Veselin P. Dželetović: „Nema čuda ako vere nema“
Veselin P. Dželetović rođen je 1962. u Lipljanu kod Prištine. Član je Udruženja književnika Srbije, NUNS-a, Društva novinara Vojvodine i IFJ-a (Međunarodne federacije novinara). Predsednik je Udruženja pisaca „Poeta“. Redovni je član Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika.
Objavio je zbirke poezije „Plemeniti vitez od Kosmeta“ (2004), „Eh, Kosovo“ (2005), „Ograma“ (2008); istoriografsku monografiju „Poslednji srpski car Jovan Nenad“ (2007), „Jovan Nenad: Crni čovek“ (2009), i romane „Čuvari zavičaja“ (2008), „Srpsko srce Johanovo“ (2009), „Poslednji srpski vitez“ (2023), „Nebeski adelfat“ (2024).
Roman „Srpsko srce Johanovo“ doživeo je 34 izdanja i preveden je na engleski, ruski, francuski, nemački, makedonski, slovački, jermenski, italijanski, rumunski, japanski i grčki jezik. U toku je prevod na kineski i poljski jezik. Po ovom romanu snimljen je i film „Žetva“.
Kao borcu za istinu, dodeljen mu je Orden Centralne kozačke vojske Ruske Federacije. Policijski veterani Republike Srbije dodelili su mu Orden „Kosmetska zvezda“. Odlikovan je medaljom „Za vernost slovu i delu A. S. Puškina“. Titulu „srpski vitez“ dodelio mu je Kulturno-istorijski centar „Srpska kruna“. Dobitnik je povelje „Sveti Sava“ za „blagodarna djela podarena srpskom narodu“. Nosilac je „Majstorskog pisma“ za poeziju.
O romanu „Srpsko srce Johanovo“, filmu „Žetva“ koji je po njemu nastao, ali i o položaju srpskog življa na Kosmetu danas u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik Veselin P. Dželetović.
Film „Žetva“ ponovo je privukao pažnju javnosti na Vaš roman „Srpsko srce Johanovo“ koji je poslužio kao predložak. Koliko se film razlikuje od romana?
Razlika je samo u nekim dramaturškim delovima. Nedostaju neki delovi gde je reditelj procenio da bi bilo bolje bez njih jer bi bili „teški“ za gledanje. Cilj nam je da prikažemo težinu zločina, ali na neki poetski način kako je to urađeno i u romanu.
Kako je nastao roman „Srpsko srce Johanovo“?
Nastao je iz mog susreta sa čovekom koji nosi srce Srbina sa Kosova i Metohije. Taj Nemac progovara istinu samo zbog želje da usvoji mališana, sina čoveka čije srce nosi. Tu istinu preneo sam u poemi, kasnije u romanu „Srpsko srce Johanovo“, a sada i filmom „Žetva“.
Kako ste prikupljali građu za roman i šta ste najstrašnije saznali o Žutoj kući?
Nisam prikupljao nikakvu građu niti istraživao. Roman je, kako smo već naveli, nastao iz svedočenja Nemca koji je „dobio“ srce Srbina. Ovo kažem jer je junak mog romana, a i svi drugi kidnapovani Srbi, bio primoran da potpiše papir kao da je donor organa. Građu za moje nove romane „Poslednji srpski vitez“ i „Nebeski adelfat“ prikupio sam iz svedočanstava ljudi koji su mi prilazili na promocijama ovog romana i govorili o sudbinama svojih najbližih. Ja sam samo preneo njihova kazivanja u romane.
Da li je zvanična Evropa, ali i svetska javnost, trebalo da mnogo jače reaguju na izveštaj Dika Martija na zločine u Žutoj kući?
Naravno, morali su da kazne zlikovce čija imena su poznata. Ali su zaćutali zbog politike koju vode jer su upravo ti zločinci na čelu nakazne tvorevine koju pokušavaju da stvore na delu najsvetije teritorije Srbije. Nažalost, oni ni danas ne reaguju. Za Srbe na Kosovu i Metohiji pravda je prognana.
Kako vidite trenutni položaj Srba na Kosmetu, ima li kraja Kurtijevom maltretiranju Srba?
Srbi na Kosovu i Metohiji ne žive normalne živote. Oni tamo traju od jedne nevolje do druge. I tako godinama. I stotinama godina. Ali traju. I trajaće. Kurti toga još nije svestan. Kao i mnogi drugi pre njega, kroz istoriju, nije shvatio da ne može Srbina na silu primorati da radi nešto što mu se naredi. Navešću samo dva primera iz novog romana: jednom Srbinu tri puta ruše kuću i on zida četvrtu. Jednu baku, koja živi u okruženju terorista, pitaju novinari kako opstaje sama, ona odgovara ‒ nisam sama, Bog je sa mnom. Ovo Kurti nikada neće shvatiti, zato i neće uspeti u svom zlom naumu proterivanja Srba. Jer Kosovo i Metohija su srpski i tako će biti dok je Sunca i Meseca. Tamo je naša Pećka patrijaršija, naši manastiri, tamo i livade mirišu na srpsko trajanje. Šiptari na Kosmetu nemaju ni jedan jedini kulturno-istorijski spomenik.
„Srpsko srce Johanovo“ prevedeno je na veliki broj svetskih jezika. Imate li informacije kako je u pojedinim državama prihvaćen?
Roman je doživeo 34 izdanja i preveden je na 17 jezika. Imam informacije za Jermeniju i Moskvu u kojima je naišao na izvanredan prijem čitalaca. Mislim da će u celoj vaseljeni biti prihvaćen na isti način, kao topla ljudska priča, što i jeste.
Da li ste se tokom pisanja i posle objavljivanja romana susretali sa nekim pretnjama?
Da, bilo je mnogih upozorenja, pretnji, ali je sve to ustuknulo pred istinom o kojoj svedočim.
Kakav je Vaš stav o veštačkoj inteligenciji i da li AI može da iznedri potresnije štivo o ovakvim događajima od živih ljudi?
Mišljenja sam da život priča najčudnije priče. Mnogo puta sam uhvatio sebe u razmišljanju kako sam uskraćen za maštanje u svojim knjigama, kao većina pesnika koja prenosi fikciju. Pišem o stvarnosti, koja je teška i bolna, ali kad završim roman shvatim da sam opisao takve događaje koje bi i mašta teško dočarala.
Planirate li nastavak romana „Srpsko srce Johanovo“?
Ne, planiram da pišem i dalje o zločinima nad Srbima. Kažu da je zločin zaokružen ćutanjem i da je svako ko ćuti o zločinu saučesnik u njemu. Zato ću i dalje svedočiti. Ali ne o ovoj temi koja je dobila svoj epilog i čiji je glavni junak živ i zdrav i vratio se na Kosovo i Metohiju. Njegov povratak naslućuje i naš. Možda ću i o tome uskoro pisati.
Da li u svetu kakav je danas pravo, istina i pravda imaju i dalje moć kakvu bi trebalo da imaju?
Nemaju jer nema dovoljno hrabrih i poštenih ljudi koji bi morali da se izbore za to. Kada njih bude, biće i prava, istine i pravde. Ja se borim koliko god mogu i ne odustajem od te borbe. Možda liči na priču o vrapcu koji gasi veliki požar noseći vodu u kljunu, ali ja sam i dalje na frontu. I verujem da ćemo jednog dana pobediti. Kako reče moj glavni junak: „Nema čuda ako vere nema!“
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: ekspres.net
