Jelena Pavić

Знате ли да постоје писци који умеју једну проживљену свакодневну обичност да преточе у књижевност! И то какву књижевност! Знате ли да постоје писци код којих речи нису средство описивања стварности, већ оне саме постају стварност! И то каква стварност, најинтимнија! Један од таквих писаца је Иван Токин. Начин приповедања је као да сте се срели испред школе или игралишта где чекате децу и имате времена за разговор. Непосредан. Близак. Пријатељски! Ово близак је јако важно. Исто је као и како он описује своје пријатеље са којима се грли. Онако како се подразумева да волиш људе и причаш са њима. Зато Иван књижевност и ствара из обичне шетње, одласка до фризера, повремених путовања, језера, планина и мора, али и Београда. Међутим, он на тим путовањима скроз улази у нечији свет. Он је посматрач и види. Иван Токин није духовно слеп, види и осећа све око себе и у себи. Стил му је сведен и питак. Као да прича уз музику. Његов тон је смирен, а реченице делују као да настају успут. Управо у тој једноставности је његова снага. Његови јунаци нису ни хероји ни губитници, већ обични људи. Сваки човек носи неку причу која је вредна пажње. Токин верује у добре раднике. Тако он кроз фризера из Сирига, своју разредну, продавце са пијаце, докторку нам говори да овај свет држе људи који свој посао обављају како треба. Часно и мудро. Токинове приче имају и хумор и осећајност. Он не кокетира, не покушава да нас задиви стилским бравурама већ нас учи да гледамо. А када научимо да гледамо, видећете, овај свет постаје лепши. Људи, читајте Ивана Токина! Он је благотворан! Мени не замерите на осврту који је с брда с дола, ја бих данима само певала од среће што упознах таквог писца и што сам са њим пошла пут Првог излаза за Розарито. Памтићу ово путовање заувек!

Bata

Od živih domaćih pisaca samo Tokina čitam.