Čoveku uvek trebaju ljubav i toplina – održana promocija zbirke priča Vladana Matijevića „Nora i Zmija“
U knjižari Delfi SKC predstavljena je zbirka priča „Nora i Zmija“, jednog od naših najvećih pisaca današnjice Vladana Matijevića. O knjizi koja je podeljena u pet ciklusa, sastavljenih od naizgled nepovezanih fragmenata, često grotesknih i uvrnutih ispovesti glavnih junaka i skazova u kojima se ogleda nakaradna logika, naopak sistem vrednosti i nevesela svakodnevica savremenog potrošačkog društva, govorili su, pored autora, i književni kritičari Tamara Krstić i Predrag Petrović.
Književni kritičar Predrag Petrović istakao je na početku da ovom zbirkom priča, baš kao i prethodnim knjigama, Vladan Matijević dokazuje majstorstvo i raskoš svog pripovedačkog talenta.
„Meni je posebno zadovoljstvo što je Vladan Matijević ove godine objavio baš zbirku pripovedaka i što je ostao veran pripoveci kao žanru. Čini mi se da je njegova slava i počela zbirkom priča ’Prilično mrtvi’, za koju je dobio Andrićevu nagradu. U novoj knjizi možemo prepoznati neke odlike poetike Vladana Matijevića, ali i niz novih momenata koji govore o pomeranjima u opusu. Prepoznajemo u nekim ciklusima usmerenost na stvarnost koju možemo prepoznati, stvarnost savremenog doba, koja je uvek nekako začinjena i momentima crnohumornog, apsurdnog, grotesknog, a to je ono što daje posebnu draž i izuzetnost njegovim pripovetkama. Ali, u ovoj zbirci, možda i više nego u nekim njegovim prethodnim ostvarenjima, možemo prepoznati pomeranje ka svetovima fantastike, koji svoje uporište imaju i u mitovima, legendama, predanjima, folkloru. To je meni bilo izuzetno. Tako da se u ovoj zbirci uspostavlja jedan raskošni raspon slika, vizija, svetova, prostora, vremena – od svakodnevice u predgrađu jednog provincijskog grada pa do fantastičnih svetova vila, vodenih bića, kojima se prostor i vremena neprestano ukrštaju“, rekao je Petrović, dodavši da je u vezi sa ovom zbrikom fascinantno i to što na prvi pogled deluje kao raznotona, ali da je zapravo jedna izuzetno osmišljena celina. „Prvi ciklus bi se mogao nazvati ’Portret umetnika u mladosti’, po jednoj od priča. To je portret umetnika koji stasava na periferiji jednog blatnjavog provincijskog gradića i suočava se sa stvarnošću koja ne haje za pesnika. On odrasta sa opredeljenjem da bude pisac, na užas svoje okoline, i svojim komšijama priča priče o vilama i vilenjacima, koje na kraju i objavljuje pod nazivom ’Ti se ne bojiš ove vode’, kako se zove poslednji ciklus priča u knjizi. Dakle, tu prepoznajemo okvire jedne dobro i pažljivo osmišljene celine. Provincijska sredina je opisana u drugom ciklusu ove zbirke, koji uporište, možda, ima u pripoveci koja se zove ’Divlja gradnja’. To je metafora Srbije i savremenog doba. Postepeno se iz takve stvarnosti sve više okreće ka fantastici, koja uporište ima u različitim izvorima. Bilo je kod Matijevića i ranije pričā koje su zasnovane na resemantizaciji antičkih mitova, herojā, njihovom izmeštanju u savremene okvire. Ovde je to postala čitava jedna izuzetna celina.“
Književnu kritičarku Tamaru Krstić junaci zbirke „Nora i Zmija“ podsećaju na junake iz nekih piščevih prethodnih knjiga.
„Autor ili protagonista prvog ciklusa priča jeste neko ko nas vuče da razmislimo ili da se podsetimo knjige ’Pisac izdaleka’, ali s druge strane, ta fragmentarnost, ponegde i liričnost, ili osećaj da čitate pesme u prozi, podsećaju nas na to da je Vladan Matijević i počeo kao pesnik. Bilo mi je zanimljivo da povežem junake, motive i teme sa prethodnim knjigama, ali i da u samom načinu pripovedanja i strukturiranja ove knjige i u samom promišljanju toga šta je priča i šta je pripovedanje dobijem jednog novog i drugačijeg Vladana Matijevića. Tačno je da je fantastika ovde zauzela jedan novi prostor, ali, s druge strane, meni je najzanimljivije to kako se cela ova knjiga koncipira oko naslovne priče ’Nora i Zmija’, u kojoj Vladan odlazi u jednu vrstu istorije kakvu nismo imali do sada u njegovom stvaralaštvu. Zanimljivo mi je da na početku te priče stoji moto, zapravo jedno objašnjenje koje može biti moto i za čitavu knjigu, gde se pominje svevreme – da se na Balkanu ništa ne završava; novo počinje i traje paralelno sa starim i kroz tu priču, ali zapravo i kroz sve ostale, osećamo da postoji to jedno svevreme ili zapravo mešanje vremena. Prošlost, sadašnjost i budućnost na neki način isto stoje, jer je čovek na neki način nepromenljiv. Rekla bih da je priča ’Divlja gradnja’ centralna metafora cele ove knjige, a to je metafora života na ovim prostorima, čoveka koji ostaje isti, bez obzira na vreme. Vladan je pokušavao na različite načine i različitim perspektivama i temama da dodirne to opšte osećanje svevremena. Vrlo je zanimljivo i to da se ova knjiga može čitati ne samo kao pripovedni venac već i kao roman, jer ima neke njegove odlike, počevši od pisca koji na početku daje svoj ’Portret umetnika u mladosti’ pa do ispisivanja njegovih fantastičnih priča – određena mesta u knjizi postaju ključne stvari koje nam omogućavaju viđenje i ciklusa kao celine i kao mogućih poglavlja romana. Takođe, ovu knjigu možemo da čitamo i kao tragediju ili tragikomediju u pet činova.“
Najavljujući ovu knjigu, pisac Vladan Matijević je rekao da je, pišući je, imao utisak da mu stvarni svet postaje za nijansu jasniji, iako je u ovim pričama prikazan kao izvitoperen i čudan.
„Kada dugo razmišljate o svetu i o njemu pišete priče, i kada dugo razmišljate o različitim junacima, uglavnom o onima sa margine, iako ima tu i pesnika i kraljeva i kraljica i čudovišta, neke stvari vam postaju jasnije. Knjiga je zamišljena da bude fragmentarna. Neki fragmenti su povezani – kao u priči ’Nora i Zmija’, ili ’Portret umetnika u mladosti’ ili ’Pesma iz Rukavca’. Ima 31 priča, ali zbog tih pet tema koje sam obradio da bih prikazao današnji svet može se reći da u stvari ovde ima pet priča. Priče i junaci i zbivanja iz jedne priče pojavljuju se u drugoj, tako da bi ovo moglo da se doživljava i kao pet priča i kao roman“, rekao je Vladan Matijević i osvrnuo se i na pojam svevremena. „U knjizi eseja i beleški ’Memoari i amnezije’, koja je objavljena 2012, razmišljao sam o svevremenu i pisao o tome kako se kod nas ništa ne završava. Kod nas još uvek traju tranzicija, samoupravljanje, Drugi svetski rat i borba između Karađorđevića i Obrenovića. Sve traje i ne završava se, i sve novo počinje i traje paralelno sa starim. Čoveku su uvek bile potrebne ljubav, toplina, hrana. To je trebalo i antičkom čoveku i pećinskom čoveku i treba savremenom čoveku i tu se ništa ne menja. Zato, recimo, pričam priču o Jeleni Trojanskoj kojoj je muž rekao da mora proći gola pred braniteljima Troje, muškarcima ogrezlim u krv, da pokaže zbog koje lepote će oni umreti, a na kraju priče povlačim paralelu sa ženom koja u letnje podne danas prolazi pored Tojotinog servisa i ulicom koja je ogrezla u erotiku ide u frizerski salon. Premeštam junake iz jednog vremena u drugo i to funkcioniše jer smo mi u stvari isti kao i ti heroji iz antičkog doba. Samo su se promenili zakoni, tehnika, moda i neke još bezvezne, nebitne stvari, ali čovek je ostao isti“, rekao je Vladan Matijević.
Knjigu priča „Nora i Zmija“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
