O Rodžeru Zelazniju
Rodžer Zelazni je dobro poznati autor koji se pisanjem bavi još od ranih šezdesetih. Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima su i „Hugo“ i „Nebula“. U njegova značajnija dela spadaju „Gospodar svetlosti“, „Stvorenja svetlosti i tame“, serijal o Amberu (stariji i noviji), „Roadmarks“ i među poslednjima „Noć u samotnom oktobru“. Napisao je i tri zbirke kratkih priča. Pored toga što piše, on, takođe, snima audio izdanja svojih knjiga. Do sad je snimio sedam iz serijala Amber, i radi na osmom delu.
Na Zelaznija kao pisca je veoma uticalo kako ono što je čitao, tako i njegovo obrazovanje. Kada je imao 11 godina počeo je da čita naučnu fantastiku, veoma rano je pokušao da piše, ali nije imao mnogo vremena da se time ozbiljnije pozabavi. U tom ranom uzrastu nekoliko autora je na njega izvršilo veliki uticaj. Dela Henrija Katnera su mu pokazala da je moguće biti svestran. Čitao je sve: od fantastike do detektivskih romana, kao i Hajnlejnove knjige za mlade i Bredberijev opus; sve to mu je pružilo širok uvid u različite stilove i žanrove. Priče Stenlija Vajnbauma su mu pokazale da je moguće biti inovativan i da je dozvoljeno eksperimentisati, što je po Zelazniju veoma važno. On, takođe, smatra da je, kada jednom ustanovite svoj stil, mnogo manja verovatnoća da će drugi autori moći da utiču na vas. Uprkos tome, Zelazni i dalje mnogo čita da bi bio u toku sa onim što se dešava. Čita i neverovatno raznovrsnu esejistiku, i najčešće čita 16 knjiga u isto vreme. Bar jedna od tih knjiga je istorijska, jer on smatra da onaj ko piše o budućnosti mora da zna šta se dešavalo u prošlosti. Mogu se tu naći i knjige iz nauke, nauke o životu, biografije, zbirke poezije i mejnstrim knjige. Pošto od svake knjige čita po deo ima mnogo bolji uvid, stiče drugačiji pogled na stvari koji produbljuju i njegovo pisanje.
Zelazni je radio za federalnu vladu sedam godina. Pisao je priručnike o reklamacijama i razne tehničko-birokratske materijale za socijalnu službu, i to nije umanjilo njegovu sposobnost da piše književna dela. Činjenica da je magistrirao na engleskom jeziku i komparativnoj književnosti, i da mu je specijalnost elizabetanski teatar, ostvarila je jak uticaj na njegov rad i sposobnost da se koristi različitim stilovima. Pisao je i poeziju pre nego što je počeo ozbiljno da se bavi naučnom fantastikom, što je doprinelo suptilnosti njegovog stila.
Na njegova rana dela su uticale dve stvari. Najpre, njegova fascinacija motivom osvete. Ovo se naročito vidi u romanima „Ostrvo mrtvih“, „Stvorenja svetlosti i tame“ i „Gospodar svetlosti“. A Potom, njegovo interesovanje za mitove, legende i folklor. Čitao je pisce poput Džozefa Kempbela i Vilijema Frejžera, kombinujući mitologiju sa antropologijom i psihologijom. Sinteza ova tri polja mu olakšava stvaranje mitoloških sistema. To mu pomaže i da priča dobije na zvučnosti, širini i epskom osećaju. Sve ovo se, takođe, može primetiti u njegovim ranim radovima. Nakon diplomiranja, namerno se koristio svojim velikim poznavanjem istočnoindijske i egipatske mitologije da bi dobio na vremenu da se informiše o onim temama u kojima je bio slabiji. Tada mu je bilo lakše da to postigne mitskim pričama i to mu je omogućilo da se upozna sa materijalima koje je kasnije koristio.
Likovi du polazna tačka svih Zelaznijevih priča. On stvori likove, a onda likovi upravljaju zapletom i pozadinom priče. Neki kritičari smatraju da kod Zelaznija prevoladava jedan tip junaka koji je ležeran, duhovit i ubilački nastrojen. Iako su mnogi od ovih elemenata prisutni kod njegovih likova, ne postoji neki određeni tip. Njegovo bavljenje poezijom u ranom periodu iznedrilo je veliki broj poetičnih likova. Zelazni voli da se bavi nezavisnim, fizički superiornim i izuzetno načitanim junacima koji imaju neprirodno dug životni vek. Prve dve osobine mu omogućavaju da istražuje moć i uticaj moći na ljude, što je česta tema u mnogim njegovim knjigama. On smatra da je moć neutralna i da je važno šta ljudi čine sa njom. Dugačak životni vek omogućava njegovim likovima da budu izuzetno načitani. To ostavlja prostor za razvoj likova i uvećava obim tema za istraživanje. Zelazni veruje da dug život posvećen neprestanom čitanju i učenju čini čoveka superiornim, da je to prirodno.
Zelazni voli da eksperimentiše sa različitim stanovištima, stilovima i naracijom. Smatra da je suviše lako igrati na sigurno i biti samozadovoljan, što rezultira time da su mu sve knjige različite. Kod njega danas ima više ženskih likova, dok su ranije bili pretežno muški. Neljudski likovi imaju značajnu ulogu; on u njima uživa, ali se trudi da ih u svakom svom delu koristi na drugačiji način. Takođe, on ne voli da ga žanrovski određuju, jer piše i fantastiku i naučnu fantastiku. Da bi stvari učinio zanimljivijim, koristi nauku da rigoroznije definiše fantastiku, a fantaziju u naučnoj fantastici da malo opusti stvari. Piše serije nastavaka samo ako ima konkretnu ideju o likovima. To nisu samo nastavci, već tako nadograđuje junake. Zahvaljujući svom tom eksperimentisanju njegovo pisanje ostaje uvek sveže, bez obzira što se tim poslom bavi više od dvadeset godina.
Zelazni voli da razvija različite magijske sisteme, a akcenat je na samom sistemu. On smatra da ti sistemi moraju da budu razrađeni i da ne smeju da sadrže kontradiktornosti. Tu mora da postoji naučna zakonitost, bez preterane upotrebe natprirodnog zbog čega bi sve bilo dozvoljeno. Na taj način, magija je u službi zapleta. Osim toga, on voli da koristi zaplet misterije. Veruje da ima nečeg elegantnog u smeštanju zagonetke u osnovu neke fantastike ili SF romana. Misterija pomaže da se razrade mitski elementi u fantaziji, ali je bliska i procesima otkrivanja u nauci. Jedina stvar koju ne koristi previše je njegovo poznavanje aikida. To bi, po njegovom mišljenju, borbe učinilo previše nameštenim. Zanimljivo je da se tri godine bavio mačevanjem i to iskustvo koristi u scenama mačevanja, naročito u serijalu o Amberu.
Kada poredi svoje rane radove sa novijim delima, Zelazni zaključuje da su likovi postali kompletniji, stil pisanja čistiji, a eksperimentisanje je uspešnije. Sarađivao je sa pet autora (Saberhagenom, Dikom, Tomasom, Hausmanom i Šerodom), i kaže da ova dela zapravo predstavljaju izraz treće osobe, jer nijedan autor za sebe ne bi mogao da ih napiše. Trenutno više voli da radi da kraćim delima, poput pripovetke i novele, koje su po njemu savršene dužine. Tvrdi da ovi formati ostavljaju dovoljno prostora da se likovi razviju, a nema mnogo praznog hoda. Danas se previše često forsira razvijanje priče u roman, čak i onda kad to nije potrebno. Dva dela koja on najviše voli, jer na najbolji način predstavljaju njegov rad su „Gospodar svetlosti“ i „For a Breath I Tarry“.
Autor: Garner Džonson
Izvor: lib.ru
Prevod: Maja Horvat
Zelazni je radio za federalnu vladu sedam godina. Pisao je priručnike o reklamacijama i razne tehničko-birokratske materijale za socijalnu službu, i to nije umanjilo njegovu sposobnost da piše književna dela. Činjenica da je magistrirao na engleskom jeziku i komparativnoj književnosti, i da mu je specijalnost elizabetanski teatar, ostvarila je jak uticaj na njegov rad i sposobnost da se koristi različitim stilovima. Pisao je i poeziju pre nego što je počeo ozbiljno da se bavi naučnom fantastikom, što je doprinelo suptilnosti njegovog stila.
Na njegova rana dela su uticale dve stvari. Najpre, njegova fascinacija motivom osvete. Ovo se naročito vidi u romanima „Ostrvo mrtvih“, „Stvorenja svetlosti i tame“ i „Gospodar svetlosti“. A Potom, njegovo interesovanje za mitove, legende i folklor. Čitao je pisce poput Džozefa Kempbela i Vilijema Frejžera, kombinujući mitologiju sa antropologijom i psihologijom. Sinteza ova tri polja mu olakšava stvaranje mitoloških sistema. To mu pomaže i da priča dobije na zvučnosti, širini i epskom osećaju. Sve ovo se, takođe, može primetiti u njegovim ranim radovima. Nakon diplomiranja, namerno se koristio svojim velikim poznavanjem istočnoindijske i egipatske mitologije da bi dobio na vremenu da se informiše o onim temama u kojima je bio slabiji. Tada mu je bilo lakše da to postigne mitskim pričama i to mu je omogućilo da se upozna sa materijalima koje je kasnije koristio.
Likovi du polazna tačka svih Zelaznijevih priča. On stvori likove, a onda likovi upravljaju zapletom i pozadinom priče. Neki kritičari smatraju da kod Zelaznija prevoladava jedan tip junaka koji je ležeran, duhovit i ubilački nastrojen. Iako su mnogi od ovih elemenata prisutni kod njegovih likova, ne postoji neki određeni tip. Njegovo bavljenje poezijom u ranom periodu iznedrilo je veliki broj poetičnih likova. Zelazni voli da se bavi nezavisnim, fizički superiornim i izuzetno načitanim junacima koji imaju neprirodno dug životni vek. Prve dve osobine mu omogućavaju da istražuje moć i uticaj moći na ljude, što je česta tema u mnogim njegovim knjigama. On smatra da je moć neutralna i da je važno šta ljudi čine sa njom. Dugačak životni vek omogućava njegovim likovima da budu izuzetno načitani. To ostavlja prostor za razvoj likova i uvećava obim tema za istraživanje. Zelazni veruje da dug život posvećen neprestanom čitanju i učenju čini čoveka superiornim, da je to prirodno.
Zelazni voli da eksperimentiše sa različitim stanovištima, stilovima i naracijom. Smatra da je suviše lako igrati na sigurno i biti samozadovoljan, što rezultira time da su mu sve knjige različite. Kod njega danas ima više ženskih likova, dok su ranije bili pretežno muški. Neljudski likovi imaju značajnu ulogu; on u njima uživa, ali se trudi da ih u svakom svom delu koristi na drugačiji način. Takođe, on ne voli da ga žanrovski određuju, jer piše i fantastiku i naučnu fantastiku. Da bi stvari učinio zanimljivijim, koristi nauku da rigoroznije definiše fantastiku, a fantaziju u naučnoj fantastici da malo opusti stvari. Piše serije nastavaka samo ako ima konkretnu ideju o likovima. To nisu samo nastavci, već tako nadograđuje junake. Zahvaljujući svom tom eksperimentisanju njegovo pisanje ostaje uvek sveže, bez obzira što se tim poslom bavi više od dvadeset godina.
Zelazni voli da razvija različite magijske sisteme, a akcenat je na samom sistemu. On smatra da ti sistemi moraju da budu razrađeni i da ne smeju da sadrže kontradiktornosti. Tu mora da postoji naučna zakonitost, bez preterane upotrebe natprirodnog zbog čega bi sve bilo dozvoljeno. Na taj način, magija je u službi zapleta. Osim toga, on voli da koristi zaplet misterije. Veruje da ima nečeg elegantnog u smeštanju zagonetke u osnovu neke fantastike ili SF romana. Misterija pomaže da se razrade mitski elementi u fantaziji, ali je bliska i procesima otkrivanja u nauci. Jedina stvar koju ne koristi previše je njegovo poznavanje aikida. To bi, po njegovom mišljenju, borbe učinilo previše nameštenim. Zanimljivo je da se tri godine bavio mačevanjem i to iskustvo koristi u scenama mačevanja, naročito u serijalu o Amberu.
Kada poredi svoje rane radove sa novijim delima, Zelazni zaključuje da su likovi postali kompletniji, stil pisanja čistiji, a eksperimentisanje je uspešnije. Sarađivao je sa pet autora (Saberhagenom, Dikom, Tomasom, Hausmanom i Šerodom), i kaže da ova dela zapravo predstavljaju izraz treće osobe, jer nijedan autor za sebe ne bi mogao da ih napiše. Trenutno više voli da radi da kraćim delima, poput pripovetke i novele, koje su po njemu savršene dužine. Tvrdi da ovi formati ostavljaju dovoljno prostora da se likovi razviju, a nema mnogo praznog hoda. Danas se previše često forsira razvijanje priče u roman, čak i onda kad to nije potrebno. Dva dela koja on najviše voli, jer na najbolji način predstavljaju njegov rad su „Gospodar svetlosti“ i „For a Breath I Tarry“.
Autor: Garner Džonson
Izvor: lib.ru
Prevod: Maja Horvat
Autor: Rodžer Zelazni
