Novi roman Bojana Savića Ostojića „Lusi“ draga je i dinamična, fragmentarna knjiga koja se zasniva na sećanjima junaka pripovedača Zorana. U njihovom centru je Lusi, nekonvencionalna, zanimljiva devojka koja je, kako se ispostavlja, osoba koja obeležava njegov život.

Razlog za to svakako je specifičnost odnosa to dvoje, s početka priče mladih ljudi – srednjoškolaca, pa studenata – koji se kreće u izazovnom, ali nesigurnom prostoru, između prijateljstva i ljubavi. Njihov izbor – da gaje tu vrstu odnosa – proističe iz činjenice da žele da budu drugačiji, da se opiru očekivanjima sredine, ali i iz njihovog životnog neiskustva koje, svakako, ide uz mladost jer, kako jedna popularna pesma kaže: „Sve je lako kad si mlad.“

Prateći niz njihovih bezbrižnih, lakomislenih i šarmantnih doživljaja, uvek u atmosferi srednjoškolskih i studentskih domova, iznajmljenih stanova, sedeljki, žurki, beogradskih lokacija, koje „crtaju mapu jednog grada, kompiliraju muzičku matricu jedne mladosti“ (po Vladislavi Petković Gordić), razumemo da su Zoran i Lusi istinski „Heroji ulice“, koji su postali antiheroji svoje „veze“ jer, kako se do kraja ispostavilo, da je bio drugačiji koncept njihovih odnosa, on je mogao biti Romeo, a ona Julija, čija bi priča mogla imati srećan kraj. To je činjenica na koju nema uticaja ni društvena atmosfera, niti bilo šta drugo. A njihova priča odvijala se krajem devedesetih godina dvadesetog i u prvoj deceniji dvadeset i prvog veka.

Zašto se njihov željeni odnos, ako je uistinu bio željen, pokazao kao neodrživ? Zato što je priroda muško-ženskih odnosa uistinu drugačija, o čemu svedoče i život i literatura, i zato što je u svakoj vrsti veze, ispostavlja se, neophodan istovremeni „rast“ aktera. Odmičući sa čitanjem „Lusi“, razumevamo sav rizik igre koja se ogleda u „dvosmislenoj atmosferi koja vlada pet centimetara od njenog tela“. Ukoliko se ta atmosfera stalno ponavljala, a jeste, ishod je posve izvestan – i prirodan. Nezrelost junaka s početka priče, a Zoranova do njenog kraja, i konstantna potreba za neobuzdanom slobodom, pojačana je činjenicom da je reč o mladima koji uče školu i studiraju u drugom gradu, bez „prismotre“ roditelja.

U čemu uviđamo očiglednost nesrazmere raznorodnog rasta dvoje junaka? U činjenici da je Zoran ostao zagledan u njegove i Lusine „dopisne sveske“, da čuva sitnice iz tog perioda koje mu znače (karte za koncerte, medvediće i pesme koje mu je Lusi poklonila za rođendan...), da je nakon toliko godina ostao zapitan o razlozima njenog konačnog odlaska, da ga sve to opseda i kao četrdesetogodišnjaka koji je razveden i koji ima dete koje treba da pođe u školu. Sa Lusi nije takav slučaj, ona se otisnula u život, bez osvrtanja, razumevajući da se on menja i dodeljuje nam nove, važne uloge. Sve navedeno porazno je za ličnost jednog muškarca – koji više nije mlad.

I baš to, možda, otvara polje rizika – da čitaocu umanji zadovoljstvo zbog spoznavanja trenutka u kojem Lusi postaje biće „među javom i med snom“, kada se, zbog konkretnog odustajanja i nedostajanja, što nas podseća na prozu Jelene Lengold, pojačava spiritualnost onoga koga smo voleli, o čemu stičemo naknadna, uglavnom nepotrebna znanja. Svakako, „Lusi“ obnavlja stara znanja o „ljubavi i svetu“ i „van sveta“, o čemu nam je pripovedao Pavle Ugrinov. „Lusi“ potvrđuje kako doista nije potrebno „neko drugo vreme“ za „Heroje ulice“ koji je trebalo da budu heroji ljubavi ili ništa.

Autor: Slađana Ilić
Izvor: Večernje novosti