Čovek koji je izmislio savremen način prodaje knjiga rodio se u 18. veku
Danas malo ljudi zna ko je Džek Lekington (1746 – 1815) i njegovu, nekada nadaleko poznatu, knjižaru Hram muza. Ako ste nekada kupili neku od neprodatih knjiga po veoma niskoj ceni ili ako ste zamišljeno lutali kroz knjižaru zaneti sadržajem prepunih polica ili proveli popodne lenčareći u čitalačkom odeljku knjižare ne kupivši ništa, onda ste iskusili neke od Lekingtonovih revolucionarnih načina kojima je izmenio praksu prodavanja knjiga u 18. veku. A ukoliko ste prodavac knjiga, onda su velike šanse da ste se susreli sa marketinškim strategijama i pritiscima konkurencije koji vode poreklo još od Lekingtonove knjižare. Na tržištu dvadeset prvog veka se ponekad javi čežnja za nekim jednostavnijim vremenima, ali neprijatna tenzija između malih i velikih prodavaca postoji oduvek. Hram muza, koji je bio jedna od prvih modernih knjižara, bio je mamutsko preduzeće, nesumnjivo najveća knjižara u Engleskoj. Ova knjižara je raspolagala fondom, vrednim hvale, od 500.000 knjiga, imala je godišnju prodaju od 100.000 knjiga i zaradu od 5.000 funti (što je danas ugrubo oko 700.000 funti). Sve ovo je Lekingtona učinilo bogatim čovekom, kome su se jedni dvili, a drugi ga prezirali. Međutim, najveći londonski prodavac knjiga počeo je kao nepismeni obućar.
Kao jedno od jedanaestoro dece, Lekington je još kao dete postao obućarski šegrt. Nije imao nikakvo formalno obrazovanje, ali je u ranom uzrastu prepoznao vrednost knjiga. On i njegovi drugovi su uvek bili u potrazi za jeftinim izdanjima poezije, drama i dela klasične književnosti, kako bi naučili da čitaju i proširili poznavanje sveta oko sebe. Kasnije, kao obućar, Lekington se sa svojom suprugom, Nensi, preselio u London. U svojim memoarima je opisao kako je, odmah po dolasku u grad, poslednje pola krune potrošio na knjigu poezije Edvarda Janga „Night Thoughts“. „Jer da sam kupio večeru, pojeli bismo je već sutra i zadovoljstvu bi brzo bio kraj, ali i još pedeset godina da živimo mogli bismo se sladiti knjigom.“ Ubrzo potom, 1774. godine, Lekington je uspeo da iznajmi svoju obućarsku radnju i počeo je da prodaje ujedno cipele i knjige.
Kasni 18. vek je bio doba promena. Sve više ljudi učilo je da čita, a povećanje slobodnog vremena kod radničke i srednje klase, značilo je povećanu potražnju knjiga. Ipak, knjige su i dalje bile skupe, a knjižare su mogle biti i pomalo zastrašujuća mesta. U to vreme, tipične knjižare nisu ohrabrivale dokono razgledanje i dokoličarenje. Lekington je želeo da nađe način da knjige učini pristupačnijim, a da uz to i zaradi. Sa tim na umu, pokrenuo je revoluciju u prodaji knjiga na najmanje četiri načina. Njegova prva inovacija bila je eliminisanje osnovne karakteristike trgovine tog vremena: kupovine na kredit. Vodio je trgovinu u kojoj se plaćalo isključivo gotovinom. To je šokiralo konkurenciju i uvredilo neke od njegovih kupaca. Njegov rezon je bio da, ako prodaje za gotovinu, može i da kupuje za gotovinu i na taj način izbegne skupe pozajmice. Na ovaj način izbegavao je kamate i gubitke do kojih bi došlo kada kupci ne bi mogli da izmire račune za već uzete knjige. Njegova druga inovacija ticala se načina na koji je rešavao situaciju sa neprodatim knjigama. Standardna praksa je bila da prodavci knjiga kupe velike količine neprodatih knjiga, a onda unište tri četvrtine kako bi knjigama podigli cenu. Međutim, Lekington bi kupovao velike količine knjiga, ponekad i čitave biblioteke, a onda knjigama spuštao cene svim knjigama kako bi prodao što veće količine knjiga. Na ovaj način je imao veliki protok knjiga, učinio ih je pristupačnim većem broju čitalaca i pravio veliki profit, sve u isto vreme. Lekingtonova treća inovacija će biti poznata svima danas koji vole dobru rasprodaju: ubedio je svoje mušterije da dobijaju najbolju moguću ponudu, odbijajuću da se cenjka. U svojoj radnj, postavio je znak na kome je pisalo: NA SVAKOJ KNJIZI JE ISTAKNUTA NAJNIŽA CENA I NEMA DALJIH UMANJENJA.
Do 1794. godine, nagomilao je dovoljno zaliha i sa svojim ortakom Robertom Alenom se uselio u veliku knjižaru na trgu Finsburi. Knjižaru je nazvao Hram muza, a iznad ulaza na tabli sa natpisom je pisalo: NAJJEFTINIJA KNJIŽARA NA SVETU. Hram muza je postao turistička atrakcija i ovo je bila Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina knjižare – spektakularna veličina u odnosu na koju su sve druge knjižare bile male – učinila je da knjižara, sama po sebi, bude turistička destinacija. Sa prednjim delom dugačkim 140 stopa (42 metra), lobi nalik na pećinu imao je kružnu tezgu kojoj je mogla da priđe poštarska kočija sa šest konja. Iznad ove tezge, stepenište je vodilo do foajeā u kojima su kupci mogli da čitaju, uzimajući knjige iz galerija duž kojih su se pružale police prepune knjiga, na četiri sprata. Što su se kupci peli više, to su knjige bile jeftinije i pohabanije. Pesnik Džon Kits je proveo mnoge sate u foajeima čitajući besplatno, a ovde je upoznao i svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija, koji su radili u knjižari.
Kasni 18. vek je bio doba promena. Sve više ljudi učilo je da čita, a povećanje slobodnog vremena kod radničke i srednje klase, značilo je povećanu potražnju knjiga. Ipak, knjige su i dalje bile skupe, a knjižare su mogle biti i pomalo zastrašujuća mesta. U to vreme, tipične knjižare nisu ohrabrivale dokono razgledanje i dokoličarenje. Lekington je želeo da nađe način da knjige učini pristupačnijim, a da uz to i zaradi. Sa tim na umu, pokrenuo je revoluciju u prodaji knjiga na najmanje četiri načina. Njegova prva inovacija bila je eliminisanje osnovne karakteristike trgovine tog vremena: kupovine na kredit. Vodio je trgovinu u kojoj se plaćalo isključivo gotovinom. To je šokiralo konkurenciju i uvredilo neke od njegovih kupaca. Njegov rezon je bio da, ako prodaje za gotovinu, može i da kupuje za gotovinu i na taj način izbegne skupe pozajmice. Na ovaj način izbegavao je kamate i gubitke do kojih bi došlo kada kupci ne bi mogli da izmire račune za već uzete knjige. Njegova druga inovacija ticala se načina na koji je rešavao situaciju sa neprodatim knjigama. Standardna praksa je bila da prodavci knjiga kupe velike količine neprodatih knjiga, a onda unište tri četvrtine kako bi knjigama podigli cenu. Međutim, Lekington bi kupovao velike količine knjiga, ponekad i čitave biblioteke, a onda knjigama spuštao cene svim knjigama kako bi prodao što veće količine knjiga. Na ovaj način je imao veliki protok knjiga, učinio ih je pristupačnim većem broju čitalaca i pravio veliki profit, sve u isto vreme. Lekingtonova treća inovacija će biti poznata svima danas koji vole dobru rasprodaju: ubedio je svoje mušterije da dobijaju najbolju moguću ponudu, odbijajuću da se cenjka. U svojoj radnj, postavio je znak na kome je pisalo: NA SVAKOJ KNJIZI JE ISTAKNUTA NAJNIŽA CENA I NEMA DALJIH UMANJENJA.
Do 1794. godine, nagomilao je dovoljno zaliha i sa svojim ortakom Robertom Alenom se uselio u veliku knjižaru na trgu Finsburi. Knjižaru je nazvao Hram muza, a iznad ulaza na tabli sa natpisom je pisalo: NAJJEFTINIJA KNJIŽARA NA SVETU. Hram muza je postao turistička atrakcija i ovo je bila Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina knjižare – spektakularna veličina u odnosu na koju su sve druge knjižare bile male – učinila je da knjižara, sama po sebi, bude turistička destinacija. Sa prednjim delom dugačkim 140 stopa (42 metra), lobi nalik na pećinu imao je kružnu tezgu kojoj je mogla da priđe poštarska kočija sa šest konja. Iznad ove tezge, stepenište je vodilo do foajeā u kojima su kupci mogli da čitaju, uzimajući knjige iz galerija duž kojih su se pružale police prepune knjiga, na četiri sprata. Što su se kupci peli više, to su knjige bile jeftinije i pohabanije. Pesnik Džon Kits je proveo mnoge sate u foajeima čitajući besplatno, a ovde je upoznao i svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija, koji su radili u knjižari.
Kao što je bilo uobičajeno u to doba, mnogi prodavci knjiga su, takođe, bili i izdavači, i Lekington bi se, povremeno, pridružio drugima u izdavačkim poduhvatima. Najznačajniji je bio poduhvat iz 1818. godine kada se Lekington uortačio sa Hjuzom, Hardingom, Mejvorom i Džounsom i objavio mali broj primerka (tričavih 500) veoma neobičnog romana, do tada nepoznate spisateljice Meri Šeli. Roman u pitanju je, naravno, „Frankenštajn“. Kao prodavac knjiga, koji je postao i izdavač, Lekington je takođe objavljivao i različita izdanja svoje autobiografije, delom i zbog toga jer je znao da je njegova reputacija u pitanju, samim tim što je njegov uspeh izazivao kritike drugih prodavaca knjiga. Neki klevetnici su tvrdili da su njegovi katalozi preuveličavali obim njegovih zaliha, dok su drugi tvrdili da je bogatstvo stekao dobitkom na lutriji jer su smatrali da je nemoguće zaraditi toliko novca prodajući knjige. Bilo je i onih koji su Lekingtona optuživali za nelojalnu konkurenciju. Smatrali su da je imao monopol nad tržištem, s obzirom na to da je posedovao preveliku količinu knjiga i da treba da se povuče iz posla jer je već stekao bogatstvo. I danas se mogu čuti slični komentari, na račun Amazona koji je počeo da pravi i prodavnice od cigle i maltera. (Prvo u Sijetlu 2015. godine, a uskoro i u San Dijegu.) Neki se pitaju da li je ovo uopšte poželjno i neophodno, s obzirom na to da ova onlajn trgovinska kompanija drži 60 procenata tržišta prodaje knjiga.
Kao i vlasnik Amazona, Džef Bezos, i Lekington je postao neka vrsta slavne ličnosti. Kako bi kupcima dao do znanja da je u knjižari, zastava se viorila nad knjižarom za vreme njegovog prisustva; ulicama Londona se vozio u kočiji na kojoj je pisao njegov moto: MALA ZARADA RADI VELIKE STVARI. Čak je štampao i novčiće sa svojim likom koji su se mogli kupiti u knjižari. Katalog sa spiskom raspoloživih zaliha knjiga su redovno štampani, a primali su porudžbenice od kupaca čak iz Amerike. Lekington je, na kraju, ipak prodao svoju knjižaru dalekom rođaku i povukao se na selo i povremeno vršio službu kao metodistički sveštenik. Nažalost, Hram muza je izgoreo u požaru 1841. godine i nikada nije obnovljen. Iako ova ogromna knjižara nije bila deo lanca prodavnica – moderni lanci trgovina su se javili tek deset godina kasnije – Lekingtonove inovacije i njegovo kontroverzno poslovanje kojim je podrivao konkurenciju velikim popustima i prodajom velikih količina robe, do dana današnjeg nastavljaju da budu model u poslovanju velikih lanaca knjižara i internet prodavaca kao što su Barns i Nobl i Amazon.
Izvor: lithub.com
Kao i vlasnik Amazona, Džef Bezos, i Lekington je postao neka vrsta slavne ličnosti. Kako bi kupcima dao do znanja da je u knjižari, zastava se viorila nad knjižarom za vreme njegovog prisustva; ulicama Londona se vozio u kočiji na kojoj je pisao njegov moto: MALA ZARADA RADI VELIKE STVARI. Čak je štampao i novčiće sa svojim likom koji su se mogli kupiti u knjižari. Katalog sa spiskom raspoloživih zaliha knjiga su redovno štampani, a primali su porudžbenice od kupaca čak iz Amerike. Lekington je, na kraju, ipak prodao svoju knjižaru dalekom rođaku i povukao se na selo i povremeno vršio službu kao metodistički sveštenik. Nažalost, Hram muza je izgoreo u požaru 1841. godine i nikada nije obnovljen. Iako ova ogromna knjižara nije bila deo lanca prodavnica – moderni lanci trgovina su se javili tek deset godina kasnije – Lekingtonove inovacije i njegovo kontroverzno poslovanje kojim je podrivao konkurenciju velikim popustima i prodajom velikih količina robe, do dana današnjeg nastavljaju da budu model u poslovanju velikih lanaca knjižara i internet prodavaca kao što su Barns i Nobl i Amazon.
Izvor: lithub.com
