Prikaz knjige „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“: Beskrajno zabavna šetnja kroz rusku književnost
Ako poput mene volite da se u prigodnom društvu ničim neizazvani frljate zanimljivostima o pročitanim klasicima i književnicima koji su ih pisali, onda će knjiga „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“, u kojoj nas Vladimir Kaminer vodi u šetnju kroz rusku književnost, biti Sveto pismo za vas. Opisujući svoj život i sazrevanje, večito obogaćeno stalnim prisustvom nekih od legendarnih romana iz njegove otadžbine, Kaminer u knjizi daje omaž Dostojevskom, Tolstoju, Čehovu, Bulgakovu, Majakovskom, Nabokovu i Harmsu – i kao piscima, i kao ljudima i kao stvaraocima dela neprolazne vrednosti.
Raspon onoga što ćete naučiti iz njegove knjige zaista je ogroman i posve nepredvidiv: koliko je mrtvaca sveukupno u romanima Dostojevskog i da li ga ta nečuvena brojka čini brutalnijim od Tarantina? Da li se neki drznik, o bruke, zaista usudio da optuži Dostojevskog da želi da spakuje rusku dušu u zarđalu tabakeru i svede je na prljavi mali svet koji deluje poput košmara nakon preobimne večere, te bi čovek tako pokusani obrok najradije ispovraćao? Da li je istina da je bio teška trošipara koja čuture i buđelare prazni do dna po kojekakvim bircuzima i svaki honorar prokocka i pre nego što ga uopšte zaradi? Kako je pred streljačkim vodom pomilovan u poslednjem času? I kako je pravio cigle na robiji u Sibiru? I kako se od tih užasa oporavio čim je negde uspeo da drpi papir i olovku za pisanje? I kako je posle toga pronašao raj u smrdljivom sobičku u kojem su se uz njega odomaćile i bubašvabe? I kako je izveo podvig kakvom ravnog nema i uspeo da za manje od mesec dana napiše dva čuvena romana „Idiot“ i „Kockar“ i da li je i jedno i drugo, prema neoborivim dokazima, i sam bio? Kako je Tolstojev pradeda diplomata zamalo ostao bez glave zbog svog sasvim nediplomatskog „posranog karaktera“, da citiramo samog Petra Velikog. Kako je Tolstoj kao propali student pošao da se bori protiv krvoločnih čečenskih brđana? Kako ga je sopstvena žena patološki špijunirala i motrila bolje od obaveštajnih službi? Da li je Čehov zaista izgledao kao anoreksičar? Da li je Bulgakov zaista šmrkao kokain i fiksao se morfijumom? Da li je kao lekar u Prvom svetskom ratu znao dnevno da pretesteriše i po 30 nogu ranjenih boraca? Da li su pesme Majakovskog zapravo rimovane psovke? Zbog čega je Nabokov bio opsednut leptirima? Ove i još milion drugih zanimljivosti saznaćete u knjizi u kojoj Kaminer opisuje sve te pisce i dokazuje da, uprkos velikim razlikama – neki od njih su rođeni kao plemići sa zlatnom kašikom u ustima, dok su drugi na svet dolazili i sa njega odlazili bez prebijene pare po kojekakvim zabitima – sve njih povezuje duboki osećaj da su u vremenu u kojem su stvarali bili u manjoj ili većoj meri neshvaćeni i da su svi živeli potpuno predani svom stvaralačkom biću.
Kaminer, koji je rođen u Rusiji, ali se kasnije preselio u Nemačku, odrastao je uz dela najčuvenijih ruskih pisaca, koje je čitao u kućnoj biblioteci ili ih je proučavao na časovima književnosti u srednjoj školi, koja je u njegovom slučaju bila poprilično šašavo mesto na kom su na časovima obrade književnih dela, u zanosu i opijenosti pročitanim štivom i sekire, kao rekviziti korišćeni u živopisnoj analizi lektire, znale da lete kroz zatvorene prozore školske učionice. Za njega junaci iz tih klasika nisu samo skup mrtvih slova na papiru već likovi sa kojima ume da se saživi, koje koristi za pronalaženje paralela u stvarnosti. U knjizi se vesela pripovest o njegovom ličnom životu u sovjetskoj i postsovjetskoj Rusiji širi ruku podruku sa njegovim doživljajima ruskih klasika, kojima je taj život neraskidivo prožet i protkan. Usput, na jedan izuzetno vispren i mudar, i nadasve prijemčiv način, daje i svoj osvrt na rusku kulturu, istoriju i politiku, i iz iskustva izvlači zdravorazumske zaključke o životu i ljudskoj prirodi.
Vrcavim rezonovanjem, uz blagorodan i raskošan smisao za šalu, Kaminer duhovitim opisima i pričom postiže veoma šarmantnu dinamiku, te vas njegova knjiga neće samo obavestiti, informisati i edukovati već će vas i opustiti i bogovski zabaviti. I sasvim će vas sigurno naterati na dodatna proučavanja i čitanja ruskih klasika.
Za kraj ne bih nikako propustio priliku da pohvalim divljenja vredan prevod Dušice Milojković. Besprekoran je. Hirurški precizan. Nadahnut i nadasve bajan. Dostojevski, koji je karijeru započeo kao prevodilac, bio bi ponosan i zadovoljan.
Autor: Miroslav Bašić Palković
