„Luna – Vučji mesec“: Borba oko prašine i sunčeve svetlosti
„Luna – Vučji mesec“ nastavlja sagu koju je Ijan Mekdonald započeo romanom „Luna – Mlad mesec“, o borbama za vlast između Pet zmajeva, pet moćnih porodica koje kontrolišu određene oblasti od značaja na Mesecu. Svaka porodica ima nacionalni identitet koji određuje njeno poslovanje, vrstu posla kojom se bavi i kome će najverovatnije (figurativno i bukvalno) zabosti nož u leđa prvom prilikom, dok se istovremeno njihovi pripadnici venčavaju u pokušaju da prošire svoj uticaj i sklope krhke saveze. Ako volite da čitate o lošem ponašanju prebogatih ljudi, „Vučji mesec“ vam nudi to i još više.
U „Mladom mesecu“ je „Mesec pokušao da vas ubije“, a u „Vučjem Mesecu“ je „Mesec nada“. Mesec i dalje pokušava da vas ubije, ali je to hladno, bezlično ubistvo, koje kažnjava osetljive vreće mesa zbog nepoštovanja zakona gravitacije ili atmosferskog pritiska. Ljudi su ti kojih bi se trebalo plašiti, jer će vas ubiti iz različitih razloga: jer im se može, ili iz osvete, zbog novca, ili jer im smetate na političkom ili ličnom planu. A na Mesecu postoji mnogo načina za umiranje – primera radi, ako ostanete bez novca za pristup hrani i vazduhu, umrećete bezbolnije u poređenju sa smrću koju mogu da vam prirede sekači iz Mekenzijevog klana. Krvava završnica „Mladog meseca“ nije ništa u poređenju sa posledicama potresne kataklizme u „Vučjem mesecu“, poznatije kao Gvozdeni pad, koja proističe ni iz čega i pokreće lančanu reakciju ubistava iz osvete i pobuna koje će urušiti kompletno društvo Meseca i za sobom ostaviti mnogo, mnogo leševa.
Lukas Korta je nekako uspeo da pobegne odredima smrti koi su mu skoro zbrisali porodicu u prethodnoj knjizi i pomoću nesalomive volje i skoro nepresušnih finansija, on planira da osveti Korte i zavlada Mesecom jednom za svagda. Uprkos slomljenoj kičmi, Arijel Korta se trudi da obezbedi neku sigurnost i moć za sebe, sarađujući sa Korporacijom za lunarni razvoj, dok njena telohraniteljka Marina Kalzage krišom odbrojava dane do trenutka kada će morati da se vrati na Zemlju ili da ostane zauvek na Mesecu. Pošto je Korta Helio uklonjen, Makenzijevi i Sunovi su otvoreno objavili rat ostalim Mesečevim institucijama i porodicama, i nije ih mnogo briga koga je potrebno da ubiju kako bi stigli do vrha. U međuvremenu, u klanu Mekenzi postoje unutrašnji sukobi koji prete da ga razdore, Asamoe pokušavaju da opstanu, a Voroncovi očigledno nešto kuju, iako niko ne može da prokljuvi šta. A Korte, koje su po mom mišljenju najsimpatičnije – Robson, Luna, Lukasinjo i Vagner – samo žele da prežive.
„Vučji mesec“ je izuzetno zamršen, što se i očekuje od Mekdonaldovog romana, a različite mahinacije i podzapleti ponekad dobijaju veću pažnju od likova koji ih planiraju. Glosar imena i saveza na početku knjige je koristan, pošto nisam uvek mogla da se setim da li se likovi mrze ili sarađuju (ili oba istovremeno), a porodična stabla Pet Zmajeva više liče na žbunove. Kao kod svake borbe za prevlast između dinastija, često je najbolje samo se zavaliti i uživati, bez predviđanja šta će se sledeće desiti ili čijim se namerama može verovati, jer sve može da se promeni u svakom trenutku.
Iako je uopšteno većina likova antipatična i često čine i planiraju užasne stvari, sve što rade ima smisla u uvrnutoj, internoj logici korporativnih porodica kojima pripadaju, i to mi je fascinantno. Svaka od pet porodica ima svoj pristup poslovanju i stvaranju saveza, svoje lunarne specijalnosti i izvore bogatstva, i svoje načine za prilaženje drugim porodicama ili za njihovo izbegavanje. Kada stvari funkcionišu, funkcionišu izuzetno dobro, a kada to nije slučaj, zbog intriga, špijunaže i ubistava, naizgled neprobojni lunarni gradovi od kamena, čelika i stakla postaju krhki poput kule od karata.
Mekdonald završava „Vučji mesec“ sa više otvorenih, nego rešenih pitanja i nadam se da će u sledećoj knjizi sve leći na svoje mesto u apsolutno eksplozivnoj završnici.
Autor: Džena Njuman
Izvor: fantasyliterature.com
Prevod: Đorđe Radusin
