju tinejdž naslov naići na interesovanje kod svoje ciljne publike.
Za sve ostale naslove uglavnom bih dobijala odgovor: „Imate li nešto ljubavno?“, i – „Ja volim da se dobro isplačem!“, te bih povučena ličnim iskustvom, prosto prešla na preporuke koje su nailazile na mnogo bolju reakciju: Nikolas Sparks, Sofi Kinsela, Vaj Kiland, Penelopi Vord... A ako sam čula u uglu štanda šaputanje i kikotanje, znala sam da se grupa tinejdžerki bojažljivo (ili ne tako bojažljivo) došaptava pred knjigama EL Džejms i serijalom „50 nijansi“. Tada sam se već ozbiljno zapitala: zašto tinejdžerke (o dečacima da ne pričamo) ne čitaju knjige napisane za njih?
U svetu su naslovi koji se opisuju kao young adult namenjeni čitaocima u uzrastu od dvanaeste do osamnaeste godine, i te knjige su među najpopularnijima. Bave se prvom ljubavlju, srednjoškolskim problemima, porodičnim problemima, prijateljstvima. U young adult romanima „vlada“ žanrovsko bezvlašće i polimorfnost, pa su naročito popularni naslovi u kojima se fantastika, horor i triler prožimaju sa paranormalnim, pa i erotskim primesama. Čini se da je upravo u tim godinama bitno da se ispitaju svi mogući svetovi pre nego što se mladi čitaoci „skuće“ u granicama postojećeg. Danas je pisanje knjiga vrlo dinamičan proces, i kako su svi autori na društvenim mrežama, a popularne su i platforme poput Wattpada, čitaoci i te kako učestvuju u pisanju. Fan fiction kojim se nastavljaju poznate franšize je postao spisateljski manir za sebe.
U poslednje vreme, a u skladu sa vrednostima generacije koja sada odrasta, bitne su i teme o socijalnim marginalcima, zlostavljanju, mentalnom zdravlju, samoubistvu i depresiji, a sve to u emocijama nabijenim i napetim coming-of-age okolnostima. Ponekad je pozadina priče napetost dodatno dovedena do krajnosti: protagonisti romana koje je na scenu uveo Džon Grin su mladi oboleli od neizlečivih bolesti koji povrh svega izgaraju od zaljubljenosti. Na tom tragu je i „Nepremostiva blizina“ koja govori o dvoje fatalno zaljubljenih: Vil i Stela boluju od cistične fibroze, i zato moraju da budu na razdaljini od najmanje dva metra.
Čini se da je Srbiju, sem u retkim izuzecima, zaobišla epoha young adult romana. Sa mnom je bilo isto. Rano sam počela da čitam i čitala sam gotovo istim tempom kao i danas za posao: već u osnovnoj školi po knjigu nedeljno (danas sam ipak malo napredovala i čitam dve). Pa ipak, i ja sam preko noći skočila sa onoga što se danas naziva middle grade (naslovi poput onih koje pišu Gradimir Stojković, Igor Kolarov i Liz Pišon) na romane Sofi Kinsele, Trejsi Ševalije, Sidnija Šeldona, Nore Roberts. Desilo se jer mi je tako preporučivala bibliotekarka, a ja sam trnula od radoznalosti da vidim šta ima u tim knjigama za odrasle. O istom trošku sam čitala i Šolohova i uživljavala se u epohalne ruske drame koje su mi slomile srce pre bilo kog momka, a tamanila sam i epsku fantastiku: Roberta Džordana, Patrika Roftusa i Filipa Pulmana. Nad „Beležnicom“ sam isplakala dušu jer sam prepoznala dramatičnu crtu koja je pogađala moje tinejdžerske emotivne amplitude.
Samo sam u jednom kratkom periodu čitala knjige Džudi Blum i Luiz Renison, otkačene naslove poput „Prepade me njegov krzneni šorts!“ i „Angus, tange i ljubljenje s vatanjem“. Čitala sam ih pomalo kradomice, kao da to nije nešto predviđeno baš za mene, a posle uzbuđeno prepričavala drugaricama. Pa ipak, sećam se onog jedinstvenog osećaja kada sam čitala o svojim prvim velikim preokupacijama oko kojih su „lomile glavu“ i moje fiktivne drugarice – Margaret i Džordžija.
Tinejdžeri žele da što pre dođu do odraslog doba, veruju internetu kao jedinom pouzdanom izvoru i priželjkuju knjige koje se bave iskonskim nepravdama i neobjašnjivim strastima. Svi oni misle da su odrasliji nego što uglavnom jesu i da su spremni za nešto ozbiljnije. Sa druge strane, čini se da nekadašnja čitalačka publika ljubavnih romana sada traži nešto drugo: egzotičnu geografsku ili istorijsku pozadinu, malo više misterije ili erotike. Tinejdžerke su jedine ostale verne žanru ljubavnog romana.
Zato mi dođe da u starom dobrom dnevničkom maniru poručim: dragi tinejdžeri, usporite! Odrastajte u svom tempu i ne preskačite lekcije. Ništa ne može da nadomesti osećaj da neko razume baš vaše probleme sa prvim dečkom, malim grudima i niskim samopouzdanjem. Nigde drugde osim u knjigama nećete pročitati da je sve u redu, da nigde ne gori i da ništa ne propuštate. Šta god da sledi, kasnije ćete posegnuti za eskapizmom u druge epohe i tuđe sudbine.
Po nekim istraživanjima, čak polovina čitalaca young adulta u svetu su odrasli. I ja, mnogo godina kasnije, sa nostalgijom čitam young adult i middle grade naslove. Uživam u prvim velikim stravama koje spoznajemo na pragu odraslog doba i nepremostivim teškoćama koje tada život znače. Nostalgija govori da sam možda mogla u svoje vreme da čitam više luckastih, zabavnih naslova koji su napisani da me podrže kad zemlja pod nogama počne da se drma.
Autorka: Nevena Milojević
