Moć lažnih predaka: Radoslav Petković i Tomas Hardi
Od romana „Tes od roda D’Erbervila“ Tomasa Hardija, objavljenog 1891, do romana „Sudbina i komentari“ Radoslava Petkovića iz 1993, protekao je čitav vek. Pa ipak, motivi po kojima se mogu povezati prevazilaze vremenske i prostorne okvire. Naime, najočiglednija zajednička nit, a iz koje se dalje pletu sudbinska pitanja i mogući odgovori, jeste to što junaci ova dva romana prisvajaju tuđe pretke zarad ulepšavanja i oplemenjivanja sopstvenog porekla, ili pak naprasno otkrivaju svoje davno zaboravljeno aristokratsko poreklo. Paralelno sa menama lica i identiteta junaka dva romana, primetne su i mene prirode koja ih okružuje – gotovo uvek slika prirode prati stanje svesti junaka, ili naslućuje opasnost, neretko i propast, što je ujedno i druga nit koja spaja „Sudbinu i komentare“ i „Tes od roda D’Erbervila“. Ovde će doći do izražaja i umešnost dva pisca da bez suvišnih opisa i stava sveznajućeg autora srode likove, okruženje i društveni milje, te da privole čitaoca da aktivno učestvuje u uspesima i stradanjima junaka. Kao naročitu potporu priči, pa i njen svojevrsni ukras, a vrlo često u službi artikulisanja emotivnih stanja junaka, i Petković i Hardi uvode fragmente drugih književnih dela, ponekad samo dva-tri stiha, ponekad čitava poglavlja. Tako će se u „Sudbini i komentarima“ naći misli Zaharije Orfelina, Dositeja Obradovića, Gijoma Apolinera, Njegoša, Vilijama Batlera Jejtsa, ali i odlomci iz Jevanđelja i nekoliko notnih zapisa, dok u „Tes od roda D’Erbervila“ čitamo Volta Vitmana, Šekspira, Tenisona, Vordsvorta, Svinberna, Miltona, te grmljavine iz „Otkrovenja Jovanovog“.
U romanu „Sudbina i komentari“ pratimo rodoslov i sudbinu Rusa srpskog porekla Pavela Volkova, mornaričkog oficira u doba Napoleonovih ratova. Prateći njegovo karijerno kretanje, saznajemo najpre porodične prilike u kojima je odrastao, a potom pisac vešto ukršta sudbine istorijskih ličnosti poput Dositeja Obradovića i grofa Brankovića, junaka iz stripa poput Korta Maltežanina sa životnim putem Volkova, te prepliće njihove lažne i prave rodoslove sa Volkovljevim porodičnim nasleđem; laganom šetnjom kroz epohe zaokružuje započete priče i sudbine likovima i događajima sredine dvadesetog veka.
U Hardijevoj „Tes od roda D’Erbervila“ naslovna junakinja saznaje da je izdanak stare normanske plemenite porodice (i to, u slučaju njenih roditelja, prilično žalostan), te će ta pretpostavka od tog momenta odrediti njenu sudbinu, poslavši je doslovno kao žrtveno jagnje lažnom predstavniku tog istog plemstva, a potom predstavniku nove misli koji je (budući od svega pomalo, a ništa potpuno) pokušao preoblikovati Tes prema svojim zanosima, da bi je zapravo samo ponovo vratio na žrtveni oltar.
Slične motive, u nešto drugačijem ruhu, ali sa istim ciljem – dopisivanja sopstvene biografije, ulepšavanja možda nedovoljno zanimljive stvarnosti – nalazimo i kod Dragana Velikića u romanu „Islednik“, kada glavni junak/pisac saznaje da je njegova majka navodno u mladosti sama sebi pisala ljubavna pisma, kako se ne bi izdvajala od drugarica koje su ih zaista dobijale, da bi nešto kasnije pisac bio u emotivnoj vezi sa ženom koja će opsesivnom pedantnošću izrežirati čitav jedan aspekt života, koristeći za to i sopstvenu izmišljenu prepisku.
Koliko god ono što je Pavel znao o svojim precima bilo plod gotovo sumanutih izmišljotina, na početku njegovog životnog puta ta saznanja ga ne okivaju, ne vuku ga u strmoglavu propast, kao što je to slučaj sa Tes, koja strada praktično još kao dete. Petković nam je (kao, uostalom, i svom junaku), zapravo, ostavio prostora da uživamo u bildungsromanu u malom – zaveo nas je lepim pripovedanjem o početnom karijernom napredovanju Pavela Volkova, ređajući nadređene koji su mu bili skloni, jezike koje je službujući naučio i činove koje je, što sopstvenim sposobnostima, što dedinim vezama, sticao. Gotovo neprimetno, još suptilnije nego Hardi, Petković uvodi motive koji će se ponavljati u različitim formama, na različitim prostornim i vremenskim koordinatama, a koji će sve vreme pratiti Pavela Volkova i presudno uticati na njegovu sudbinu. I Hardi provlači motive i nagoveštaje, ali videćemo da nas njegovi motivi neće iznenađivati, očekivaćemo ih, dok će Petkovićevi iskrsavati tamo gde im se ne nadamo, ali gde će imati savršenog smisla. Tako ćemo čitati o životu Zaharije Orfelina u Veneciji, gde će objaviti jedini broj prvog srpskog časopisa Slavenoserbski magazin u kojem poziva čitaoce da pišu o svojim snovima (kasnije, Pavel će imati epizode snova i snoviđenja, kao god i Tes), te svoje najvažnije delo – „Istorija o žitiji i slavnih dela velikago gosudarja i imperatora Petra Pervago“ (Petar Veliki pominjaće se i u Pavelovim plovidbenim iskustvima). Venecija, La Serenissima, pojaviće se i u jednom od šturih razgovora Pavela i Korta Maltežanina kao mesto gde, prema nekakvom predanju, postoji skriveni vrt u koji zalaze Venecijanci kada im dosadi životna priča u kojoj su trenutno. I kao da Venecija već nije sama po sebi dovoljno mistična i nepredvidiva, u njoj se, eto, nalaze taj vrt i vrata kroz koja prođe onaj koji želi da promeni svoju priču; nekoliko poglavlja pre tog saznanja Volkovu je u ruke doslovno pao jedan neobičan ključ, te se čitalac mora zapitati ne otvara li možda baš taj ključ vrata onog tajanstvenog vrta.
Ne možemo se oteti utisku da u oba romana mladi izdanci porodica, bez obzira na prave ili falsifikovane pretke, bivaju poslati, uslovno rečeno, u svet, ne bi li sebi, pa time i porodici, pribavili čast, ugled, finansijske pogodnosti, ili već nekako ostvarili ambicije onih članova porodice koji su iz nekih razloga ostali uskraćeni za sve to. I za Tes i za Pavela je dobro što su se odvojili od učmalog porodičnog okruženja, ali je razlika u tome što su se pred Pavelom otvorile perspektive za napredovanje u svakom smislu, bez obzira na izmišljeno porodično stablo, naprotiv – početni zamajac je u njegovom slučaju bio deda sa majčine strane, dakle, verodostojan predstavnik sitnog plemstva, dok je Tesin jedini adut bilo poreklo, te ljupkost i lepota na koje je posebno računala njena majka. Tamara Li Kajt navodi da, kada Hardijeve junakinje odlučuju, one zapravo nemaju izbora: „one su prisiljene da biraju između fizičkog, emocionalnog i finansijskog opstanka – a svaki od tih izbora isključuje one druge.“ Pavel Volkov uslovljavan je na drugačiji način – kada mu bude poverena važna misija, njegovi izbori tek će posredno uticati na one koji su mu bliski, i nikad neće imati onu odsudnu težinu koju imaju Tesini.
Tesin gubitak nevinosti u lažnoj plemićkoj porodici i Volkovljev dolazak u luku prepunu pustolova, špijuna i kontrašpijuna, starog plemstva i bogatih skorojevića, označiće prekretnice u njihovim životima i početak poigravanja sa identitetima, nekad voljnog, a češće nevoljnog. I Petković i Hardi u svom pripovedanju uspevaju da na nepreglednom platnu precizno oslikaju konture života svojih junaka i junakinja i puste ih da prigrle svoje sudbine ili da im okrenu leđa. Da li bi se priče pričale drugačije, možemo samo da nagađamo, a u tome i jeste lepota Petkovićevih i Hardijevih refrena, kadenci i dijaloga epoha.
Autor: Nataša Gojković
Izvor: zbornika radova „Žanrovska ukrštanja srpske i anglofone književnosti“ (treći tom) u izdanju Matice srpske, 2022.
