Prikaz knjige „Ljudi bez grobova“: Enes Halilović, tkalac stvarnog sna
Još uvek drhtim. Glava mi je puna, srce preskače otkucaje. Emocije i nešto više od toga – kao da moćan duh lebdi nad mojom glavom, neka čudna svetlost tog duha me prožima, i ne znam gde sam: iznad ili ispod, unutar ili spolja. Sve se pomešalo. Upravo sam završio knjigu „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića i uviđam da odavno nisam tako duboko otputovao u prozu. Enes, poeta, maestro reči i propovedi, diskretni je vodič kroz simbole ka početku i kraju, ka nemogućnosti određivanja gde se jedno završava a drugo počinje, jer su oni često isto – simultano. Iako kartezijanski svi verujemo da je jaje početak. A Noj?
Kakav svet nam je sazdao Enes! Nadrealan, ali tvrd, opipljiv svet; maštovitu oniriku sirove jave, tvrdu kao kamen; ludilo ispunjeno razumom. Neću ni pokušavati da vam sažmem ovaj roman u pitch, jer bi to bila duboka nepravda prema delu. Ima knjiga kao što je ova – koje se ne čitaju, nego se u njima živi, sanja, oseća na koži, u nozdrvama; koje bole kao ubod noža u stomak, koje mirišu na kupinu, a koje vas miluju i bude. Sve to je gospodin – šta kažem gospodin – maestro Halilović skupio na svega 198 strana. Uspeo je da ugura između slova, između zareza i slova „j“ ceo jedan svet, više života, ne malo ljubavi, strasti, bekstva, etiopskih careva, čarobnjaka, veštica, svetlosti sa neba, dubokih pećina, begunaca, kopalja i, naravno, par nojeva. I neverovatan broj jaja.
Ako ste zainteresovani za pravi roman, za knjigu koja je lisnato testo sa beskrajno mnogo slojeva, za putovanje u san, simbole i znakove pored puta – ova knjiga je pravo mesto. Bunar sveže, čudesne vode koja spira sa nas, čitalaca, prašinu mediokriteta, učmalost, tromu lenjost svakodnevice i uštirkanih, aseptičnih „nazoviromana“ i njihovih smornih beseda. Štaviše, izaziva pojavu neke druge razine postojanja. Enes ne pripoveda – on plete, kukiča, hekla milje stvarnosti. On kao veliki pisac ne opisuje stvarnost, ne imitira je, već kreira kosmose i seje, oplođuje jaja koja su rasuta posvuda. Iako ne vidimo kako puca ljuska, iz svakog od tih jaja nešto se izleže – čitav jedan svemir.
Nemojte, molim vas, misliti da je njegov roman neko kritičko pro*eravanje. Naprotiv, knjiga je pravi užitak čitanja, dostupan i pastiru na Pešterskoj visoravni i profesoru na fakultetu – mada ovaj poslednji retko ima ukusa za dobro jaje na oko. Sve vrvi od života, mladosti (ludosti), strasti, pesništva, lepote. Ukratko: velika, džinovska knjiga.
Enes Halilović je već potvrđeni, priznati autor na Balkanu i šire – i to i te kako zaslužuje. Ima džak nagrada i priznanja, preveden je na mnoge jezike. Ima priličan opus koji želim da otkrijem i podelim sa vama. Želim da vičem sa krovova da treba čitati ovakve knjige, da nam treba više Enesa na ovom svetu, sa nojevima ili bez njih. Mogu se samo pokloniti ovakvom talentu, nežnosti, lirici i univerzalnosti. Veliki roman koji možete naći čak i u maloj knjižari u srcu Pikardije.
Autor: Vladimir Pavlović, za knjižaru Chien Sur La Lune, Viler-Bretone
Izvor: chiensurlalune.fr
