O Čehovljevim dramama „Ujka Vanja“, „Galeb“ i „Tri sestre“
Književnosti, onoj savremenoj, na uzorku poslednjih nekoliko decenija, i ne ide najsjajnije, a nekakav jednako brzopotezan i uopšten utisak govori da se sličan sud poprilično mirne duše može iskazati kada se u žiži nađe i zabat dramskih komada, kao ipak prirodnog dela šire shvaćene lepe književnosti. Ako je već tako, rezon onda nalaže da je metaforička vožnja u rikverc ili barem pomniji i analitičniji pogled u onaj poslovični retrovizor sasvim mudar i opravdan izbor.
A vredna ispomoć nedavno je stigla u vidu ovdašnjeg zbirnog izdanja tri drame („Ujka Vanja“, „Galeb“, „Tri sestre“) svakako i potvrđenog znamenitog Antona Pavloviča Čehova (preveo s ruskog Kiril Taranovski, objavila Laguna – u okviru edicije Za sva vremena). Ako vrednost Čehovljevih dela drsko i pobunjeničko ipak ne shvatimo kao aksiom koji to zbilja i jeste, šta to onda čini ove komade relevantnim i zaslužnim novih čitalačkih šansi, pretpostavimo, u slučaju većine upućenijih i na bisovog bisa bis?
Ponajpre, to bi bila savršena usklađenost za nazivom narečene Lagunine edicije; naime, nepobitna je činjenica, a i impresija nakon novih iščitavanja da je Čehov (pritom, krajnje elegantno i zanatski besprekorno) u tom sve daljem nam pluskvamperfektu postigao univerzalnost koja, kao takva, lako i u potpunosti iskoračava iz svog izvornog konteksta, bez po muke prevazilazeći geografske, kulturološke, društvene, klasne i druge granice. To je posve očigledno u sve tri, ovde nanizane drame – i u „Ujka Vanji“, i u „Galebu“, i „Tri sestre“ (a sve su to i kod nas često izvođeni i na druge načine rabljeni komadi lake i brze prepoznatljivosti, zar ne?), Čehov kao krunske motive čvrsto postavlja motive potrage za smislom i posledičnih nesnađenosti i neuroza nepopravljivo umreženih sa vazda eluzivnom potragom tog tipa.
Ovo je u trenu potpuno pojmljiva autorefleksivna, iznimno kontemplativna misija sa unapred nedostižnim ciljem, ali sam proces predstavlja srž te neprolazne navade, a što, ne samo na nivou damara, tu egzistencijalističku teskobu i splin koji ona kao neizbrisiv trag ostavlja za sobom, donekle i paradoksalno čini opravdanim i smislenim ciljem.
Autor: Zoran Janković, prevodilac, filmski i književni kritičar
Izvor: Nedeljnik
