Prikaz romana „Puter“ Asako Juzuki: Zločin, humor i veština spajanja nespojivog
Književnost, pa čak i ona nepobitno viših kvalitativnih dometa, poodavno već je postala deo i opsežnije shvaćene popularne kulture, a jedan od potpornih stubova pop kulture i dalje je vera u moć one sveprisutne nazoviformule „kombinacije sa varijacijama“. Lako je pretpostaviti da je možda i narečena sintagma u korenu idejnog koncepta svetski/planetarno zapaženog, uspešnog i hvaljenog romana „Puter“ autorke Asako Juzuki (s japanskog prevela Maša Medić, objavila Laguna).
Juzuki u „Puteru“ i vešto i nadahnuto kombinuje, spaja i varira dosta toga tek naoko oprečnog – bit priče prati Manako Kađi, koja je pritivorena pod optužbom da je počinila niz ubistava usamljenih muškaraca koje je, navodno, zavodila svojim gastronomskim umećem. Taj deo „Putera“ je, kažu, zasnovan na stvarnim događajima, a na njega se skladno i nimalo usiljeno naslanja i nadovezuje krak priče u čijoj je žiži novinarka Rika, koja je privukla pažnju Kađi time što ju je zamolila da joj otkrije recept za savršen goveđi gulaš. Tu se, dakle, kriminalistička priča iz poddomena istinitih zločina, isprva sudara, a onda i sjedinjuje sa aspektom gastronomske ekstravagantnosti. Naravno, upliv gastronomije u lepu i narativnu književnost (takozvanu beletristiku) ima kakvu-takvu tradiciju i u prethodnim godinama i decenijama – u tom smislu možemo da spomenemo književne hitove „Kao voda za čokoladu“, „Kafkina supa“, „Izdaja“...
Ako vizir pak suzimo samo na „Puter“, mirne duše i bez imalo hinjenog ushićenja i preterivanja možemo da istaknemo sledeće – ovaj roman ostavlja upečatljiv utisak ponajpre po eleganciji i umeću sa kojim su te različite dimenzije spojene u jedinstvenu celinu, a onda i po izvrsnom ritmu pripovedanja na nešto više od 400 stranica teksta sitnijeg proreda, kao i po ambicioznom pristupu i narativnoj ubedljivosti i, svakako, jetkim a diskretnim humorom, zahvaljujući kome ova priča govori dosta toga o univerzalno shvaćenim i onda i predočenim manjkavostima ljudske prirode, o čemu svako iole uspelije književno delo nužno mora da u ovoj ili onoj meri progovori, poželjno na zanatski što uzvišeniji način.
Autor: Zoran Janković, prevodilac, filmski i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik
