„Voljena“ je i dalje testament crnačkom duhu

Januara 1856. godine, mlada crnkinja po imenu Margaret Garner nožem je ubila svoju dvogodišnju ćerku i ranila drugo dvoje dece, a bila je spremna i da izvrši samoubistvo kako bi izbegla da je prodaju kao roba. Ne postoji ploča koja bi obeležila njen život, nema javnog artefakta koji traži da zapamtimo očajničke poteze koje je preduzela  kako bi održala neki oblik autonomije nad svojim i mučnim životom njene dece. Godine 1987, skoro vek i po nakon tog čina, američka autorka Toni Morison napisala je roman „Voljena“, inspirisana životom Garnerove.

„Voljena“ je dobila Nobelovu nagradu za književnost i upisala ime Toni Morison pored, ali ne i ispred, veličina poput Tolstoja, Džojsa, Ficdžeralda i Selindžera – pisaca poznatih po umeću predstave punoće, živosti i složenosti života. Ono što „Voljenu“ razlikuje jeste posvećeni i uporni fokus na ranjivost i snagu crnačkog majčinstva, usred nezamislivog nasilja i izopačenosti.

Od trenutka kada su crna stopala nevoljno stala na američku zemlju, bela Amerika je postojano odbijala da crna tela tretira kao ljude koji zaslužuju da žive, vole, budu slobodni i da traže sreću. Crnkinje su ostale privezane na ustavom zaštićenoj omči koja im dozovoljava da se kreću par koraka napred, ali ih vuče nazad kada pokušaju da idu dalje. Seta, Bejbi Sags, Denver i Voljena iz naziva romana, bile su književni provodnici koji su dali lice bolu crnkinja koje žive u beloj Americi, bol koji nije zastareo nakon pirove pobede u Američkom građanskom ratu.

Ovi likovu su živeli u robovlasničkoj Americi i na početku knjige su se našli u Sjedinjenim Državama bez robova. Rat je završen, dobili su slobodu, ali ono što je žene držalo zatvorene nisu samo fizički lanci, već i psihološko mučenje koje ih je podsetilo na strahote koje su proživele i znale su da će ih to povređivati i u budućnosti.

„Voljena“ uzbuzrkava krhkim, višeslojnim i konstantnim bolom. U jednom intervjuu, Morisonova je pričala o tome kako je morala da se nastani u umu Garnerove kako bi mogla da isporuči priču (kroz Setu) u pokušaju da probudi bol koji je Garnerova doživela i realnost koja je vodila do toga da počini ono što je videla kao čin buntovničke milosti, ali koji su mnogi označili neoprostivim. Tako da mnoge strahote robovlasništva ne mogu biti pojednostavljene ili objašnjene jezikom kako bi bile razumljive. Robovlasništvo je bilo anti-ljudsko: ljudi nisu mogli da imaju majke, očeve, braću, sestre i domove. Takav bol ne može da se iskaže rečima. „Voljena“ je uspela ne zato što je Morisonova vešto opisala ono što ne može da se objasni već zato što se koncetrisala na strah od nepoznatog koji su ljudi osećali, jer nikada nisu bili sigurni da li će dovoljno poživeti da dočekaju sutra.

„Voljena“ je lišena večne patnje koja konstantno prati priče o crncima koji su preživeli beli gnev i od kojih se traži da daju oprost kako bi ublažili krivicu belaca i potvrdili njihovu dobrotu. Seta, Bejbi Sags, Denver i Voljena nisu imali vremena da razmišljaju o oproštaju, niti su želeli. Samo su hteli da žive, kao i svi crnci. U prvom poglavlju, Seta se bolno pita šta je mogla da bude, da nije bila u milosti drugih:

„Da li je umela da peva (Da li je to bilo fino da se čuje kad jeste?) Da li je bila lepa? Dobar prijatelj? Da li je mogla da bude majka? Verna žena? Imam li sestru i da li me ona voli? Da me je mama poznavala, da li bi me volela?“

Morisonova je uhvatila emocije ljudi kojima nije bilo dozvoljeno da budu pojedinci. Ona je takođe pokazala autocenzuru koju ispoljavaju kada je u pitanju nedvosmislena ljubav. Za crnce je potpuna ljubav prema nekome značila duboki bol kada bi oni „bez kože“ bili gotovi sa vama. Pol Di, jedan od muških likova, obavezao je svoje srce da „voli malo“. Crnoj osobi je ljubav prema ženi, detetu, bratu bila „velika ljubav“, ona koja bi vas „skroz preplavila.“

Pol Di je preklinjao Setu da ga ne voli jako – ne zato što je bio kukavica, već zato što je bio realista koji je znao da crnci nikada stvarno ne mogu da se izgube u pravoj, preplavljujućoj ljubavi. Crnkinje nikada nisu mogle dragim osobama da ponude veliku ljubav jer je crna koža značila nasilje. Polovo upozorenje znači sećanje na veliku ljubav Mami Til. Sećanje na veliku ljubav Miril Evers Vilijams, Dominike Stenli, Ženeve Rid – Vil i Dajmond Rejnolds. „Voljena“ je pokazala svetu da je život crnkinja bio težak, a ljubav još teža.

Dualnost instinkta za preživljavanjem protiv krivice preživelih progoni ovo četvoro likova. Sećanja od kojih ne mogu da pobegnu, podsećaju ih na stvari koje su počinili kako bi preživeli i simultano ih muče zato što su uspeli da umaknu. Morali su da ubede sebe same i one oko njih, da je, šta god da su uradili kako bi pobegli od ropstva, bilo dobro za njih i nije ih spustilo na nivo njihovih mučitelja.

Toni Morison je čitaoce prenela u 1865. kako bi svedočili sukobu krivice i olakšanja onih koji su se oslobodili. Njene reči i danas teraju čitaoce da budu svedoci priče Felicije Sanders, jedne od preživelih pucnjave u crkvi u Čarlstonu, koja je gledala kako Dilan Ruf stavlja pet metaka u njenog sina, dok je držala jedanaestogodišnju unuku. „Voljena“ Morisonove je sećanje na bol Margaret Garner, ovaploćenje tuge koju crnci osećaju živeći u beloj Americi, i koji su se usudili da vole veliko. Ljudi poput Felicije Sanders.

„Voljena“ je dala glas beskonačnom ciklusu crnačke žalosti, koju je osetilo „60 miliona i više“ iz posvete, devetoro njih koji su se molili u crkvi, onaj koji prodaje cigarete ispred prodavnice i onaj koji hoda niz ulicu sa bombonama.

„Voljena“ je istakla crnilo izvan šupljih, plitkih granica belila, dozvoljavajući cnrcima da priznaju svoju bol – da govore o svojoj patnji i da razumeju da iako su beživotna crna tela iscrtala životni put po kojim se većina nas kreće, mi sami moramo da ostanemo naša najbolja stvar. (Jedan dijalog: „Ti si sebi najbolja stvar Seta. Ti.“ „Ja?“)

„Voljena“ je potvrdila da su naša srca najbolji testament našeg duha. Iako smo slomljeni i umorni, nastavili smo da prepoznajemo miris slobode, iako deluje da smo rođeni da nikada ne okusimo slobodan vazduh – da smo spremniji za smrt nego za život. „Voljena“ je pokazala crncima da će ih uvek voleti. Tanka, velika, pola ljubavi. Crna tela su voljena.

Autor: Tari Ngangura

Izvor: vice.com

Prevod: Miloš Vulikić