Igor Marojević: Izazov pisanja o ugroženom čoveku jednak je izazovu pisanja uopšte
Svođenje dosadašnjeg učinka Igora Marojevića u srpskoj književnosti na brojke je gotovo nepristojno, s obzirom na to da je reč o piscu čija proza ima neodoljivu privlačnost za kritičare dijametralno suprotnih estetskih i ideoloških stavova i za krajnje raznolike čitaoce. Ali, forma je važna, zato ipak navodimo – Marojević je do sada napisao osam romana, tri zbirke priča i objavio niz književnih prevoda sa španskog i sa katalonskog jezika (A. Mendes, R. Bolanjo, M. Rudureda, K. Monso...). U tu šturu statistiku idu i pet izdvedenih drama, jedna novela i jedna knjiga eseja, kao i pet relevantnih književnih priznanja.
Niko ko upozna pisanje Igora Marojevića ne ostaje ravnodušan – ili ga zavoli bez ostatka, ili ga čita uz stalne primedbe na napisano – ali, ne prestaje da ga čita. Tajna njegovog književnog šarma je u posvećenosti, iskrenosti, buntovništvu i smelom suočavanju sa tabuima.
Igor Marojević za RTS govori o samoći kao najproduktivnijem stvaralačkom stanju.
Jedna od važnih tema vaše proze je odsustvo prave komunikacije, suštinska usamljenost. Uskoro ćemo izaći iz izolacije izazvane pandemijom korona virusa i moći koliko-toliko normalno da komuniciramo, hoćemo li umeti?
Pa neki od nas hoće a neki, plašim se, baš i ne. Ovolika zatočenost i prinudna pasivizovanost nije mogla da ne izazove ne samo negativne zdravstvene i ekonomske, već i negativne mentalne posledice na značajan broj ljudi. Možda je glavni problem u tome što mnogi nisu ni inače navikli na samoću, koja bi trebalo da bude najproduktivnije stanje. Samim tim, bilo bi logično da onaj koji ne ume sa sobom, ne ume ni sa drugima i da dobar deo njegovih pokušaja komunikacije bude kontraproduktivan.
U romanu „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010) koji je adaptiran i za pozorište (BDP 2003/2004), pisali ste o bolesti, o sidi (da ne bude nesporazuma, pisali ste pre svega o ljubavi). Kakav je izazov za pisca pisanje o ugroženom čoveku?
Svaka moja knjiga, naravno na različite načine, govori o pojedincu ugroženom agresivnim kolektivom. Tako je još od novele „Obmana boga“ (1997) u kojoj se opisuje ugroženost paranoičnog pojedinca opštemestaškim kolektivom odnosno – zavisi kako ko čita – intuitivne jedinke paranoičnim kolektivom, a slična se postavka ponavlja, samo u ratnom kontekstu devedesetih i u neuporedivo složenijoj formi, u „Tuđinama“ (2018). U svom prvom romanu „Dvadeset i četiri“ zida govorim o ugroženosti pripadnika zdravstvene manjine, zaraženih i obolelih od side, većinom, koja puca od zdravlja, mnogo pre nego što je ejds počeo da spada u manje letalne nedaća. Naravno da je u takvom kontekstu ljubav seropozitivne i zdrave osobe iz brojnih spoljašnjih razloga jedva opstojna. Da u ključu pisanja o ugroženosti ovom prilikom pomenem još i život snažnih individualki u mačističkom društvu pometenom tranzicijom u zbirci priča „Beograđanke“ (2014) ili pacifističkih i ideološki neopredeljenih osoba sred ratova, na primer, u romanu „Žega“ (2004, 2008), savremenog adolescenta u zajednici teško obuzetoj istorijom u romanu („Majčina ruka“, 2011)... I u ostatku mojih knjiga, izazov pisanja o ugroženom čoveku jednak je izazovu pisanja uopšte.
Romanom „Tuđine“ zaokružili ste svoje Beogradsko petoknjižje. Da li je vaš aktuelni „Roman o pijanstvima“ začetak novog pripovedačkog ciklusa u formalnom smislu, ili će ostati delo samo za sebe?
Dok je u Beogradskom petoknjižju naslovni grad na različite načine junak svih u njemu sadržanih dela, u „Romanu o pijanstvima“ Beograd je najznačajnije, ali ipak samo jedno od mesta kroz koje se prelama naslovna tema. Opisana su i pijanstva u Barseloni, Nikšiću i njegovoj okolini, Dalmaciji, Meksiku, Dimitrogradu, Ljubljani... S druge strane, „Roman o pijanstvima“ se još manje uklapa u moj drugi, etnofikcionalni, paraistorijski ciklus koji govori o dvadesetom veku kao o najgorem od svih stoleća, ciklus u koji, uz pomenutu „Žegu“ i „Majčinu ruku“ spada još jedan roman, „Šnit“ (2007, 2009, 2014). Tako da mojoj aktuelnoj knjizi preostaje da bude izdvojeno čitana na način na koji i, recimo, zbirka priča „Mediterani“ (2006, 2008).
Vaš španski je odličan, prevodili ste važne knjige sa tog jezika i vaša proza je prevođena na španski, imate kolege i prijatelje u Španiji. Jeste li u ovoj nevolji uspevali da budete u kontaktu sa njima, kako su?
Jesam, čak sam i pojačao kontakte. Sve vreme nesmiljene agresije takozvanog kovida 19 osećao sam potrebu da pitam bliske ljude kako su, ipak je Španija u vrhu zemalja pogođenih pandemijom i, s druge strane, moja jedina rezervna domovina. Prijatelji, dragi poznanici i kolege, novi i stari izdavač, pisac čije delo prevodim, bivša supruga... više nego dovoljno personalizovanih razloga za brigu. Srećan sam što se ispostavilo da se nikom od nabrojanih nije za ovo vreme desilo ništa zdravstveno ozbiljno.
Šta ste dobro, zanimljivo pročitali ili gledali proteklih nedelja, šta biste nam preporučili i zašto baš to?
Većinom su to bila štiva i dokumentarni filmovi vezani za tematske okvire mog novog romana, kojim se vraćam etnofikcionalnom ciklusu: Španski građanski rat, ilegalna komunistička dejstva u Kraljevini Jugoslaviji, Nezavisna država Hrvatska i Jasenovac, Blajburg, Srebrenica i NATO bombardovanje 1999... Od štiva i filmova koja sam pročitao, a da ne bi imali veze sa rečenim temama, preporučujem roman „Druga strana“ Alfreda Kubina i film Contagious Stivena Soderberga, koji na ranoavangardistički odnosno sajberizovan način anticipiraju antiutopiju kakvu trenutno živimo.
Autor: Sanja Milić
Izvor: rts.rs
