Prikaz knjige „Dijalog o Zlu i Dobru“: Ovoga puta o dobru
Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2005) spada među one pisce koje čitaoci otkrivaju tek nakon njihovog odlaska. Iako se, tokom bezmalo pola veka, ostvario kao plodan dramatičar i scenarista, njegovo ime ostalo je zakriljeno popularnošću onih koje, u pozorišnom i filmskom svetu, obasjava svetlo reflektora.
Tek post mortem, nedovršenim romanom „Semper idem“ koji od prvog pojavljivanja 2005. godine do danas doživljava ponovna izdanja ne silazeći s bestseler lista, postao je poznat i omiljen među čitaocima. Godine 2021. publikovana je njegova zbirka priča „Anđeli neće sići sa nebesa“, a nedavno se pojavio „Dijalog o Zlu i Dobru: Razgovor pisca i glumice“ potpisan imenima Đorđa i Zlate Lebović.
Reč je o drugom izdanju knjige premijerno štampane 2011. godine. Objavljena najpre u koprodukciji nekomercijalnih, strukovno isprofilisanih izdavača (Pozorišnog muzeja Vojvodine i vojvođanskog Zavoda za kulturu), u prvi mah nije dobila priliku da dospe među širu publiku. I činjenica da je prvobitno potpisuje Zlata Lebović, koja se posle kratke glumačke karijere povukla sa scene sedamdesetih godina, uslovila je da knjiga razgovora dospe u ruke samo retkima. Toj kategoriji pripada i teatrolog Miroslav Radonjić koji je ovu knjigu propratio lepim prikazom „O zlu. Pokadšto i o dobru“.
I zaista, počev od inverznog naslova ove dijaloške knjige „O Zlu i Dobru“, njen sadržaj je većim delom usmeren na holokaust i logoraško iskustvo Đorđa Lebovića u nacističkim fabrikama smrti – Aušvicu, Saksenhauzenu, Mauthauzenu. Međutim, oči u oči s Tanatosom, ovaj vernik života, kako nam svedoči i ova knjiga, ukazuje na neočekivane, bizarne, katkad i fantazmagorične momente vezane za proplamsaje ljudskosti i dobrote.
„Hoću da verujem u Ljudskost koja je univerzalno dobro“, evocira reči svoga supruga Zlata Jakovljević Lebović, zaslužna za brigu o njegovoj ostavštini i kreator ovog zamišljenog intervjua „glumice i pisca“, nastalog reverzibilno, dodavanjem pitanja iznad fragmenata istrgnutih iz Lebovićevih priča, intervjua, zapisa, svedočenja, eseja...
Vera u ljudskost, dobrota, istina, pravda, odgovornost, volja, tolerancija, humanizam, nadasve – ljubav prema životu, čine ozračje iz kog emanira misao Đorđa Lebovića. Ostvaren kao umetnik, zaboravlja se da je ovaj autor – na šta nedvosmisleno ukazuju njegovi „odgovori“ – po obrazovanju filozof. (Ne želeći da mu život protekne među formulama, sa tehnologije se prebacio na filozofiju, gde mu je profesor, odeven u kožni mantil ispod kog se ocrtava revolver, zagorčao studije, te se priklonio pozorištu.)
„Veliko zlo se sjurilo na nas i nismo ga mogli savladati, pa smo se mirili s njim, zadržavajući maštu i unutrašnje spokojstvo, dve veoma važne komponente za opstanak“, kazuje Lebović čije životno iskustvo prethodi epikurejskoj ideji o ataraksiji. Ne samo u idejama, već i u stilu, rečenicom svedenom do univerzalnosti sentence, prepoznajemo u ovom piscu vanrednog mislioca.
Pisanje je za njega imalo isceliteljski značaj. No, književnost (jednako kao filozofija i nauka), smatra Lebović, podrazumeva i odgovornost: „Pisac poseduje dar, zapažanje, zna šta je dobro, a šta zlo, zna šta su posledice zla, on ima odgovornost“. Sa svešću o tome da „čovekova beznadežnost, o kojoj se danas govori, otrovni pesimizam, psihoza straha“ pomažu „kreatorima Zla da nezadovoljne svrstaju u desetoredove, obećavajući novi i srećniji poredak“, Lebović svojim delom uspeva da odagna pesimizam i beznađe. Jedno od sredstava za kojim poseže, i kada se dotiče najtegobnijih tema, jeste humor, koji je za njega i u najcrnja vremena, „bio jedina dostupna zamena da se zavara glad i da se preživi kao ljudsko biće.“
„Naš mikrokosmos je ograničen onim što vidimo, a ako su to samo Nepravda i Zlo, ugrozili smo Nadu bez koje se ne može živeti. Kad zločin zavlada u bilo kom delu sveta, kad se taj svet u zajedničkom ludilu pretvara u zverinjak, uvek postoje svetle tačke, ljudi koje ne pokreću sile Zla, već njihova unutarnja svetlost – Dobrota. Naučio sam u detinjstvu od moje hrabre majke da se nada ne sme gubiti. Moje zvezde su mi davale nadu za izlazak iz mraka. To je to.“
Iza konstatacije da je na ovom svetu Zlo prisutnije od Dobra, sledi pitanje ima li leka tome. Lebović tvrdi: „Ima, i najbolje je da se lek uzima preventivno. To je pitanje savesti – večita borba svetlosti i tame, a to je pravi smisao ljudskog postojanja. Šta je drugo važno ja ne znam? Nacija, vlast, moć, slava, novac?“
Najveću opasnost video je u nacionalizmu. U Izraelu, gde je devedesetih godina tražio pribežište od rata na ovim prostorima, revoltiran na poznanika koji od njega nastoji da iznudi potvrdu o pripadništvu jevrejskom narodu, izjašnjavao se kao – „Somborac iz Vojvodine“.
Ateista naklonjen nauku socijaliste iz Nazareta i moralu poniklom na deset božjih zapovesti, verovao je da „dobre ideje ne propadaju“, već „se vraćaju u drugačijem obliku“. Volja za pravdom i istinom, smatrao je, mogu da nadvladaju regresiju. U okretanju čoveku i prosvećivanju video je izlaz: „Za mene je danas najvažnija porodica. Obrazovanje porodice je spas za države, za svet, za našu budućnost koja je na tankoj grani.“
Ono u šta Lebović veruje je zelena grančica ljudskosti: „Veru sam izgradio u logoru gde Boga nije bilo, postojali su samo ljudi, dobri ili zli, ali ako neko nije verovao ni u šta, bio je živ mrtvac, materija u raspadanju.“ Pozitivan, kako kaže, u nameri da preživi, neophodnu potporu nalazio je u prijateljima. Prijateljstvo je za njega imalo izbaviteljski značaj. Pomagati prijatelju, biti kraj njega i u najtežim trenucima, davalo je smisao postojanju. (Iz učenja o potrebi za smislom, Viktor Frankl posle izlaska iz logora, razvio je čitav psihoterapeutski metod.)
U onome što izriče jedan od Lebovićevih prijatelja Jovan Ćirilov u pogovoru ovih razgovora, precizno je vrednovan njen značaj: „To što svedoči Đorđe Lebović s onu stranu groba živ je argument, i za one najskeptičnije, da život vredi živeti, čak i protiv okolnosti, i da je mogućno, što je možda u ovoj knjizi, najdragocenije – prikloniti se Dobru okružen čak i najvećim zlom u istoriji čovečanstva.“
Autor: Natalija Ludoški
Izvor: časopis Prosvjeta, br. 183
