Dejan Stojiljković: Ljudska priroda je nestalna
O stasavanju despota Stefana Lazarevića i istorijskoj ulozi koja će mu doneti besmrtnost, o Redu Zmaja i planovima za nove književne poduhvate saznali smo kroz razgovor sa piscem Dejanom Stojiljkovićem o novom romanu „Učitelj mačevanja“.
Nakon „Dugih noći i crnih zastava“ koje opisuju pad pirotske tvrđave, „Olujni bedem“ i „Dukat za Lađara“ govore o opsadi Niša i bici na Pločniku 1386. godine, a u 4. delu petoknjižja „Učitelj mačevanja“ (knjiga I), pažnja se usmerava prema kneževiću Stefanu Lazareviću. Moravska Srbija se te godine nalazi između čekića i nakovnja, a u prestoni Kruševac dolazi vojvoda Ivan Kosančić, vitez Reda Zmaja, sa zadatkom da postane učitelj mačevanja mladom i buntovnom kneževiću Stefanu.
„Na severu su Ugri, a istočne granice probijaju akindžijske horde. Osmansko carstvo čeka da se završi opsada Soluna i da onda usmeri svu svoju silu na kneza Lazara. On je svestan situacije i ubrzano radi na pripremama za odsudnu bitku, zida nova utvrđenja, dodatno utvrđuje gradove, okuplja vitezove, naručuje oružje i oklope... Međutim, jedan deo vlastele je neodlučan i neki od njih bi pre da budu vazali nego da idu u boj. Roman ide ’u širinu i u dalj’, što bi rekao Andrić, radnja se odvija na širem planu, tu su Vizantinci, Dubrovčani, Ugri, ima i novih likova kao što su vojvoda Prijezda i Banović Strahinja. Naročitu pažnju sam posvetio Vuku Brankoviću i njegovoj filozofiji rata i mira“, kaže Stojiljković na početku intervjua u Bukmarkeru.
U Vašem novom romanu imamo tri pripovedne linije: počinje Angorskom bitkom, vidanjem rana Osmanskog carstva nakon poraza 1386, s druge strane je pokušaj mira i sabora oblasnih gospodara pred neveselom budućnošću, i 305. godina u kojoj zatičemo mladog Flavija Valerija Konstantina u Solunu. Koliko je za srpsku despotovinu bila značajna bitka na Angori 1402. godine?
Poraz Bajazita kod Angore označio je kraj vazalstva i mogućnost da Srbija postane nezavisna država. O tome jasno kaže i sâm despot Stefan u zapisu u svojoj Beogradskoj povelji: „Od Kosova poraboćen bih Ismailćanskom narodu, dok ne dođe car Persa i Tatara i razruši ih. I mene od njihovih ruku Bog milošću svojom oslobodi.“ Ja sam namerno napravio konstrukciju romana da on počinje i završava se Angorskom bitkom, vidimo odraslog despota Stefana, harizmatičnog viteza i vladara kome se divio čak i veliki Tamerlan, a onda se vraćamo 16 godina unazad, na sam početak, u Kruševac, i vidimo jedan, da se tako izrazim – nenaoštreni mač. To je mladi, svojeglavi knežević, pun sebe, koji dobija učitelja u koga isprva nema poverenja i kojeg ne poštuje. A onda kreće njihovo zajedničko putovanje gde Stefan sazreva i istovremeno uči mnoge stvari o sebi ali i o svetu. I zato ga, pred kraj knjige, njegov sestrić Đurađ Branković pita: „Kako ti je uspelo da u sebi spojiš monaha, filozofa i ratnika?“ Odgovor na ovo pitanje je ujedno poslednja rečenica u romanu.
Lazar Hrebeljanović, blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez, vladar vsem Srbljem, poziva Zmaja od Radana zbog posebnog zadatka. Šta budući vladar mora posedovati da bi bio dobar svome narodu?
Postoji scena u romanu gde knez Lazar drži lekciju sinu i on mu tu kaže sledeće: „Mi nismo gordi Romeji niti obesni Latini. Naši kneževi, kraljevi i carevi dolaze iz naroda. I jedino narodu duguju svoju vernost i dostojanstvo. Kakav si u očima onog sebra na polju ili kovača ili pekara – toliko si dostojan titule koju nosiš.“ Naravno, istorijski, ne postoje podaci da mu je baš tako rekao, ali suština jeste ista, ako sagledamo kakvu moralnu vertikalu je posedovao knez i kako se obraćao svom narodu u pismima i poveljama. Despot Stefan, čiji ceo život je bio podvig, svakako je kao dečak imao dosta da nauči od svog mudrog oca. Taj njihov odnos mi je bio naročito bitan u priči. Takođe, odnos između Kosančića i Stefana jeste, na neki način, „srce“ romana. Svaki mač ima svog kovača, svaki vitez ima svog učitelja. Kosančić ne uči Stefana samo da bude vitez i ratnik, već ga prevashodno uči da bude dobar čovek i pravedan vladar.
Šta se o Redu Zmaja sa sigurnošću zna? S kojim ciljem je nastao? Da li je 13. decembar 1408. godina osnivanja ili obnove? Osim despota Stefana, da li je još bilo Srba članova ovog reda?
Red je te godine definitivno obnovljen, a nastao je dosta ranije. Prema jednoj legendi, osnovali su ga Konstantin Veliki i Sveti Dimitrije u Solunu. U mojoj, fiktivno-istorijskoj verziji, njegovi članovi su, pored Kosančića, i Milan Toplica, Miloš Obilić, Banović Strahinja, Damjan Jugović, Prijezda od Stalaća, Andrija Branković... Zato sam odlučio da u knjigu ubacim nešto što se dosad slabo opisivalo u našoj prozi, a to su – viteški turniri. Upravo su ta nadmetanja bila mesta gde se ovaploćivao onaj „viteški kod“ o kome je tako lepo pisao moj drug Marko Aleksić u svojoj knjizi. Čast, ponos, vera, poštovanje protivnika, milosrđe, snaga i veština. Naši turniri su bili slični zapadnjačkim, ali su se bitno razlikovali u jednoj stvari, a to je pravoslavna filozofija života i ratovanja. Doduše, crkva baš nije odobravala viteška nadmetanja, ali je gledala kroz prste vlastelinima koji su ih organizovali. Inače, imam nameru da u sledećem nastavku koji će nositi naslov „Pad Zlatne Kapije“ i baviće se i ratom sa Ugarskom na Dunavu, uvedem lik Žigmunda Luksemburškog koji tada ima tek 19 godina. On je bio vrlo kontroverzna i intrigantna istorijska ličnost, kao da je ispao iz nekog Šekspirovog komada ili serije „Igra prestola“.
Citirate Isaka Sirina, Epaktita, Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Borislava Pekića, Novicu Tadića... Šta nam to govorite o vremenu prošlom, sadašnjem i budućem? Da je sve neprekinut niz – scriptura continua?
Postoji jedna rečenica u Jevanđelju po Mateju koja kaže „Narod će se dići protiv naroda i carstvo protiv carstva“. Apostol Matej je živeo vekovima pre događaja opisanih u mom romanu, a opet, ova njegova rečenica kao da govori o njima, to jest, o srpsko-turskom ratu koji je trajao bezmalo dve decenije. Postoje, takođe, i lepi stihovi Miodraga Pavlovića pesme Govor knežev uoči bitke: „Mogu li sakupiti reke rajske da optočim narod svoj oklopom vode večne?“ Pokušao sam da uhvatim tu atmosferu istorijske neminovnosti i nagoveštaja apokalipse. Zamislite kako je tada bilo vladaru male kneževine koji izlazi pred veliku i moćnu imperiju da sa njom podeli megdan. Sveti knez je znao: rat je večit, mir je neizvestan i krhak, a ljudska priroda nestalna. Pa opet, nije pognuo glavu i prepustio se stihiji. Odlučio je da se bori.
Kako se Vi vraćate po ono što svako od nas ponekad izgubi (kao knez Lazar u „Dugim noćima“)?
Bez srdžbe i kajanja, sa verom u Boga i ljude. Ovo poslednje malo teže ide, ali u takva vremena živimo.
Zašto volimo priče? Da li su one trajnije od svega što je ljudski um stvorio?
U osnovi svega je pripovedanje. Književnost je prevashodno pripovedačka umetnost, razni postmodernizmi i ostali izmi su došli kasnije. A najosnovnija forma pripovedanja je takozvano „putovanje heroja“. S vremenom sam zaključio da nas naša domaća književna kritika uči da ne volimo priču. Pa samim tim – ni heroje. Po njima, sve je važnije od priče, i politika, i filozofija, i beskrajni tokovi svesti, i još duži opisi, i famozna „angažovanost“... Junaci savremene domaće književnosti su veoma često slabići, očajni i uplašeni ljudi, destruktivni i autodestruktivni, skloni samorefleksiji i depresiji, rođeni gubitnici, osuđeni da na kraju priče nastradaju ili nestanu. Zato se i toliko forsiraju (a bogami i nagrađuju) dela o savremenoj otuđenosti, ratovima devedesetih, bespućima urbane džungle, ratnim zločinima... Meni je odavno muka od toga. Glavni junak mog romana je jednostavan i pomalo staromodan, u tome se krije njegova atraktivnost kao književnog lika. On je alfa-muškarac, snažan fizički i mentalno, pravedan i častan, verujući čovek i optimista. Ne zato što želim da bilo kome udaram kontru, već zato što je Ivan Kosančić čovek kakav bih ja voleo da budem. A vole ga i žene. Bezbroj puta su mi se javljale čitateljke koje kažu da su se nakon čitanja knjige – zaljubile u njega. Isto važi i za Nemanju Lukića. Takvih junaka je oduvek bilo, Odisej, Ahil, Marko Kraljević... Njihova putovanja su ono što nam golica maštu, što nas uzbuđuje, tera da maštamo. Bez takvih junaka nema priče, a bez priče – nema ni književnosti.
Zamislite leto 1989. godine. Vozite se auto-putem u golfu dvojci. Umesto jelkice, visi grb Arsenala koji te sezone uzima titulu. Life’s good. Koje biste kasete pustili da Vam budu saputnici na tom putovanju?
U to vreme su se pojavile neki sada klasični albumi i ja sam, iako klinac, imao sreće da budem savremenik toga. Prvi na pamet mi padaju The Stone Roses i njihov debitantski album, imam Jugotonovo izdanje na vinilu. New Order i „Technique“. Pet Shop Boys i njihov „Introspective“. Kao i dva epska albuma, „Floodland“ od Sisters of Mercy i „Grains of Sand“ od The Mission. Od domaćih, svakako, Ekatarina Velika i „Par godina za nas“.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 67
