Prikaz romana „Čudo u Poskokovoj Dragi“
Beogradska Laguna objavila je nedavno meni najdražu knjigu Ante Tomića – „Čudo u Poskokovoj Dragi“. Svi oni koji su uživali i gorko se smejali filmovima koje je Tomić radio sa Rajkom Grlićem neće moći a da ne vole Poskokovu Dragu.
Poskokova Draga je pusti zaselak u nekoj krševitoj dalmuškoj pripizdini odakle su pobegli svi koji su imali gde i kako i gde su ostali samo – pa Topalovići na balkansko, krševito gorštački način–- Jozo Poskok sa sinovima Krešimirom, Zvonimirom, Branimirom i Domagojem (pretenciozno nazvanim po hrvatskim vladarima, što sasvim sigurno nisu).
Jozina žena, neshvaćena, nevoljena i ogorčena Zora je umrla, obrativši se poslednji put svom zatucanom magarcu od muža rečima „govno jedno“ i od tada ovi Poskoci žive kao zveri u kršu, poštujući samo svoja pravila, ne dajući državi ništa a uzimajući sve od nje, uključujući i dvojicu nesrećnih radnika elektrodistribucije koji su se usudili da pokušaju da im iseku struju jer je, jelte, ne plaćaju decenijama.
Ta Jozina „idila“ ruši se kada najstariji sin Krešimir, umoran od pure na hiljadu i jedan način, prljavih gaća, pocepane odeče i štrokave kuće, odluči da se oženi starom i jedinom ljubavlju, ženom koju je upoznao u ratu i od koje je pobegao.
Jer, šta može da sruši tu Jozinu idilu hajdučije zatvorene za svakog sa strane, gde se veruje samo u nasilje, otimačinu i zakon jačeg? Pa, žena, naravno.
Nežno se izrugujući (ne samo) hrvatskoj stvarnosti i stereotipovima, Tomić pokazuje svoj raskošni talenat i duhovitost suprotstavivši sa jedne strane sveta Split posle rata a sa druge Poskokovu Dragu koja se urušava i rastače i to radi na gorko duhoviti način.
Ne možete da se ne nasmejete – često naglas - scenama udvaranja, prisećanju na „slavni“ rat, dolasku mlade (koja je zapala za oko i šefu policije, ali izabrala Poskoka) u kuću, promenama koje unosi i razmišljanjima ovih gorštaka i zgranutih „građana“, ali ako ste u stanju da budete iskreni, priznaćete da je to gorak smeh prepoznavanja, a ne snishodljivo, snobovsko izrugivanje. Upravo u tome leži sva Tomićeva genijalnost i majstorstvo.
Tom zatucanom, grotesknom „muškom“ svetu Tomić beskrajno nežno, poput Jozine nesrećne žene, govori „govno jedno“.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Poskokova Draga je pusti zaselak u nekoj krševitoj dalmuškoj pripizdini odakle su pobegli svi koji su imali gde i kako i gde su ostali samo – pa Topalovići na balkansko, krševito gorštački način–- Jozo Poskok sa sinovima Krešimirom, Zvonimirom, Branimirom i Domagojem (pretenciozno nazvanim po hrvatskim vladarima, što sasvim sigurno nisu).
Jozina žena, neshvaćena, nevoljena i ogorčena Zora je umrla, obrativši se poslednji put svom zatucanom magarcu od muža rečima „govno jedno“ i od tada ovi Poskoci žive kao zveri u kršu, poštujući samo svoja pravila, ne dajući državi ništa a uzimajući sve od nje, uključujući i dvojicu nesrećnih radnika elektrodistribucije koji su se usudili da pokušaju da im iseku struju jer je, jelte, ne plaćaju decenijama.
Ta Jozina „idila“ ruši se kada najstariji sin Krešimir, umoran od pure na hiljadu i jedan način, prljavih gaća, pocepane odeče i štrokave kuće, odluči da se oženi starom i jedinom ljubavlju, ženom koju je upoznao u ratu i od koje je pobegao.
Jer, šta može da sruši tu Jozinu idilu hajdučije zatvorene za svakog sa strane, gde se veruje samo u nasilje, otimačinu i zakon jačeg? Pa, žena, naravno.
Nežno se izrugujući (ne samo) hrvatskoj stvarnosti i stereotipovima, Tomić pokazuje svoj raskošni talenat i duhovitost suprotstavivši sa jedne strane sveta Split posle rata a sa druge Poskokovu Dragu koja se urušava i rastače i to radi na gorko duhoviti način.
Ne možete da se ne nasmejete – često naglas - scenama udvaranja, prisećanju na „slavni“ rat, dolasku mlade (koja je zapala za oko i šefu policije, ali izabrala Poskoka) u kuću, promenama koje unosi i razmišljanjima ovih gorštaka i zgranutih „građana“, ali ako ste u stanju da budete iskreni, priznaćete da je to gorak smeh prepoznavanja, a ne snishodljivo, snobovsko izrugivanje. Upravo u tome leži sva Tomićeva genijalnost i majstorstvo.
Tom zatucanom, grotesknom „muškom“ svetu Tomić beskrajno nežno, poput Jozine nesrećne žene, govori „govno jedno“.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
