Autorka Sofi Kinsela ni najmanje ne liči na svoje junakinje. Za početak, poranila je na ovaj intervju, umesto da kao njene junakinje kasni 45 minuta dok trči ulicama Njujorka sa polomljenom štiklom, razmazanom šminkom i zarozanom suknjom. Obučena je fantastično, a sa sigurnošću možemo da tvrdimo da kombinaciju nije ukrala iz cimerkinog ormara. Osim toga, tokom razgovora od sat vremena nije se nijednom pretvarala da tečno govori neki strani jezik niti je tvrdila kako joj je nedavno preminula tetka Ermintruda. Iskreno govoreći, Sofi Kinsela jeste daleko pribranija od svojih junakinja, ali je zato podjednako očaravajuća kao i sve one.

Sofi je draga i domišljata, i govori sa akcentom kakav zamišljate da ima svaka od njenih junakinja, od Beki Blumvud do Eme Korigan. A upravo je zbog Eme u Njujorku kako bi obišla snimanje filma „Umeš li da čuvaš tajnu?“, što je druga adaptacija njenog romana za filmsko platno.

„Moram da priznam da sam oduvek mislila da bi roman dobro izgledao na ekranu jer sam, dok ga pisala, imala utisak da gledam film u glavi“, rekla je Kinsela. „Što je donekle slučaj sa svim mojim knjigama. Mislim da svet posmatram poprilično filmski. A ovaj je prava komedija za koju smatram da će se sjajno odvijati na filmskom platnu. Zaista volim par iz tog romana, Džeka i Emu, i mislim da sam pomalo zaljubljena u njih.“

Pored premijere filma, ovo je godina i kada je objavljen njen 17. roman „Dugujem ti“, još jedna ljubavna priča o usponima i padovima jednog savremenog para. „U pogledu ljubavnih romana, zaista ne mogu da zamislim važniju temu“, rekla je autorka. „To je univerzalna tema koja nikada neće prestati da nas zanima. Muškarci i žene, muškarci i muškarci, žene i žene, u svim tim kombinacijama ljudi se sreću i ostvaruju nekakav odnos, da bi zatim naleteli na probleme koji im poljuljaju samopouzdanje i dovedu do nerazumevanja. To je intrigantna tema, i pruža mnoštvo uglova iz kojih je možemo sagledati, jednostavno – neiscrpna.“

„Dugujem ti“ je roman o Fiksi Far, mladoj ženi čiji nam nadimak sve govori: opsednuta je popravljanjem stvari. Od očeve smrti pokušava da održi porodični posao u životu kako bi sačuvala sećanje na oca umesto da živi svoj život. A kada je nepoznati zgodni muškarac zamoli da mu u kafiću pričuva laptop, ona to zaista i čini i spašava mu računar. Kako bi joj zahvalio, Sebastijan na salveti ispisuje menicu i tako počinje priča o neprestanim međusobnim dugovima tokom koje će Fiksi morati da odluči šta, i koga, u stvari, želi.

Iako je ljubavna priča osnova ovog romana, Kinsela se dotakla i drugih tema – tu su i zaostavština, ljubav prema samom sebi i plejada likova koji se nose sa dva velika pitanja: šta dugujemo ljudima u svojim životima i šta dugujemo sami sebi?

„Zaista sam želela da istražim ovaj koncept i dam sve od sebe kako bih ga što bolje obradila“, kaže Kinsela. „Dugo sam razmišljala o dvoje stranaca koje će povezati to što čine usluge jedno drugom. Ali sam onda priču razvila na širi plan i prenela je i na porodicu i to me je navelo da se zapitam šta dugujemo svojoj porodici i šta to zaista znači. Tako je tema postajala sve šira i bogatija, uvlačila sam sve te likove u nju, i mislim da sam na kraju dobila skladnu i povezanu priču.“

Fiksi se bori sa bratom koji je ne uzima za ozbiljno, sa sestrom koja je ignoriše, i sa dečkom koji je iskorišćava – čitaoca zapljuskuju razna stanja u koja junaci zapadaju: tuga, zaluđenost, nezdrave ambicije i težnja ka samoumanjivanju koja stvara probleme u Fiksinom životu. Bez sumnje, ovo je Kinselin najambiciozniji roman do sada.

„Nikada ne bih pisala knjigu u kojoj su moji junaci kao tikve bez korena. Mislim da je predstavljanje njihovog porekla od ključne važnosti za priče koje stvaram“, rekla je autorka. „To odakle potičemo je zaista važno i naše porodice i šire okruženje nas formiraju kao osobu, a ima i drugih uticaja. Trudim se da u svakoj priči celovito predstavim karakter junaka. Uvek izaberem junakinju sa manama i pokušavam da rešim njene probleme sa njom i za nju.“

Iako je roman „Dugujem ti“ možda najmračnija i najdramatičnija Kinselina knjiga do sada, ne brinite: to je i dalje romantična komedija sa svim onim trenucima kada se smejete naglas i koje očekujete od ove autorke i njenih junakinja.

„Ne mogu da se obuzdam. Jednostavno moram da pišem zabavno“, kaže. „Možda bi moje priče mogle da budu linearne i dramatične. Ali ja želim da se ljudi smeju! Za mene svaka situacija ima zrnce nečeg otkačenog i to moram da zabeležim. Nekako sam uvek ja ta osoba u društvu koja ima lakomislene komentare i traži apsurdnost u ljudskoj vrsti, a to me zabavlja jer volim ljudske mane, to mi je, na neki način, hobi. Smeh je, po mom mišljenju, najbolje sredstvo za otpuštanja tenzije. Zaista mislim da bi lekari trebalo ljudima da prepisuju komedije.“

Kinselina duga karijera stvaranja romantičnih komedija svedoči o njenoj upornosti u prikazivanju ljudi onakvim kakvi su, kakve su nam majke, a kakvi najbolji prijatelji. Njene junakinje imaju mane i pokušavaju da izvuku najbolje iz uvrnutih situacija u koje svi zapadamo – na poslu, sa porodicom, u ljubavi i u životu.

Za kraj, autorka zaključuje: „Čovek se uvek oseti nagrađenim kada čita knjigu u kojoj se na kraju sve reši. Želim da stvaram svetove u kojima su ljudi zabavni i topli i želite da se sa njima družite, a stvari se odvijaju u dobrom smeru. I da, postoje usponi, padovi i drame, ali znate da će na kraju ljudi završiti na nekom dobrom mestu. A vi ćete biti zadovoljni načinom na koji su do tamo došli. A ako se i vi na kraju osećate dobro? Onda je reč o duploj pobedi.“

Izvor: bustle.com
Prevod: Dragan Matković