Prikaz romana „Malakva“: Grad u iščekivanju odgovora koji izostaju
„Malakva“ je jedini roman italijanskog pisca i novinara Nikole Puljezea (1944–2012). Objavljen je 1977. i ubrzo rasprodat. Ponovo je objavljen tek 2013, posle Puljezeove smrti, i od tada je počeo da dobija status kultnog dela.
Osnovna priča krajnje je jednostavna: kiša pada četiri dana bez prestanka nad Napuljem. Naslov je u tesnoj vezi sa opštim okvirom: Malakva u napuljskom govoru označava lošu, zlu ili prokletu vodu. Što kiša duže traje, to više raste osećanje da ona nešto nagoveštava. Pojavljuju se misteriozne lutke, čuju se glasovi, događaju se smrti, a među stanovnicima se šire pretpostavke i slutnje. Misterija nije samo u pitanju šta će se dogoditi, nego i u ljudskoj potrebi da veruje kako iza nekog velikog poremećaja mora stajati neko objašnjenje.
Zato je iščekivanje jedna od ključnih tema romana. Ljudi čekaju da kiša prestane, ali još više da se dogodi „nešto“: čudo, katastrofa, spasenje ili kazna. Puljeze tako stvara napetost koja ne zavisi prvenstveno od radnje. Čitalac zajedno sa stanovnicima Napulja ulazi u stanje produžene neizvesnosti. Svaki novi događaj kao da obećava odgovor, koji ipak izostaje. Misterija se ne razrešava na način klasičnog romana-zagonetke; ona postaje deo same atmosfere.
U središtu svega nalazi se Napulj, koji je mnogo više od mesta radnje. Pravi protagonist romana jeste grad kao živ organizam, u isti mah lep i zapušten, istorijski i savremen, stvaran i gotovo mitski. Kiša upravo zato postaje idealno sredstvo da se Napulj pokaže u njegovom pravom stanju. Ona prodire svuda: u ulice, kuće, kanalizaciju i ljudske živote. No poplave i urušavanja nisu samo posledice nepogode. Iza njih se otkrivaju nemar i nesposobnost administracije. U tom smislu „Malakva“ je i društveno angažovan roman.
Katastrofa nije prikazana kao nešto što je jednostavno došlo spolja. Ona postaje ogledalo društva. Kiša samo ubrzava proces u kojem ono što je bilo potisnuto izlazi na površinu. Političke rasprave, traženje krivca i pokušaji da se odgovornost pripiše slučaju ili višoj sili stoje nasuprot stvarnosti ljudi koji se bore da sačuvaju svoje živote i imovinu. Puljezeova kritika je zbog toga snažnija nego što bi bila u klasičnom političkom romanu: ona je ugrađena u samu atmosferu knjige.
Posebno mesto u „Malakvi“ ima jezik. Puljezeove duge, razgranate rečenice, ponavljanja i neprekidno povezivanje slika stvaraju ritam koji podseća na kišu koja ne prestaje. Forma tako postaje idealan produžetak sadržaja.
Zanimljivo je da se roman danas može čitati i u svetlu klimatskih promena. Četiri dana ekstremne kiše, poplavljene ulice, urušavanja i ljudske žrtve mogu savremenom čitaocu delovati gotovo proročki. Ipak, „Malakva“ nije jednostavno roman o klimatskoj katastrofi. Njegova vizija je šira: prirodna nepogoda postaje način da se razotkriju krhkost grada i društva, ali i čovekova potreba da u haosu pronađe neki smisao.
Puljeze je od Napulja napravio književni organizam koji diše, strepi i sanja. Kiša u „Malakvi“ nije samo voda koja pada s neba: ona prodire u jezik, u svest ljudi i u samu strukturu romana. Zbog toga je teško svesti knjigu na jednu književnu odrednicu. Ona je istovremeno roman grada, katastrofe, misterije, društvene kritike i atmosfere. Ipak, iznad svega, ona je štivo o neuhvatljivoj granici stvarnosti i slutnje: o trenutku kada svakodnevni svet počinje da puca i kada grad, pod beskrajnom kišom, počinje da liči na sopstveni san.
Autor: Domagoj Petrović
