Prikaz romana „Anđeli neće sići sa nebesa“
„Ne prepuštaj se snu, da te zima ne pobedi.“
Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, začetnika moderne srpske dramaturgije, danas znanog po čudesnom romanu „Semper idem“, čitaoca će da izbezume, potresu i dirnu. Posredovane u maniru brzog filmskog dijaloga, Lebovićeve priče sa munjevitim replikama i preplitanjem jezika i jezičkih registara deluju kao anegdote, ali te su anegdote stigle iz najdubljeg pakla stradanja i samoodržanja.
Opisi leševa, muke žeđi i gladi, opsesivno brojanje od jedne datumske granice do druge i ostali statistički rituali koji bi da zauzdaju smrt uobručeni su magijom ispovedanja; no, uprkos strašnim temama logora i smrti koje u posthumno objavljenom romanu nisu zapisane, u svakoj od ovih priča ima oštroumnosti, živosti, čak i neke sablasne i teskobne vedrine.
Lebovićeve priče su testamentarna ispovest o strasnom savezu mučenika i očajnika u pokušaju da izmaknu vrtlozima zla i nasilja. Umesto da lamentira nad nestalim svetovima, pisac se stoički posvećuje studijama košmarne istorije jevrejske kulture i identiteta. Proučavanje preživljavanja je Lebovićeva ideja-vodilja, prisutna i u pričama u kojima se na pruzi koja vodi ka stratištu deli hleb, i kad se u vremenu tek uspostavljenog mira sahranjuje bivši logoraš.
Smrti su nasumične i masovne, uzrokuje ih sila zla koja ne zna ni za nužnost, već samo za okrutnu neminovnost. Traganje za mehanizmom utehe ipak nije jalov posao: u njemu je zapretena plemenita želja da se racionalizuje preko potrebna ludost nadanja.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: nova.rs
Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, začetnika moderne srpske dramaturgije, danas znanog po čudesnom romanu „Semper idem“, čitaoca će da izbezume, potresu i dirnu. Posredovane u maniru brzog filmskog dijaloga, Lebovićeve priče sa munjevitim replikama i preplitanjem jezika i jezičkih registara deluju kao anegdote, ali te su anegdote stigle iz najdubljeg pakla stradanja i samoodržanja.
Opisi leševa, muke žeđi i gladi, opsesivno brojanje od jedne datumske granice do druge i ostali statistički rituali koji bi da zauzdaju smrt uobručeni su magijom ispovedanja; no, uprkos strašnim temama logora i smrti koje u posthumno objavljenom romanu nisu zapisane, u svakoj od ovih priča ima oštroumnosti, živosti, čak i neke sablasne i teskobne vedrine.
Lebovićeve priče su testamentarna ispovest o strasnom savezu mučenika i očajnika u pokušaju da izmaknu vrtlozima zla i nasilja. Umesto da lamentira nad nestalim svetovima, pisac se stoički posvećuje studijama košmarne istorije jevrejske kulture i identiteta. Proučavanje preživljavanja je Lebovićeva ideja-vodilja, prisutna i u pričama u kojima se na pruzi koja vodi ka stratištu deli hleb, i kad se u vremenu tek uspostavljenog mira sahranjuje bivši logoraš.
Smrti su nasumične i masovne, uzrokuje ih sila zla koja ne zna ni za nužnost, već samo za okrutnu neminovnost. Traganje za mehanizmom utehe ipak nije jalov posao: u njemu je zapretena plemenita želja da se racionalizuje preko potrebna ludost nadanja.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: nova.rs
