Latinska poenta jevrejsko-srpskog romana „Semper idem“ Đorđa Lebovića

Autobiografski roman (ili romansirana autobiografija) „Semper idem“ jeste jedna od onih knjiga koje se pišu godinama i uglavnom se nikad ne napišu do kraja; to je jedna od onih knjiga pomoću koje čitaoci do kraja otkriju pisca tek nakon njegove smrti.

U književnom opusu Đorđa Lebovića (1928–2004), „Semper idem“ je sigurno najznačajnije i najdragocenije delo, prvenstveno zbog jakih, ponekad i prejakih poruka koje pisac šalje čitaocima, ali i zbog slikovitog prikaza jednog iščezlog vremena u kome je autor proživeo svoje najranije godine, a koje se završilo potpunim sunovratom. Da tragedija i ironija budu još veće, i ono naredno vreme, u kome će Lebović provesti najduži period svog života, takođe će se završiti sunovratom – a sunovratom se redovno iz korena menja sistem vrednosti, dok moralna načela koja su do tada važila bivaju potpuno nipodaštavana. Iako autor nije stigao da obuhvati i detaljno opiše novo zlo na stari način, ono se svakako naslućuje, naročito u dnevničkim zabeleškama koje su priložene uz integralni tekst romana.

Tako su se u životu Đorđa Lebovića, kao i u mnogim drugim životima, neke stvari, naročito one bolne, više puta ponovile.

I uvek kao da je sve bilo isto...

SEMPER IDEM.

Pogotovu se zlo uvek događalo na identičan način.

Otuda se kao naslov knjige javlja latinski natpis iz jedne crkve, čime je samo potvrđena već dobro poznata piščeva nesputanost i otvorenost prema svim kulturama, religijama i narodima, što je svakako posledica porodičnog vaspitanja i višenacionalnog okruženja u kome je Lebović odrastao.

Međutim, iako je već tokom dečjih dana shvatio da višenacionalno okruženje može značiti veliko bogatstvo, Lebović je istovremeno morao da shvati koliko to može biti i veliki teret, koji se postepeno pretvara u opšti pakao.

S obzirom na svoje jevrejsko poreklo, kao i na to da je detinjstvo proživeo tokom decenije koja se završila Drugim svetskim ratom, bilo je očekivano da Lebović najviše pažnje posveti latentnom širenju nacizma i antisemitizma, što se može pratiti iz poglavlja u poglavlje: dok se u početku na takve pojave jedva i obraćala pažnja, jer su zaista delovale nebitno i sporadično, ipak se ubrzo spoznalo koliko je malo bilo potrebno da rasizam i šovinizam puste koren i zahvate dobar deo društva, maltene kao da su takva strujanja oduvek i bila tu, samo su čekala pogodan momenat.

Na jednom mestu, ne želeći da svoje osećanje nazove mržnjom, pisac je upotrebio naročito skovanu reč „neljubav“, mada i sâm sumnjajući da takav izraz postoji – a sigurno bi bilo bolje da postoji takva jedna reč umesto što se svako nerazumevanje i nesuglasica automatski shvata kao nepremostiva mržnja, koja se na kraju pretvara u pokolj ako se prenese na celo društvo i naciju.

Stoga je tačno zapažanje da mržnja najbolje ujedinjuje, dok strah najbolje razjedinjuje, jer u takvom stanju stvari možda i treba tražiti suštinu tragične sudbine jevrejskog naroda pred naletom euforije poznate kao nacizam.

Ovakva i brojna druga zapažanja Lebović je još u detinjstvu pomno beležio čim bi mu se učinilo da je neki član porodice, kućni prijatelj ili školski drug izrekao misao koja ima svoje duboko i dalekosežno značenje – pa i ako tad nije sve mogao da razume, ipak je bio svestan da će jednog dana spoznati pravi smisao dotičnih reči. Tako je „Semper idem“ svojevrsna riznica raznoraznih mudrosti, jer autor je upijao i kroz svoju svest prelamao tuđa mišljenja koja su često međusobno bila suprotstavljena, ali baš je iz takvih kontradiktorsnoti jedno dete moglo da razvije sopstveni osećaj za ispravan stav. Ponekad je želja da se sve čuje i što pre shvati dovodila i do komičnih obrta, naročito kad bi dečak pokušao da neke ustaljene izreke i metafore protumači doslovce, pa bi bukvalno tumačenje ispalo potpuno besmisleno, mada simpatično. A kao svako dete koje želi da odmah sve sazna, i Lebović je bio ljubopitljiv, pa ne može biti slučajno što roman počinje jednim pitanjem, na prvi pogled nebitnim, ali samo na prvi pogled.

Lebovićeva autobiografija je, u stvari, najmanje priča o sopstvenom životu, a mnogo više skup priča i povesti o ljudima sa kojima se pisac u detinjstvu sretao, počev od najbližih članova porodice, pa sve do usputnih poznanika koji su na ovaj ili onaj način obeležili makar i jedan kratak period njegovog života. Tako je Lebović, možda u poslednjem trenutku, sprečio da mnoge životne priče proguta „plima zaborava“ i da ih „oseka prolaznosti“ vrati u „more ništavila“. Ovom je knjigom Lebović dokazao da je svaki čovek i svaki život vredan samim tim što je postojao.

Zbog same tematike, razume se da je „Semper idem“ prevashodno realistička slika jednog vremena, ali to nije smetalo da se u priču utkaju i snovi, priviđenja, pa i neke pojave koje su na prvi pogled neobjašnjive – i upravo takvi mistični i donekle parapsihološki momenti daju posebnu draž romanu i oplemenjuju surovu i često nepodnošljivu realnost.

A svojevrsnu borbu protiv surove realnosti, vrtloga istorije i sunovrata koji će neminovno uslediti, autor je u samoj knjizi vodio tako što je neprestano odlagao vrhunac tragedije, zadržavajući se najviše na godinama koje su, makar iz ugla jednog deteta, delovale bezbrižno i bezopasno; najzad, i kad budu došle na red godine rata, zastrašivanja i masovnih hapšenja, Lebović kao da će iz poglavlja u poglavlje odugovlačiti priču samo da bi se zadržao na vremenu kad je, ako ništa drugo, postojala bar izvesna nada da se najgore zlo može izbeći.

„Semper idem“ zaista treba da zauzima posebno mesto u savremenoj srpskoj književnosti, ne samo zbog visokog kvaliteta i značajne tematike, nego i zato što ova priča govori o vremenu kad su Srbi i Jevreji bili jedni drugima bliži nego ikada, barem zbog identične sudbine, jer su se kao narodi našli na istoj strani u svetskom sukobu, na onoj najtežoj strani: na strani žrtve.

Bilo je to vreme kad su mogli da prežive jedino papagaji kojima nije bilo teško da nauče politički podobne a bilo kakve etike lišene parole.

Autor: Dušan Milijić