Prikaz romana „Bonavia“ iz grčkog nedeljnika: Gorak oproštaj

Roman „Bonavia“, jednog od vodećih srpskih pisaca Dragana Velikića, dočarava ljudsku dramu i nadu nakon raspada jugoslovenske federacije.

„Bonavia“ je deveti roman Dragana Velikića (1953) i treći koji je objavljen na grčkom jeziku. Autor je Srbin – mada bi preciznije bilo reći Jugosloven, ili još tačnije – Srednjoevropljanin. A za to nema boljeg dokaza od „Bonavije“, romana pisca nagrađenog sa dve Ninove nagrade, najprestižnijim književnim priznanjem u Srbiji.

Velikić je ovenčan i drugim značajnim nagradama, ali važnije je to što ga danas smatraju – i to ne bez razloga – jednim od najznačajnijih pisaca u njegovoj zemlji. Izuzetan stilista, sjajan esejista, majstor forme i briljantan pripovedač, Velikić neguje radikalan književni izraz koji, mada posredno, podseća na velika prozna dela nastala u međuratnom Beču.

Često se kaže da je Danilo Kiš bio poslednji jugoslovenski pisac. I premda jugoslovenska federacija više ne postoji, za dvoje pisaca iste generacije – Dubravku Ugrešić i Dragana Velikića – ona opstaje ne samo kao sećanje već i kao jedinstven kulturni i društveni prostor. To je očigledno u delima oboje autora. Ugrešićeva je izuzetna esejistkinja, ali je kao romanopisac Velikić, po mom mišljenju, nadmašuje.

Visoka književnost

Roman „Bonavia“ pripada onome što smo navikli da nazivamo visokom književnošću. Ne bih se dvoumio da Velikića svrstam uz trojicu velikih proznih pisaca koji su, pre njega, stvarali na srpskohrvatskom jeziku: Ivu Andrića, Miroslava Krležu i Danila Kiša.

Uostalom, Velikić je 2017. godine i sam potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku Hrvata, Srba, Bošnjaka i Crnogoraca, kao odgovor na skandaloznu odluku hrvatske vlade da izmeni brojne reči kako bi srpskohrvatski jezik postao izrazito „hrvatski“, kao i na gotovo paranoičnu odluku Crne Gore da srpskohrvatskoj azbuci doda dva samoglasnika kako bi stvorila „crnogorski jezik“.

Sećanje kao pokretačka snaga

Kroz „Bonaviju“ prolazi mnoštvo likova, među kojima se posebno izdvajaju Marko Kapetanović, pisac koji nije postigao naročit uspeh; njegov otac Miljan, koji je sina napustio pre mnogo godina; Marija, Markova partnerka; i njena prijateljica Kristina, koja se odselila u Boston, ali je sećanja i dramatični događaji iz Jugoslavije nikada nisu napustili.

Njihovi putevi slučajno će se ukrstiti u Beču, a mi ćemo, poneseni Velikićevim očaravajućim pripovedanjem, uroniti u njihovu prošlost i sadašnjost. Kažem „poneseni“, mada bi možda tačnije bilo reći „opčinjeni“.

Pripovedanje nije linearno, dok je sećanje pokretačka snaga narativnog toka, kao i u drugim romanima ovog pisca. „Sećam se“ ovde znači „ponovo proživljavam“. Kada se sve to smesti u period nakon raspada jugoslovenske federacije, nad ličnim dramama junaka nadvija se senka istorije.

Ipak, ovde ne nailazimo na tipične odlike života ljudi koji su, nakon raspada zemlje, bili primorani da je napuste ili su sami odlučili da odu. Pred nama se prostire ogroman prostor, od Istre u Hrvatskoj do Beča u Austriji (dok Amerika predstavlja odraz Kristininog unutrašnjeg sveta). Zato je glavni junak romana zapravo sam pejzaž, zajedno sa gradovima, selima i okolnim mestima duž pravca Beograd–Budimpešta–Beč.

Tu je i Dunav, fluidna predstava sanjara, koji upotpunjuje put od Rijeke (nekadašnjeg italijanskog grada Fiume) do Dubrovnika. Taj drugi pravac, u kulturnom, društvenom, istorijskom i psihološkom smislu, predstavlja ono što bismo slikovito mogli nazvati zaobilaznim putem.

Pejzaž u pokretu

Pejzaž se kreće – ali kako? Kroz smenjivanje prizora pored kojih prolazi voz, jednog od prepoznatljivih obeležja srednjoevropskog duha i velikog dela te književnosti. Čitalac prolazi kroz mesta i gradove koje možda nikada nije upoznao, dok vreme neprekidno protiče. U taj tok utkani su životi i smrti junaka. Ništa nije večno, a ipak sve na neki način traje. Čitalac neizbežno počinje da oseća bliskost sa predelima i gradovima koji su mu dotad bili nepoznati.

Naravno, tu su i zaista nezaboravne scene, poput one u kojoj je Miljan smešten u bolnicu, u odeljenje u kom se nalazi i jedan astmatičar. Velikić taj prizor opisuje tako upečatljivo da nam se čini kao da se astmatičar pred našim očima bori za vazduh. Ili kao da se i sami nalazimo na rečnom brodu koji plovi od Beograda do Budimpešte, a zatim dalje prema Beču.

Pripovedni tok pod kormilom junaka

Intimnost nije isto što i nostalgija. Reke imaju posebno značenje u Velikićevom pripovedanju. Njihova voda neprestano teče. Jer takav je i život – u stalnom pokretu. Isto važi i za protagoniste, koje ne bismo nazvali herojima, jer u njima nema ničeg herojskog. Pisac ih ne usmerava – oni sami usmeravaju pripovedni tok, koji ostaje skladan, baš kao što i život zadržava svoj smisao uprkos pogrešnim ljudskim koracima i greškama.

Roman se završava poglavljem koje predstavlja izuzetan stvaralački potez. Ne samo zato što pripovedanje prelazi u prvo lice – što se ne događa u celom romanu, kao što je, na primer, slučaj sa odlomcima iz ugla Marka Kapetanovića.

Preciznije, mogli bismo reći da se roman završava osmim poglavljem, u kojem su opisani Kristinina smrt u Beču i njena sahrana. Jer tada Marko odlučuje da se uputi u Budimpeštu. „Ko zna, možda ga u Budimpešti čeka novih sedam godina?“

Potresna autobiografska priča

Međutim, deveto poglavlje donosi ličnu priču Dragana Velikića i njegove porodice. Pisac boravi u hotelu „Bonavia“, osnovanom 1877. godine u Rijeci, u Hrvatskoj. Hotel je od tada više puta renoviran i danas je luksuzno zdanje koje je ugostilo brojne poznate ličnosti – od Orsona Velsa, Kirka Daglasa i Miroslava Krleže do Tine Tarner, Nastasije Kinski i Če Gevare. Čini se kao da nam pisac poručuje da je upravo tu zamislio ili oblikovao prethodnih osam poglavlja.

Priča o njegovoj porodici predstavlja istoriju njegove zemlje u malom. Upravo tako nastaju događaji koji ostavljaju neizbrisiv trag u našim životima. Upravo tako je Velikić postao pisac. I upravo ovako zamišlja svog oca na tom mestu: „Stigavši na vrh trsatskih stuba, nakratko zastaje. Upućuje dug pogled dole, na grad. Ne sluteći da je te noći njegov sin krenuo na put.“

A „Bonavia“ i znači „srećan put“.

Autor: Anastasis Vistonitis

Izvor: nedeljnik Vima

Prevod: Laguna