Fenomen romana „Semper idem“: Uvek isto obećanje smisla
Zašto je „Semper idem“ Đorđa Lebovića hronika najvećeg Zla u istoriji čovečanstva, neizbrisivo svedočanstvo o slobodi i nadi i jedan od najvećih srpskih romana 21. veka – piše profesorka književnosti i književna kritičarka Vladislava Gordić Petković.
Zbog čega je roman Đorđa Lebovića „Semper idem“danas toliko tražen? Razlog popularnosti jedne knjige uvek je njeno obećanje da će nam darovati smisao i celovitost. A „Semper idem“je upravo jedno od onih ostvarenja na granici književnosti, biografije i istorije koja obećavaju odgovore na ključna pitanja postojanja.
Nijedna dobra knjiga ne objašnjava kako treba živeti. Dobre knjige nas samo ohrabruju da ozbiljno razmišljamo o tome šta je, i gde je život. Literatura je, tvrdila je Judita Šalgo, uspostavljanje naknadnog sećanja, nemirenje sa zaboravom. I tu će početi dešifrovanje jednog fenomena.
„Semper idem“ na svetlost dana izlazi nakon autorove smrti: nedovršen a celovit, ovaj roman je impresivna panorama odrastanja i sazrevanja u vrtlogu ratne kataklizme. Đorđe Lebović je opsednut sveprisutnim a sablasnim nagoveštajem smrti i propadanja, ali ga stavlja u kontekst onostranog znanja, vizija prošlosti i telepatije. Hasidska izreka koja služi kao epigraf („Svetlost ima jedno veliko oko / ali tama ima hiljadu ruku. / Tama vlada s vremena na vreme / a svetlost je gospodar večnosti!“) nagoveštava pobedu vere nad strahom i objavljuje obavezu da se sačuvaju humanističke i etičke vrednosti koje pobeđuju očaj i malodušnost.
Tema rata u romanima o detinjstvu i odrastanju oslanja se na dva motiva – uništenje raja i razaranje idile. Detinjstvo nikada nije idilično – ono je doba izazova ili patnje i u najboljim vremenima, i u najboljim od svih svetova. Tek moderno doba gradi sliku detinjstva kao „pokretnog praznika“ igre i radosti. Nad tom se slikom, umesto obećanja srećnog života, nadvija senka rata, patnje i nestanka. U takvoj senci raste mali Đorđe, tu uči prve lekcije o odrednicama identiteta kao što su istorija, politika, nacija, religija.
Pišući o svom odrastanju, Đorđe Lebović gradi junaka tako istančane percepcije da će njegova vidovitost omogućiti ne samo prepoznavanje sopstvene budućnosti nego i poniranje u istoriju. U preseku pojedinačnih sudbina svojih bližnjih, njegov junak ocrtava paradigmu društvenog i političkog poretka koji je rastočen vrtoglavim promenama uoči Drugog svetskog rata i tokom njega.
Prva drugarstva su prve spoznaje o kulturnim i mentalitetskim razlikama; prve emocije povod za suočavanje sa rastankom; precizno izvajane gradske ulice Zagreba i Sombora u kojima dečak najviše boravi postaju poprište patnje.
„Semper idem“ uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu. U svom testamentarnom delu, Đorđe Lebović uspostavlja žanrovsku ravnotežu koja njegovu veliku temu dodatno osnažuje. „Semper idem“ je autobiografija, pamtenik, i roman o dečaku čija percepcija oživljava i sliku lične budućnosti, i milenijumsku viziju prošlosti njegovog roda.
U predstave o ratu Lebović uvodi i nostalgiju, i sećanje, i ideju o proticanju vremena kao dominantnom uticaju na sliku istorije koju čuvamo u sebi. „Semper idem“ je velika knjiga ne toliko o detinjstvu, koliko o odrastanju usred suprotstavljenih iskustava: iskustava rata i porodičnog života u multikulturnoj zajednici.
Lebović slika svet premrežen tragedijama i košmarima, podseća na ono što se ne sme izgubiti: to je vera da život opstaje baš onda kad se čini da nepovratno nestaje. Jer, oko svetlosti uspešno će sputati svih hiljadu ruku tame. To obećanje smisla „Semper idem“ uvek iznova daje svome čitaocu.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: časopis Bukmerker, br. 67
