Margaret Atvud kao vrhunskog pisca naša publika poznaje uglavnom po njenim slavnim distopijskim romanima, poput „Sluškinjine priče“. Međutim, njena izuzetna darovitost po mom mišljenju još više dolazi do izražaja u napetim psihološkim dramama kao što je „Život pre čoveka“. Atvudova izvanredno prikaz

„Žena francuskog poručnika“ je jedan od onih romana koji dovodi u pitanje čitaočevo razumevanje viktorijanske epohe, pa i ideje samog romana. Opisi svih likova, do dugmadi na kaputu, iscrpni su i precizni. Vizualni opisi ostavljaju bez daha i malo toga prepuštaju mašti. Ovo je istovremeno roman o vi

Dve su predrasude, potpuno suprotne, koje se vezuju za manjine, a prvenstveno za nacionalne manjine: ili da su zbog svog položaja uskraćene za prava koja se za većinu podrazumevaju, ili da baš zbog toga, kako bi se unapred sprečilo bilo kakvo uskraćivanje, one zapravo imaju povlastice koje nisu dost

„Kad ti život uvali nilskog konja“ je pravi pupoljak među romanima koji pršti od jezičkih doskočica i suzbija jezički korov. Kada se pred vama nađe junak koji odrasta kao potomak nekadašnje cirkuske akrobatkinje ruskog porekla i živi u kući sa starim klavirom u podrumu i golubarnikom u dnu vrta, zna

Obar dan, slatkiši. Uklanjam „D“ kako bih uštedela na slovima. Ovo je šala. Ove subote kada ću prvi put u 2020. godini smočiti svoje telo u bazenu, pre nego što odem ostavljam ovde prikaz dotične knjige. Već sada vas upozoravam da se od nje umire od smeha. Glavni junak Andres je spetljan i bolešljiv

„Kraj smrti“ je naslov romana koji zatvara trilogiju Besede o Zemljinoj prošlosti kineskog pisca Liju Cisina. Radnja počinje manje-više tamo gde se završila „Mračna šuma“: između Trisolarisa i Zemlje se vodi napeti hladni rat, a Luo Đi drži prst na obaraču. Kažem „manje-više“, jer se knjiga nakratko

Mišljenja sam da većina rok biografija sledi isti šablon: talentovani ali ne baš stabilni muzičar skromnog porekla, uprkos brojnim neprilikama i nevoljama, uzdiže se do najviših visina slave, gde ima priliku da oseti slatki ukus uspeha i droge/alkohola/žena, nakon čega neminovno sledi njegov pad. „N

Koliko god bežali od piščeve biografije u doživljaju dela (za šta se iskreno zalažem), nekada je prosto nemoguće ignorisati činjenice iz njegovog života. Naročito u slučaju kada, poput Dejvida Vana, on tako otvoreno govori o svojim traumama, ne krijući činjenicu da je pisanje za njega, barem u počet