Prikaz romana „Žena francuskog poručnika“
„Žena francuskog poručnika“ je jedan od onih romana koji dovodi u pitanje čitaočevo razumevanje viktorijanske epohe, pa i ideje samog romana. Opisi svih likova, do dugmadi na kaputu, iscrpni su i precizni. Vizualni opisi ostavljaju bez daha i malo toga prepuštaju mašti. Ovo je istovremeno roman o viktorijanskoj eri i poređenje tog perioda sa modernim društvom, odnosno sa 1960-im godinama, kada je roman napisan. Ova poređenja i osvrtanja na savremeno doba koja stavljaju u prvi plan razlike, iako na početku deluju iznenađujuće, ipak teraju čitaoca da ostavi po strani savremeni senzibilitet i dozvoljavaju mu da sagleda te razlike kroz pitanje „koliko li smo napredovali?“.
Pošto sam knjigu čitala sa članovima mog knjiškog kluba, diskutovali smo o ideji zamene uloga Sare i Čarlsa. Ispostavlja se da Čarls želi tradicionalan život, brak i decu, karijeru i udobnost, dok Sara bira da ide svojim putem ne obazirući se na tradiciju i na ono što društvo smatra prikladnim. Još veću važnost od rodnih uloga ima ideja sreće. U tri moguća završetka ili su oboje očajni, ili su srećni, ili je jedno od njih očajno a drugo zadovoljno, ako ne i srećno. Za sreću, u Faulsovom svetu, nije dovoljno slediti određena pravila niti ih izbegavati, što takođe može biti slučaj. Naprotiv, ona nije zagarantovana bez obzira na to koji put se odabere.
Kada smo već kod tri kraja, tačno je – roman ima tri moguća kraja. Fauls nam predstavlja svaki od njih tako što on sam postaje jedan od likova, ne kao sveznajući narator, već običan lik koji direktno komunicira sa Čarlsom. Upravo zato što je sebe ubacio u roman i obezbedio tri moguća zaključka, kod čitalaca se stvara najveća konfuzija i negodovanje. Što se mene tiče, poštujem što je Fauls hteo da postigne. Život je komplikovan i nije dovoljno odabrati jedan ili drugi put i znati da će se sve lepo završiti bez obzira na sve. Nekad nas život odvede na putanju koju nismo niti želeli, niti očekivali. Rezultat nije neki očigledan završetak u kome sve niti priče imaju uredan i fin zaključak; naprotiv, često ostaje više pitanja nego odgovora. Zbog ovog realističnog pristupa roman „Žena francuskog poručnika“ je uverljiv i slojevit.
Kažu da je „Žena francuskog poručnika“ ljubavni roman. Nisam sigurna da bih se složila sa ovim stavom. Zapravo, vrlo lako se može dokazati da Sara nikada nije ni bila zaljubljena u Čarlsa, već u svoju slobodu. Time se njeni postupci mogu lakše objasniti, a samim tim mogu čak postati i prihvatljivi. Da je stvarno zaljubljena u Čarlsa, njene postupke bi bilo mnogo teže objasniti i razumeti.
„Žena francuskog poručnika“ je prelepa priča sama po sebi. Čitalac može gotovo da oseti miris morskog vazduha, čuje šuškanje svile i satena i oseti dašak vetra na licu kroz Faulsovu izvanrednu prozu. Sama priča se razvija brzo i jasno, bez potrebe za suvišnim rečima, što je tipična odlika viktorijanskih romana. Međutim, ima dovoljno osobenosti po kojima će čitalac shvatiti da ovo nije viktorijanski već moderan roman o viktorijanskom dobu. To je od ključnog značaja kako biste uživali u romanu.
Autor: Mišel Šenon
Izvor: thatswhatsheread.net
Prevod: Borivoje Dožudić
