Prikaz romana „Hamnet“: Ženska priča o sudbini i osećanjima

Roman „Hamnet“ Megi O’Farel, inspirisan kratkim životom sina Vilijama Šekspira, na pozornicu izvodi i Agnes, dečakovu majku i suprugu slavnog engleskog pesnika i dramskog pisca, donoseći priču o nesvakidašnjoj ljubavi i tragediji koja menja život iz korena.

Potrebni su impresivno spisateljsko iskustvo, talenat i hrabrost da se napiše roman sa istorijskom tematikom na način kojim neprikosnoveno i već decenijama vlada Trejsi Ševalije. Pronaći i izvući jednu nit iz već poznatog miljea, pažljivo proučiti najčešće oskudne činjenice i imati vrlo snažnu moć imaginacije, koja ne podrazumeva samo istorijske okvire već pokušaj rekonstrukcije osećanja ljudi jednog doba. A to je uvek najteže. Megi O’Farel vraća nas u elizabetansku Englesku i porodici najpoznatijeg dramskog pisca svih vremena, pokušavajući da dokuči sudbinu njegovog sina Hamneta o kome istorija nije zabeležila gotovo ništa, osim da je rođen kao blizanac i umro u dečjem dobu.

Iako nazvan po Hamnetu, roman zapravo govori o sudbini i osećanjima koja su mogla vladati Šekspirovom suprugom En Hatavej. I o njoj je istorija relativno malo zabeležila, uostalom kao i o njenom slavnom mužu. Mnogo pretpostavki, malo dokumentovanog: bila je nekoliko godina starija od supruga i duže je od njega živela, u braku su dobili ćerku a potom i blizance Hamneta i Džudit, najveći deo bračnog života provela je sa decom u Stratfordu iščekujući Vilijemove povremene dolaske koji su se sa godinama sve više proređivali. Autorku romana zainteresovalo je šta je mogla zaista osećati ova žena, ostavljena u provinciji da samuje i svakodnevnim mukotrpnim poslom održava i podiže porodicu, da trpi ogovaranja male sredine koja ju je gledala kao čudakinju već samim tim što je bila starija od svog muža, i na kraju ali kao najteže, da podeli sudbinu gotovo svih majki svoga doba, da sahranjuje decu koju je rodila i da se s tim miri.

En Hatavej, koja se u romanu zove Agnes, pripadala je ljudima koje se opiru na osoben način. Bila je hrabra da se prepusti ljubavi bez bračnih zaveta, da odabere neiskusnijeg i mlađeg muškarca i da bude stub kuće. Tako je vidi Megi O’Farel u kontekstu vremena u kome je živela i koje je određivalo njene postupke. Slavna knjiga profesora Stivena Grinblata „Vil iz Stratforda“ o tome kako je Šekspir postao to što jeste govori nam o bračnim i vereničkim običajima u elizabetansko doba i o tome da Šekspir, po svemu sudeći, nije previše mario za instituciju braka, a još manje za radost koju donosi bračni život. Analizirajući Šekspirova dela, tražio je i pronalazio stihove pune gorčine i ironije na račun bračne zajednice, a o sreći – ni reči.

U romanu „Hamnet“ odnos između supružnika prikazan je daleko romantičnijim bojama kao snažna emotivna veza dvoje ljudi kojima nije smetalo što u intelektualnom smislu predstavljaju dva sveta, jer se u tadašnjem svetu nije očekivalo od žene da prati muža u duhovnom i umetničkom napredovanju. Tako je u književnim okvirima Agnes ostala lik ucveljene majke koja ne može da se pomiri s tim da joj je kuga odnela jedinog sina i da je time izgubila životni oslonac.

U kolikoj meri ona ne može i ne želi da razume pozorišni svet i život koji je sasvim okupirao njenog muža, otkriva nam se u sceni kada uspeva da dođe u London i prvi put vidi pozorište, odnosno okruženje u kojem je Šekspir već slavan. Malo je verovatno da je prava En ikada videla izvođenje bilo kog Šekspirovog komada, što za ovu priču nije važno. Jer scenom u pozorištu samo je podvučeno ono što sve vreme osećamo. Agnes je ne samo duboko već i fizički odvojena od svega što je u javnosti predstavljao njen muž. Ona je vidarka i majka, vladarka privatnog života koji se mora žrtvovati zarad besmrtnosti.

Autor: Aleksandra Đuričić

Izvor: časopis Bukmarker, br. 4