Prikaz romana „Bog šume“: Kroz tamu, do slobode
Negde između sve popularnijih dark academia pravca i nordijskog noara, smestio se „Bog šume“. Poređenje sa sada već modernim klasikom Done Tart nije bez opravdanja, barem istakne li se u prvi plan komponenta mračnog, uz to – inteligentnog. Trileri se uglavnom, često i s razlogom, doživljavaju kao lako štivo za plažu, čija brzina odigravanja ne upošljava um koliko bliski im krimi pravac i pretežno ostaje na površini, pa i potpunoj trivijalnosti. Ovo je, naravno, uvreženi stereotip, s obzirom da smo oduvek svesni postojanja vrhunski konstruisanih i psihološki iznijansiranih žanrovskih dela, u šta ovaj roman Liz Mur neosporno spada.
Razloga je mnogo. Pre svega, „Bog šume“ od početka uspostavlja preciznu, hronološki i prostorno paralelnu mrežu zbivanja. To zahteva već najupadljivija činjenica zapleta, neka vrsta ponavljanja događaja iz prošlosti, čija zagonetnost uznemiruje upravo zahvaljujući svojoj nedokučivosti. Godine 1975. u Kampu Emerson, smeštenom na obodu ozloglašene šume na jednoj, a Rezervata ugledne porodice Van Lar na drugoj strani, dogodio se nestanak jedne od polaznica. Slučaj koji po pravilima stroge discipline prema devojčicama i dečacima (uzrasta između osam i trinaest godina) nikako ne bi smeo da bude moguć, komplikuje identitet izgubljene: u pitanju je ćerka pokrovitelja kampa, Barbara van Lar, ali još više bizarna podudarnost da je četrnaest godina ranije njen stariji brat iščezao bez traga na istom području. Poglavlja se, poput kuglica na tabli neke stare društvene igre, naizmenično pomeraju od pedesetih godina do dana (novo)pokrenute istrage, iz jedne tačke gledišta u drugu, jer prošlost uslovljava razumevanje sadašnjeg trenutka, osvetljava je, ali i zamračuje. Od početka je, naročito meštanima starosedeocima, jasno da se u pozadini svega krije nešto mnogo teže, tabuizirano, namerno prećutano, a što pre svega potiče iznutra. I da je zaista najverovatnije puka slučajnost bekstvo Džejkoba Slojtera, osuđenog serijskog ubice koji je baš 1961. tumarao problematičnom teritorijom.
Rezidencija, pomalo komično (umesto nameravanog izraza ponosa) nazvana „Samoodrživa“ i kamp predstavljaju dva međusobno suprotstavljena, često čak neprijateljski okrenuta sveta, iako jedan od drugog direktno zavise. Van Larovi generacijama vode kamp, istovremeno sa izvesnim gnušanjem odbijajući da budu njegov deo tako što bi slali potomke na obuku: sve dok „problematična“ (koliko to zaista može biti trinaestogodišnje nevoljeno, buntovno dete zaluđeno novootkrivenim pankom i hodajuća sablazan za stroge ukućane) Barbara ne bude prijavljena za letnju školu, pre kaznenog izmeštanja u neki internat stroži od dotadašnjeg.
Roman formira razgranatu, pa ipak savršeno preciznu mrežu učesnika između kojih postoje manje ili veće, svrsishodne i logične veze, pri čemu svaka doprinosi razumevanju uzročno-posledičnog sleda događaja. Klasna, generacijska, čak i supkulturalna podeljenost oštra je, duboka i razorna, prvenstveno na nivou vlasništva nad prostranstvima, s obzirom da su holandski doseljenici – rodonačelnici nekoliko porodica – više puta međusobno ustupali ili prodavali zemlju i šumu, usput poslovnim vezama stvarajući trenutni odnos nadređenih i gazdi, ali sa snažnim osećajem dugovanja. Van Larkovi, njihovi nastojnici imanja Hjuitovi, ali i nekoliko porodica iz okolnih mesta polažu pravo na istorijsko nasleđe, što uslovljava dinamiku njihove interakcije. Zatim, socijalna komponenta, izražena društveno privilegovanim statusom Van Larkovih i njihovih gostiju na tradicionalnoj letnjoj zabavi, oštro iscrtava granicu nepristupačnosti svakom uljezu, uključujući nedovoljno poslušne članove sopstvene loze – što ne znači da nema mešanja sa osobljem kampa. I, na najužem planu, komunikacija (ili njeno još znakovitije odbijanje) unutar samih porodica upotpunjuje mozaik već same po sebi izrazito uzbudljive priče.
Barbarin bunt, disfunkcionalna priroda njene ponosne i stroge dinastije, bolno iskustvo iz prošlosti i zatvorenost, kako priče o Berovom nestanku, tako i članova porodice međusobno, samo su polazna tačka kretanja sve dublje u srce misterije. Od istražitelja angažovanih na slučaju, do novostečenih devojčicinih prijatelja, preko (ključnih) zaposlenih u kući i kampu, dolazi do upoznavanja svake ličnosti pojedinačno, zaranjanja u njihove tajne, probleme i iskušenja, ali bez udaljavanja od glavnog toka radnje: sve je povezano u čvrstu celinu. Ko je bog šume, Pan, iz čijeg imena vaspitači u kampu izvode poreklo reči „panika“, ponavljajući glavno pravilo za slučaj da se zaluta u neprohodnom prostranstvu? Kakve su predrasude na delu i na koji način zamagljuju istinske namere, motivaciju, strahove pojedinaca?
Liz Mur uspeva da, iako rešavanje (dvostrukog) zločina ostaje okosnica priče, suštinu skrene na pitanja roditeljstva, supružničke bliskosti, nasleđa, očekivanja od sebe i drugih, odgovornosti. U tome joj odlično služi niz živopisnih likova, svaki sa vlastitim balastom težnji i ogrešenja, kao što su direktorka kampa Ti Džej Hjuit (odnosno, Tesi Džo – imenovanje i odnos junaka prema načinu oslovljavanja jedna je od važnijih, zanimljivih komponenti priče); mlada istražiteljka Judita (amerikanizovano Džudi), Barbarina nova drugarica Trejsi; instruktorka Luiz i njen nasilni momak – bogati sin advokata, Džon Pol Meklelan; naravno, supružnici Van Lar, ali i još mnogi drugi. „Bog šume“ se kroz osnovni zaplet bavi, još bitnije i dubioznije, problemom autonomije, slobode i integriteta, što naročito dobro dolazi do izražaja na primeru ženskih likova: Alis van Lar kao tipična „trofej supruga“; srčana „muškobanjasta“ Ti Džej; Judita i Luiz – svaka iz drastično različitog porodičnog okruženja, ali sa istom voljom za samostalnošću i pravedničkim porivima; najzad, pokretač svega i, u pretežnom odsustvu, gotovo simbolična pre nego čisto ljudska sila, Barbara.
Promišljenim, obazrivim povezivanjem porodične hronike, društvene drame, psihološke priče i žanrovske književnosti (trilera), te atmosferičnošću i namernim, pametnim razbijanjem više opštih mesta i književnih klišea (kao što je ljubavni trougao) u korist uspelih obrta, „Bog šume“ zadovoljava kriterijume zahtevnijih, koliko i čitalaca koji naprosto traže roman za čitanje bez daha, beletristike koliko i kritički prihvaćenije, složene proze.
Autor: Isidora Đolović
