Prikaz romana „Usamljenost manjine“: Zamenice kao odrednice
Dve su predrasude, potpuno suprotne, koje se vezuju za manjine, a prvenstveno za nacionalne manjine: ili da su zbog svog položaja uskraćene za prava koja se za većinu podrazumevaju, ili da baš zbog toga, kako bi se unapred sprečilo bilo kakvo uskraćivanje, one zapravo imaju povlastice koje nisu dostupne pripadnicima većine.
Da se obe predrasude mogu međusobno prožimati i pritom se prelomiti preko života jednog čoveka, pokazao je pisac Ivan Ivanji u svom romanu „Usamljenost manjine“, koji je napisan u vidu ispovesti banatskog polumađarskog-polunemačkog protestanta, vaspitanog u jugoslovenskom i ateističkom duhu.
Na takvo vaspitanje, međutim, neće uticati samo jugoslovenska država i njena ideologija, po svojoj prirodi internacionalna (ponekad i usiljeno), nego je i sâm život učinio da se Tomi Astaloš spontano svrsta u naciju koja je bila iznad svih naroda i narodnosti, a opet ih nije negirala niti iziskivala odricanje od izvorne etničke ili regionalne pripadnosti.
Rođen na području gde su nacionalne manjine više pravilo nego izuzetak, predodređen da mu se kršteno ime olako prilagođava svakom jeziku i menja čak i prema političkoj potrebi (zbog čega je Tamaš–Tomas–Tomislav i odabrao nadimak kao najrelevantnije ime), glavni junak Ivanjijevog romana osetiće i dobre i loše strane takvog položaja, i bogatstvo zbog znanja nekoliko jezika, i teskobu zbog pripadnosti pobeđenom narodu, i napredak u službi zbog forsiranja nacionalnih manjina, i izopštenost zbog neprilagođavanja većinskoj političkoj struji.
Posebno mesto u toj dvostrukosti imaju zamenice, koje u slučaju Tomijevog zavičaja i otadžbine nisu više samo gramatička kategorija, nego se pretvaraju ili u idealnu mogućnost da se nacionalna pripadnost i ideološko opredeljenje lakonski iskažu (pa i da se baš na taj način izbegne konkretno izjašnjavanje), ili postaju opasno sredstvo kojim se sredina odriče pojedinca pomoću jedne jedine reči.
Kao svojevrsni antipod predstavniku manjine, dat je lik predstavnika većine, oličenog u Tomijevom prijatelju Velji, pa se kroz odnos dva prijatelja zapravo ogleda i naličje jedne države, a naročito se razobličavaju detalji njenog raspada, tokom kojeg je, na nagli izliv nacionalizma i na forsiranje dotad potisnute religije, jedan jugoslovenski orijentisan ateista mogao da kaže samo: „Zaboga!“
Sastavljen kao ispovest u jednom dahu, bez formalne podele na poglavlja, roman „Usamljenost manjine“ zaista deluje kao spontano sećanje koje je iznenada iskrslo i odvuklo Tomija Astaloša u prošlost, iz koje će on uglavnom hronološki iznositi svoje doživljaje, misli i iskustva, mada će se ponekad na momente vraćati u sadašnjost ili naglo preskakati pojedine događaje, što će samoj ispovesti dati spontaniji i iskreniji ton.
Pored predrasuda o manjinama, i to ne samo nacionalnim manjinama, Ivanji se kroz ispovest svog junaka bavi i predrasudom o ljudima za koje se obično govori da su poput kameleona samo zato što su prilagodljivi svakoj sredini, državi, ideologiji, vlasti – ali pisac istovremeno ukazuje na to da se često zaboravlja (kad se već koristi takva simbolika) da kameleon ne menja svojevoljno boju kad mu preti opasnost, nego da se priroda za to postarala.
I upravo je kroz životopis Tomijevog oca dat primer čoveka kome je sudbina namenila da živi u nekoliko država i da svakoj bude potreban, premda im u prvi mah deluje kao prvorazredni neprijatelj, a spletom istorijskih okolnosti, i Tomi će često nailaziti na situacije u kojima će mu od velike koristi biti očevo iskustvo i životna filozofija da prema svakome treba biti poslušan, ali nikada odan.
Uprkos gorkom iskustvu glavnog junaka – a možda baš zbog takvog iskustva – roman „Usamljenost manjine“ ipak pruža ono što pruža većina Ivanjijevih romana, a to su optimizam i nada da za svakog čoveka negde postoji oaza u koju sâm može pobeći od usamljenosti usred mase.
Autor: Dušan Milijić
