Prikaz zbirke „Fikcija“: Priče za žene i muškarce
Zbirkom priča „Fikcija“ savremena nagrađivana književnica Ivana Bodrožić poziva čitaoce da oslušnu ono o čemu pričaju žene, dokazujući da su složena iskustva njenih junakinja teme koje se tiču svakoga od nas.
Sigurno ste primetili da se u većem društvu, u jednom delu prostorije izdvoje žene, a u drugom muškarci sa svojim pričama o politici, fudbalu, poslu sa strogim šefom. Njih mnogo ne zanima o čemu razgovaraju žene, ženski razgovori ih se uopšte ne tiču. Savremena nagrađivana književnica Ivana Bodrožić poziva sve da pažljivo oslušnu ono o čemu pričaju žene. Iskustva njenih junakinja u knjizi „Fikcija“, njihova ranjivost, povrede, pamćenje, telo kao mesto tihe borbe, poraza i pobede teme su koje se podjednako tiču žena i muškaraca.
Priče „Fikcije“ opisuju pojedinačne sudbine, ali se kroz njih dobro vide porodični lomovi i društveno stradanje. Bilo da piše o ženskoj fantaziji i muškom doživljaju ženskosti (priča Šipka, Vikendica), strahu i nezaštićenosti (Sjaj u travi), suočavanju sa prolaznošću (Smrt u Švicarskoj), potrebi da se hranom ispune sopstvene praznine (Glad), ili o ženskom iskustvu u ratnom i poratnom vremenu, autorka obeležava svoje naizgled krhke likove drugačijom snagom: izdržljivošću (ponekad na sopstvenu štetu), sposobnošću da prevaziđu teškoće i da ih zapamte. Njen strah je arhetipski jer žena oduvek zazire od snagatora, muškarca u uniformi, emigranta, lekara u belom mantilu. Obeležena mestom (Vukovar) ili partnerom (Srbin), od strogog muškog oka može da je sačuva isključivo njeno stradanje. („Ej Vukovarka, imaš dobar imunitet“.)
Naslovom knjige Bodrožić upoređuje verodostojnost „fikcije“ kao ubedljive izmišljotine i problematičnu dokumentarnost koja raspolaže okvirnom slikom i opštim podacima. Autorka se poigrava značenjem reči iz naslova. Sve postoji, ništa nije izmišljeno čak kad ne izgleda tako. Mašta često deluje autentičnije od dokumenta, jer potiče iz doživljaja oblikovanog piščevim talentom i umećem da literarno uobliči inače zamućenu stvarnost i učini je moćnijom.
Za razliku od arhaičnog i jezički zgusnutog izraza vidljivog kod autorki sa sličnom tematikom, u „Fikciji“ je jezik prozirno, ekonomično i svedeno sredstvo. Tišina i nedorečeno u tananom pripovedanju imaju zadatak da čitaocu kroz pukotine pokažu kako deluje napetost bez klasičnog zapleta i vidljivih sukoba na površini.
Umesto odjeka starijih književnih modela epskog patrijarhata i ruralnog govora, Bodrožić, oslonjena pre na lično iskustvo nego na tradiciju, piše „posle svega“. Emocija je kontrolisana i prigušena, nazire se kroz rasenjenu tkaninu kroz koju se naslućuje istina. Svet je dat kroz odlomke i praznine jer se, tako uskomešan, ne može opisati kao celina, kao što se, uostalom, i traumatsko iskustvo opire ujednačenoj, pravolinijskoj priči. Zapravo, pouzdana stvarnost i ne postoji, jer se ona uvek pokida kad prođe kroz emocije i svest. Uspešno se kloneći da estetizuje patnju i pokaže je kao literarno uzbudljivu, autorka bira fragment i tišinu, koji štite iskustvo od banalnosti.
Izuzetno zanimljiva priča Na marginama trudnoće ispričana je iz muškog glasa u kojem se razotkriva kako je takozvani neutralni glas zapravo muški. Čitalac je zatečen i zbunjen, oseća se nelagodno jer muškarac govori iz tela koje nosi dete i rađa. Postavljajući pitanje ko ima pravo da o tome govori i gde su granice iskustva, da li se o nečemu može govoriti „sa strane“ i bez ličnog doživljaja, priča suočava čitaoca sa navikom da muški glas može da prisvoji sve druge teme. Ovaj postupak pokazuje da se trudnoća i rađanje, kao uostalom rat i nasilje, mogu čitati i kao nešto opšteljudsko. Proširujući ga van biologije, Bodrožić svako iskustvo proverava jezikom gradeći lik kroz njegovo (njeno) pripovedanje u kojem, zagrljeni ili u sukobu, ženski i muški svet ne mogu jedan bez drugog.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 64
