Prikaz knjige „Tajni život knjižara i bibliotekara“: Hodajući književni blogovi
I psiholog i čitalac, i detektiv i slušalac, i dobar provodadžija, sve to jedan dobar knjižar ili bibliotekar biti mora. Pa, možda čak i čarobnjak, jer koliko vam je puta vaš knjižar tutnuo neku knjigu u ruke i uneo vam njome čarolije ili magične promene u život? Čuveni Džejms Paterson je, uz pomoć kolega Meta Eversmena i Krisa Munija, u knjizi „Tajni život knjižara i bibliotekara“ prikupio zanimljive životne priče, iskustva i doživljaje ovih marljivih delatnika koji nam svojim preporukama šire horizonte, kulturno nas uzdižu, unose malo zabave i razonode u život, a možda i leče kad nam knjiga, vešto i pažljivo odabrana, može biti jedini lek.
Dakle, jedna vesela, nadahnjujuća i dirljiva poslastica za sve knjigoljupce. A njih je, nažalost, malo, bar sudeći po statistikama u većini zemalja širom sveta prema kojima se čitanjem bavi samo deset do najviše petnaest posto stanovnika, što misiju knjižara i izdavačkih radnika čini još svetijom (još strašnije je to što navodno više od 40% visokobrazovanih nakon fakulteta više ne uzima knjigu u ruke). Porazne su to brojke ako imamo na umu da u doba otuđenja i sveopšte netrpeljivosti i podela, upravo čitanje i proživljavanje tuđih iskustava stvara kod čoveka saosećanje, razumevanje i empatiju. Što je pogotovo bitno u svetu trenutnih užitaka koji ima sve manje strpljenja za bilo šta što, poput knjige, zahteva dugotrajnije posvećivanje.
I mi koji prikazujemo knjige nastojeći da ih pronicljivošću, toplinom ili duhovitošću približimo neodlučnim čitaocima, pridružujemo se zajedno s izdavačima, urednicima, prevodiocima i piscima u prvim redovima u kojima se vodi borba za spas i negovanje knjige i čitanja. Jer u te dve stvari krije se i očuvanje zdravog razuma i ljudskosti.
Ova knjiga je konceptualno zamišljena kao zbornik priča koje nam donose čuvari knjiga iz raznih krajeva Amerike i Kanade. Neki od njih će nam otkriti da se mnogi ustručavaju da čitaju jer ne umeju da se, zastrašeni, snađu među milionima naslova te im je stručna pomoć jedini spas. Za mnoge od knjižara nije mnogo bitan kvalitet, rado će vam preporučiti i horor i erotske romane, bitno je samo da čitate i da se prepuštate tom eskapizmu, i smatraju da je to posebno važno kod omladine kako bi se „navukli“ na čitanje. Saznaćemo i da mnoge biblioteke otvaraju kioske i štandove po tržnim centrima i autobuskim stanicama kako bi se i na taj način našle tamo gde mogu da ulove nove čitaoce. A saznaćemo i kako je to kad vlasničino kuče postane glavna zvezda knjižare i ljubimac kupaca.
Jedan od problema s kojima se knjižarski radnici danas suočavaju su i sve češći zahtevi konzervativnih čitalaca za cenzurisanjem knjiga koje se bave rasizmom ili seksualnim slobodama, pa čak, što je izuzetno strašno, i Holokaustom. Grupe koje promovišu netrpeljivost sve su smelije i glasnije, a biblioteke su često njihova meta.
Kada neko ostane bez posla, bebe, saputnika, često potraži utehu u knjizi, te će ih upravo knjižari saslušati i pružiti im pomoć i pravo štivo, i tako knjižare često postaju mesta povezivanja ljudi i mesta utehe. Ponekad je njihova pomoć upućena i zatvorenicima i posrnulim ljudima, što ćemo videti iz priče čoveka zaduženog za zatvorske biblioteke u Njujorku. On na primer snima zatvorenike dok čitaju priče, pa onda snimak prosleđuje njihovoj deci kako bi na taj način osetila očevo prisustvo. Podjednako plemenit posao ima i čovek koji vodi biblioteku Muzeja Holokausta starajući se da zlodela nikada ne budu zaboravljena.
Bilo da rade za opštu dobrobit ili su tu da pomognu nekom usamljenom dečaku homoseksualne orijentacije da prebrodi odbacivanje od roditelja uz neku knjigu, ili nekoj baki da lakše preživi svakodnevnu usamljenost, bibliotekari i knjižari nisu tu samo da se staraju o knjigama već i da čuvaju pismenost, ljudskost i regenerativnu i isceljujuću moć pisane reči.
Autor: Miroslav Bašić Palković
