Prikaz romana „Doktor Živago“ Borisa Pasternaka: Autobiografska odiseja
Kada se liričar lati proze, šest stotina stranica se i čine kao pesma – katkad tužna i razigrana, ali uvek kvalitativno dosledna, kritična i prošarana simbolikom. Upravo je takav roman „Doktor Živago“ Borisa Leonidoviča Pasternaka (1890–1960), moskovskog pesnika iz intelektualne porodice i kritičara Oktobarske revolucije. Najpre pobornik sovjetske revolucije, svoj zaokret uobličava u monumentalno delo ruske književnosti kojim otkriva njeno naličje.
Delo prati život Jurija Živaga, moskovskog pesnika i lekara prvih decenija dvadesetog veka. Na samom početku, dok je Živago dečak, likovi raspravljaju o različitim filozofskim i političkim idejama – od hrišćanstva do marksizma – da bi u osvit Prvog svetskog rata priča zamrla. Tada nastupaju hladnoća, strah i nestabilnost kroz koje se likovi samostalno probijaju. Njihove životne puteve Pasternak ukršta na neverovatne načine, naglašavajući haotičnost i nepredvidivost vremena, pa i samog života.
Središnja spona romana jeste odnos između Jurija Živaga i Larise Fjodorovne, čije živote prati najpre odvojeno a potom ih sjedinjava. Premda višedecenijska radnja počinje u osvit revolucije iz 1905. a završava se nakon Drugog svetskog rata, njen kontekst su oktobarska revolucija 1917. i građanski rat koji je usledio. On se vodio između crvenoarmejaca-boljševika i beloarmejaca – široke koalicije monarhista, konzervativaca, liberala i socijalista antiboljševika. Iako su drugi bili brojčano manji, ideološki heterogeni i često među sobom sukobljeni, boljševička će vlast potpuni mir povratiti tek 1923. godine, pobedama po Sibiru i ruskom dalekom istoku. Živago će ga dočekati kao lekar u partizanskim jedinicama, čime stiče pogled na revoluciju iznutra. Iako ga odlučnost revolucionara najpre očarava, brzo se razuverava: „Takve stvari žive u svojoj prvobitnoj čistoti samo u glavama svojih tvoraca, i to samo prvog dana“, razmišlja Pasternakov junak, iz čega iščitavamo i autorov odnos prema revoluciji.
Važna odlika Živagovog života je nedostatak mirnog, kućnog i porodičnog života. Od prvih stranica, kao dete odmetnutog oca koje ostaje bez majke, otrgnut je od sigurnosti, pa je roman i hronika Živagove potrage za sigurnošću, ali i ženskom ljubavlju i naklonošću. Taj, frojdovski rečeno, materinski objekat obećava sigurnost, možda i lojalnost ali ne i ljubav, što će pokazati brak sa Antoninom Aleksandravnom. I Larisu Fjodorovnu – Laru, rodom sa Urala, ženu revolucionara Paše Antipova, život rano lišava bezbrižnosti. I ona traži stabilnost koja izmiče. Nakon sporadičnih susreta sa Živagom, koga najpre doživljava kao čudnovatog i neljubaznog, ali čoveka privlačne inteligencije, životi im se ukrštaju tokom službovanja u ratnoj bolnici. Iako roman razvija njihov odnos od ravnodušnosti do ljubavi, ovo je i delo o ljudima koji su voleli njih. Antoninu i Antipova, premda ih lišava muža i žene, autor detaljno razvija kao pozitivne likove. Dok se Jurij bori sa agonijom izbora, Antonina ga podržava savetujući da, umesto u Moskvu, sa fronta ode na Ural, sa tom ženom čiji je životni put „obeležen takvim znamenjima s kojima njen ne može ni da se poredi“.
Gro likova u romanu su zasebne ličnosti, višedimenzionalne i pune ličnih borbi i dilema. Pasternak ih uvodi gotovo četrdeset i listira ih na početku knjige. Ovaj dugačak spisak, prepun imena, prezimena i patronima olakšava praćenje romana ali i otkriva njegov tok, što je implicitna slabost knjige.
Njene prednosti su, pak, eksplicitne i brojne. Kao priznati pesnik, Pasternak svoju prozu oplemenjuje lirikom, što je obogaćuje i čini da se sa radnjom lako povežemo. Liričnost kojom produbljuje priču oličena je u pavićevskim metaforama kojima slika predele kao da su pred nama („Zimi, ispod snega, ogolelo granje listopadne šume tanko je i jadno kao dlačice na staračkoj bradavici“).
Posebno mesto ima i ljubavni život doktora Živaga, kroz koji se autor – možda uzaludno, možda i retorički – pita šta je, zapravo, ljubav. Da li uobrazilja, vrednosni svetionik ili tiha ravnoteža između sanjanog i ostvarivog? Tkajući radnju, Pasternak nam kroz junake otkriva i mišljenje o velikanima ruske književnosti, kao kada raspravlja o pukoj svakodnevici. „Najviše volim onu rusku detinjastost kod Puškinai Čehova, njihovu stidljivu nezabrinutost za tako krupne stvari kao što su krajnji ciljevi čovečanstva i sopstveno spasenje […] Gogolj, Tolstoji Dostojevskipripremali su se za smrt, bili uznemireni, tražili smisao, svodili račune, a ova dvojica su do kraja bili zaokupljeni tekućim zadacima umetničkog poziva i, ispunjavajući ih, neprimetno su proživeli svoj vek, takođe kao ličnu stvar koja se nikoga ne tiče“, piše Pasternak na 319. strani.
Ovaj roman je svojom „lirskom prozom“, složenošću likova, istorijskom dubinom i filozofskim bogatstvom postao nezaobilazno kulturno blago dvadesetog veka. Tome svedoče brojne pozorišne i filmske adaptacije, na čelu s filmom koji je 1965. režiraoDejvid Lin, reditelj nagrađen „Oskarom“ koji je već bio ekranizovao Dikensova „Velika očekivanja“ i „Olivera Tvista“. Tako se „Doktor Živago“ potvrdio kao monumentalno istraživanje ljubavi, identiteta i odnosa pojedinca i društva.
Ali to nije svima odgovaralo. Zbog iskazanih sumnji i često brutalnih opisa bratoubilačke revolucije, Pasternak svoj roman nije mogao da objavi kod kuće, pa prvo izdanje doživljava u Milanu 1957. godine. Već sledeće godine Pasternak je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost zbog doprinosa na polju lirike i ruske epske tradicije, čime je sugerisan kontinuitet sa Tolstojem. No sovjetske su vlasti mislile drugačije. Roman je zabranjen, a autor primoran da, pod pritiskom, etiketom izdajnika i pretnjom proterivanja, odbije nagradu. Poslednje dve godine života provešće u Peredelkinu kod Moskve, lišen zaslužene slave. Ona je bila rezervisana za pisce koji su revoluciju prikazivali vernije, poput Mihaila Šolohova, autora „Tihog Dona“ i nobelovca za 1965. godinu.
Tek kasnih osamdesetih „Doktor Živago“ doživljava renesansu. Pasternak se ponovo čita, dok mu se Nobelova medalja posthumno uručuje. Njegova kuća u Peredelkinu postaje prvi legat jednog književnika, dok mu se u gradu Permu, koji se u romanu javlja pod imenom Jurjatin, podiže bista. Ovom su delu, kao svojevrsnom spomeniku generaciji izgubljenoj u haosu, zemlji u ratu sa samom sobom i svima koji su preživeli rat, ali ne i ljubav, zasluge potvrđene na možda najvažniji način – ulaskom u školsku lektiru 2003. godine.
Autor: Ivan Radanović
Delo prati život Jurija Živaga, moskovskog pesnika i lekara prvih decenija dvadesetog veka. Na samom početku, dok je Živago dečak, likovi raspravljaju o različitim filozofskim i političkim idejama – od hrišćanstva do marksizma – da bi u osvit Prvog svetskog rata priča zamrla. Tada nastupaju hladnoća, strah i nestabilnost kroz koje se likovi samostalno probijaju. Njihove životne puteve Pasternak ukršta na neverovatne načine, naglašavajući haotičnost i nepredvidivost vremena, pa i samog života.
Središnja spona romana jeste odnos između Jurija Živaga i Larise Fjodorovne, čije živote prati najpre odvojeno a potom ih sjedinjava. Premda višedecenijska radnja počinje u osvit revolucije iz 1905. a završava se nakon Drugog svetskog rata, njen kontekst su oktobarska revolucija 1917. i građanski rat koji je usledio. On se vodio između crvenoarmejaca-boljševika i beloarmejaca – široke koalicije monarhista, konzervativaca, liberala i socijalista antiboljševika. Iako su drugi bili brojčano manji, ideološki heterogeni i često među sobom sukobljeni, boljševička će vlast potpuni mir povratiti tek 1923. godine, pobedama po Sibiru i ruskom dalekom istoku. Živago će ga dočekati kao lekar u partizanskim jedinicama, čime stiče pogled na revoluciju iznutra. Iako ga odlučnost revolucionara najpre očarava, brzo se razuverava: „Takve stvari žive u svojoj prvobitnoj čistoti samo u glavama svojih tvoraca, i to samo prvog dana“, razmišlja Pasternakov junak, iz čega iščitavamo i autorov odnos prema revoluciji.
Važna odlika Živagovog života je nedostatak mirnog, kućnog i porodičnog života. Od prvih stranica, kao dete odmetnutog oca koje ostaje bez majke, otrgnut je od sigurnosti, pa je roman i hronika Živagove potrage za sigurnošću, ali i ženskom ljubavlju i naklonošću. Taj, frojdovski rečeno, materinski objekat obećava sigurnost, možda i lojalnost ali ne i ljubav, što će pokazati brak sa Antoninom Aleksandravnom. I Larisu Fjodorovnu – Laru, rodom sa Urala, ženu revolucionara Paše Antipova, život rano lišava bezbrižnosti. I ona traži stabilnost koja izmiče. Nakon sporadičnih susreta sa Živagom, koga najpre doživljava kao čudnovatog i neljubaznog, ali čoveka privlačne inteligencije, životi im se ukrštaju tokom službovanja u ratnoj bolnici. Iako roman razvija njihov odnos od ravnodušnosti do ljubavi, ovo je i delo o ljudima koji su voleli njih. Antoninu i Antipova, premda ih lišava muža i žene, autor detaljno razvija kao pozitivne likove. Dok se Jurij bori sa agonijom izbora, Antonina ga podržava savetujući da, umesto u Moskvu, sa fronta ode na Ural, sa tom ženom čiji je životni put „obeležen takvim znamenjima s kojima njen ne može ni da se poredi“.
Gro likova u romanu su zasebne ličnosti, višedimenzionalne i pune ličnih borbi i dilema. Pasternak ih uvodi gotovo četrdeset i listira ih na početku knjige. Ovaj dugačak spisak, prepun imena, prezimena i patronima olakšava praćenje romana ali i otkriva njegov tok, što je implicitna slabost knjige.
Njene prednosti su, pak, eksplicitne i brojne. Kao priznati pesnik, Pasternak svoju prozu oplemenjuje lirikom, što je obogaćuje i čini da se sa radnjom lako povežemo. Liričnost kojom produbljuje priču oličena je u pavićevskim metaforama kojima slika predele kao da su pred nama („Zimi, ispod snega, ogolelo granje listopadne šume tanko je i jadno kao dlačice na staračkoj bradavici“).
Posebno mesto ima i ljubavni život doktora Živaga, kroz koji se autor – možda uzaludno, možda i retorički – pita šta je, zapravo, ljubav. Da li uobrazilja, vrednosni svetionik ili tiha ravnoteža između sanjanog i ostvarivog? Tkajući radnju, Pasternak nam kroz junake otkriva i mišljenje o velikanima ruske književnosti, kao kada raspravlja o pukoj svakodnevici. „Najviše volim onu rusku detinjastost kod Puškinai Čehova, njihovu stidljivu nezabrinutost za tako krupne stvari kao što su krajnji ciljevi čovečanstva i sopstveno spasenje […] Gogolj, Tolstoji Dostojevskipripremali su se za smrt, bili uznemireni, tražili smisao, svodili račune, a ova dvojica su do kraja bili zaokupljeni tekućim zadacima umetničkog poziva i, ispunjavajući ih, neprimetno su proživeli svoj vek, takođe kao ličnu stvar koja se nikoga ne tiče“, piše Pasternak na 319. strani.
Ovaj roman je svojom „lirskom prozom“, složenošću likova, istorijskom dubinom i filozofskim bogatstvom postao nezaobilazno kulturno blago dvadesetog veka. Tome svedoče brojne pozorišne i filmske adaptacije, na čelu s filmom koji je 1965. režiraoDejvid Lin, reditelj nagrađen „Oskarom“ koji je već bio ekranizovao Dikensova „Velika očekivanja“ i „Olivera Tvista“. Tako se „Doktor Živago“ potvrdio kao monumentalno istraživanje ljubavi, identiteta i odnosa pojedinca i društva.
Ali to nije svima odgovaralo. Zbog iskazanih sumnji i često brutalnih opisa bratoubilačke revolucije, Pasternak svoj roman nije mogao da objavi kod kuće, pa prvo izdanje doživljava u Milanu 1957. godine. Već sledeće godine Pasternak je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost zbog doprinosa na polju lirike i ruske epske tradicije, čime je sugerisan kontinuitet sa Tolstojem. No sovjetske su vlasti mislile drugačije. Roman je zabranjen, a autor primoran da, pod pritiskom, etiketom izdajnika i pretnjom proterivanja, odbije nagradu. Poslednje dve godine života provešće u Peredelkinu kod Moskve, lišen zaslužene slave. Ona je bila rezervisana za pisce koji su revoluciju prikazivali vernije, poput Mihaila Šolohova, autora „Tihog Dona“ i nobelovca za 1965. godinu.
Tek kasnih osamdesetih „Doktor Živago“ doživljava renesansu. Pasternak se ponovo čita, dok mu se Nobelova medalja posthumno uručuje. Njegova kuća u Peredelkinu postaje prvi legat jednog književnika, dok mu se u gradu Permu, koji se u romanu javlja pod imenom Jurjatin, podiže bista. Ovom su delu, kao svojevrsnom spomeniku generaciji izgubljenoj u haosu, zemlji u ratu sa samom sobom i svima koji su preživeli rat, ali ne i ljubav, zasluge potvrđene na možda najvažniji način – ulaskom u školsku lektiru 2003. godine.
Autor: Ivan Radanović
