Odlomak mog prvog romana „Čoveka nisu ubili“ izašao je u časopisu Književnost pre ravno sedamdeset godina, otada sam često imao prilike da nastupam pred publikom širom Jugoslavije, kad je nije više bilo u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Mađarskoj, ali čudnije književno veče od pre neki dan, 14. maja, održane u mom rodnom gradu Zrenjaninu nikad nisam doživeo.
Organizovala ga je Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Pošto je bilo prijatno, toplo veče, izneli su stolice napolje na Trg slobode, stvarni centar grada. U zgradi u kojoj se nalazi biblioteka sve do početka Drugog svetskog rata bila je gostionica „Šoljom“. Moj deda je imao običaj da uveče u njoj popije pivo. Pošto su mi namestili stolicu i mikrofon, shvatio sam da sedim upravo na mestu gde je on bivao sa svojim društvom, a kome sam prilazio da mi naruči viršle sa renom. Čini mi se da takav ukus krckavih viršli više ne postoji.
Organizovala ga je Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“. Pošto je bilo prijatno, toplo veče, izneli su stolice napolje na Trg slobode, stvarni centar grada. U zgradi u kojoj se nalazi biblioteka sve do početka Drugog svetskog rata bila je gostionica „Šoljom“. Moj deda je imao običaj da uveče u njoj popije pivo. Pošto su mi namestili stolicu i mikrofon, shvatio sam da sedim upravo na mestu gde je on bivao sa svojim društvom, a kome sam prilazio da mi naruči viršle sa renom. Čini mi se da takav ukus krckavih viršli više ne postoji.
Bez obzira na viršle, preda mnom je te večeri ne samo u mislima nego fizički bilo celo moje detinjstvo, svakako ne samo spomenik kralju Petru I, nego mnogo ličnije uspomene.
Desno na dvadesetak koraka katolička crkva, a kod njenog kantora sam dobijao časove violine. Na to me svakih četvrt sata podsećalo i zvono sa tornja bogomolje koje je nemilosrdno odmeravalo vreme. Desno na kraju trga video sam školu u kojoj sam pohađao prva četiri razreda osnovne škole, a na desnom kraju isti pogled našao je gimnaziju u kojoj sam bio u prva dva razreda, sve dok rat nije prekinuo moje školovanje u Bečkereku, pa Petrovgradu kako se zvao moj Zrenjanin. Preko puta je pozorište, u njemu sam video prve predstave sa Tomislavom Tanhoferom, Rahelom Ferari, Milanom Ajvazom. Gostovali bi u komadima „Seoska lola“, „Čaša vode“ novosadskog „Banovinskog pozorišta“. Odmah do njega kafana u kojoj bi rado sedela moja baba, supruga dede sa viršlama, kada bih se zaželeo kolača, odlazio sam kod nje. Ako bih krenuo levo glavnom ulicom, koja se pre rata zvala Kralja Aleksandra, a sada se opet zove tako, oko dve stotine metara daleko od trga naišao bih na zgradu u kojoj sam odrastao.
Čitam iz svog romana, razgovaram sa ljudima, a preda mnom celo moje detinjstvo. Ciničnim doskočicama sam uspeo da savladam grč i potrebu da zaplačem.
Autor: Ivan Ivanji
Desno na dvadesetak koraka katolička crkva, a kod njenog kantora sam dobijao časove violine. Na to me svakih četvrt sata podsećalo i zvono sa tornja bogomolje koje je nemilosrdno odmeravalo vreme. Desno na kraju trga video sam školu u kojoj sam pohađao prva četiri razreda osnovne škole, a na desnom kraju isti pogled našao je gimnaziju u kojoj sam bio u prva dva razreda, sve dok rat nije prekinuo moje školovanje u Bečkereku, pa Petrovgradu kako se zvao moj Zrenjanin. Preko puta je pozorište, u njemu sam video prve predstave sa Tomislavom Tanhoferom, Rahelom Ferari, Milanom Ajvazom. Gostovali bi u komadima „Seoska lola“, „Čaša vode“ novosadskog „Banovinskog pozorišta“. Odmah do njega kafana u kojoj bi rado sedela moja baba, supruga dede sa viršlama, kada bih se zaželeo kolača, odlazio sam kod nje. Ako bih krenuo levo glavnom ulicom, koja se pre rata zvala Kralja Aleksandra, a sada se opet zove tako, oko dve stotine metara daleko od trga naišao bih na zgradu u kojoj sam odrastao.
Čitam iz svog romana, razgovaram sa ljudima, a preda mnom celo moje detinjstvo. Ciničnim doskočicama sam uspeo da savladam grč i potrebu da zaplačem.
Autor: Ivan Ivanji
