Najbolje stvari se dešavaju na ivici sreće i tuge – predstavljena zbirka kratke proze Ivana Tokina „Prvi izlaz za Rozarito“
Pred beogradskim čitaocima predstavljena je zbirka kratke proze pisca Ivana Tokina „Prvi izlaz za Rozarito“, u kojoj su sabrane priče koje nam pokazuju koliko je svaki trenutak naše svakodnevice značajan – bilo da se radi o spremanju pasulja, kupovini na pijaci, doručku u kafani ili igri majke i ćerke na snegu – u zavisnosti od toga ko ga posmatra i kako ga posmatra. A Ivan Tokin i te kako ume da posmatra i da onda piše o tome što vidi.
Pored autora, o knjizi su govorili i književnica i nova Lagunina autorka Milica Vučković i književnik Đuro Radosavović.
Književnica Milica Vučković na početku se osvrnula na činjenicu da je Ivan dobar posmatrač i da se u tom daru umnogome nalazi suština njegove proze.
„Ja bih tu napravila jednu analogiju. Po formalnom obrazovanju sam slikarka i tokom doktorskih studija sam čak i predavala na fakultetu i znam da ljudi koji ne umeju da crtaju tvrde da to nikada ne bi mogli da nauče. A ja tvrdim suprotno i iz prakse znam da je to moguće. To su neke informacije koje se opserviraju, sublimiraju i reprodukuju. Tako da smatram da dar i za crtanje i za pisanje ne leži ni u kakvom ekstremitetu. To nije dar koji leži u ruci pa da vi možete drugačije da se krećete, već je to nekakav umni dar da posmatrate stvari i proniknete u njih i to je ono što što je najbolja tačka Ivanove njegove proze. Htela sam da kažem šta baštini njegovo pisanje i na čijem je tragu – za mene je to nekakav ’valjarevićevski’ svetonazor i nekome ko ne piše čini se da do takvog stila može lako da se dođe. A zapravo je za takav stil potrebno mnogo ruku filtracije. Drago mi je da Ivan piše, da je tako produktivan i da takavog pisca imamo na sceni.“
Nadovezujući se na Miličino izlaganje, Ivan je otkrio da su mu knjige Srđana Valjarevića u jednom trenutku spasle život i da se u pričama iz zbirke „Prvi izlaz za Rozarito“ oseća njegov uticaj.
„Njegov stil i atmosfera – u njegovim rečenicama sam se osećao kao kod kuće. Slušao sam uglavnom muzičare kako pričaju da ih je neka pesma pokrenula. Meni se to desilo sa Srđanom. Ali nije bilo ’mogu i ja’, nego ’hoću i ja svoju kuću takvu da imam’. Priče iz ove knjige nastajale su između 2018. i 2025. godine i u ovima iz 2018. baš se oseća uticaj njegove proze. U novijim delima je taj uticaj daleko, neko ga možda ne bi ni primetio, ali ja ga primetim u nekoj rečenici, u konstrukciji, u načinu na koji reagujem na to što sam primetio. Uneo mi je mir i mnogo mi je pomogao. I svaki put kad imam novu knjigu, on je prvi čovek kojem imam potrebu to da javim. Mejlovi kojima mi on odgovara neprocenjivi su za jednog fana.“
Ivan Tokin nije opterećen književnim postupcima već slika stvarnost onako kako je vidi, kaže književnik Đuro Radosavović.
„Mi to možemo da nazovemo poetizovanjem stvarnosti, Kenoovim ’Stilskim vežbama’, kako god. Ali, evo jedne anegdote. Pre više od deset godina zajedno smo bili na Sajmu knjiga u Crnoj Gori i posle Sajma smo završili u jednom mestu u kojem ima 14 kuća i 5 ljudi, uključujući i mog oca. I Ivan se odmah zaljubio u to mesto, u ljude, i odlučio da će tamo da ostane da živi, to je njegovo mesto. Njegov mir. Posle nekoliko dana smo otišli u Kotor, on se oduševio lepotom grada. On se više divi nego što kritikuje, a to je mnogo teže. Takav je čovek – ako ugleda miša na nekom smetlištu, on će od njega napraviti Ratatuja. U ovoj zbirci postoje priče ’Dvojka’ i ’Autobuska stanica’. On kroz prozor vidi pola Beograda na autobuskoj stanici, ali uspeva to da zadrži, da ne ide dalje i da od te jedne stanice ispriča priču. To je njegov talenat i oko. Mislim da se on očistio od principa, zato je i dobar. I kod njega nema one boljke od koje boluju mnogi pisci, a to je da hoće da u jednoj priči i romanu da ispiše sve – od Isusa naovamo.“
U priči „Aljaska“ Tokin piše kako je za njega kao pisca privilegija to što tera priču da živi po njegovim pravilima i da je na sve spreman da mu se ne desi kreativna blokada, kao i da smatra izdajom kada zna kako će da završi priču.
„Ne mislim više da je izdaja to što unapred znam kraj. Kada pišem, pustim likove da rade svoj posao, a ja zapisujem – kao da je u pitanju direktan prenos nečega što se dešava. U toku pisanja nemam osećaj da izmišljam. Čim to osetim, prestajem sa pisanjem, ne mogu da nastavim, jer onda mislim da tim junacima nešto namećem, a neću to, hoću da priča nekako organski nastaje iz same sebe.“
Milica Vučković je istakla i to da je zbirka priča „Prvi izlaz za Rozarito“ još jedan dokaz Ivanovog osećaja za detalje.
„U književnosti se, nažalost, kao i u svakoj umetnosti, srećemo sa teškim temama, zato što je to nužno povod za pisanje. Kako se razlikuje uspela književnost od neuspele? Kada čovek u svom ličnom iskustvu nađe nešto što je univerzalno važno. Jer to je ono čime se čitaocu obraćamo i čime možemo da saosećamo. Ivanova proza je takva da bi nekakav brzopleti, nestrpljivi čitalac mogao preko nje da preleti, a da ne uvidi dragocene detalje koje nam Ivan u svojim pričama skriva. Mislim da ovi tekstovi treba da se čitaju sporo. Sjajno je to kad neko uspe da prenese neku neverbalnu komunikaciju. Takođe, ne bih da ulazim u preteranu psihoanalizu, mada sam tome sklona, ali činjenično je stanje da u knjizi ima mnogo hrane, pijace, tezgi, tih dnevnih rituala – jednom rečju, opsesija, a mislim da su ljudi koji su skloni opsesijama na neki način oni čije je pisanje i život kao umetnika susret ljubavi i volje za životom i samodestrukcije. Ivan ima poriv koji vas konstantno tera na razmišljanje. To je beg od stvarnosti ili u stvarnost, jer meni se čini da čovek, da bi uopšte bio sposoban da živi, mora da ima moć poricanja i mora sebe da zaluđuje raznim stvarima, a najlepše je kad možeš da se zaluđuješ običnim stvarima, jer onda ti je život stvarno ispunjen. Jer su obične stvari uvek najlepše i svuda su oko nas. Kod Ivana mi se dopada nešto što je u poslednje vreme posebno teško ostvarivo, a to je njegova prisutnost. Da bi mogao da vidi, on mora da hoda polako i da gleda oko sebe.“
Ivan se slaže sa tvrdnjom da je pisanje uvek na granici između volje za životom i samodestrukcije.
„Jedna gospođa mi je pre ne znam koliko godina rekla da toliko lepo pišem da ko zna koliko mi je teško. To je velika istina. I u pričama o pijacama, u ’Aljasci’, u ’Sinagridi’, ako se udubite, videćete ambis koji zjapi. Oseća se nota autodestruktivnosti. Kad sam bio mlađi, više je išla na spolja, ali toga toliko ima u meni. I onda se bavim nečim drugim, onim čega ima najviše, a to je to što vidim oko sebe. Ali od te provalije nema bežanja. Najbolje stvari se dešavaju na ivici sreće i tuge. Sad mi se sviđa i da idem po ivici patetike“, rekao je pisac Ivan Tokin
Zbirku priča „Prvi izlaz za Rozarito“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
