Bojan Savić Ostojić: U atmosferi intelektualnog otvaranja

Bojan Savić Ostojić (1983), pisac i prevodilac, osim nekoliko knjiga pesama i fragmenata, objavio je i novelu „Punkt“ (2017), putopisne fragmente „Varvarin u Evropi“ (2022) i romane „Nema oaze“ (2019), „Ništa nije ničije“ (2020), „Vreme vode“ (2023) i „Lusi“ (2025). Prevodi sa francuskog, a dela su mu prevedena na nemački jezik. Nedavno je postao laureat Nagrade „Zlatni suncokret“, poznate kao Vitalova nagrada, za roman „Lusi“.

Da li je fragmentarnost u romanu pokušaj otpora tradicionalnom, zatvorenom i potpuno zaokruženom tipu narativa, ili samo druga, suptilnija forma narativa koja teži sopstvenom totalitetu?

Postoje razne vrste totaliteta. Meni se dopada totalitet kojem stremi neznanac za šankom kad se namerači da vam ispriča ceo svoj život. Ili saputnik u vozu koji započne monolog, a vi sedite na susednom sedištu, po mogućnosti do prozora. Neiscrpan je i srećan što ne možete da pobegnete! Sigurno je: nijedan od njih neće početi od početka, svaki čas će se ponavljati, zapadaće u protivrečnosti, ali nosiće ga baš to što je sreo pravog, praznog slušaoca. Te pozicije me vrlo zanimaju, odnosi pripovedača i slušaoca. Zoran se o Lusi tako ispoveda, samo što je njegov slušalac (prazna) sveska. I „Lusi“, na kraju, kao i svaka knjiga, može da se prepriča. Ali problem sa prepričavanjem jeste što teži da ide redom. Svako sređivanje ovakvu priču uništava.

Utisak je da Lusi nije samo lik, već i neka vrsta ogledala za naratora. Koliko je taj odnos priča o drugoj osobi, a koliko o njemu samom? Da li biste rekli da narator zapravo nikada ne gubi Lusi, nego gubi verziju sebe koja je mogla da postoji samo kroz tu projekciju?

Nikom ne branim: Lusi se može shvatiti kao alegorija mladosti. Ali ja ne volim metaforična čitanja i prenesena značenja. Postoji nešto nesvodivo i nesimbolično u tom liku, njena konkretnost, opipljivost, telesnost, i to treba shvatiti bukvalno. Zoran u svojim reminiscencijama na nju polazi od čulnosti. I kad god pretera u meditiranju, vraća se na čulnost, to je sigurno tlo. Lusi se pritom ne tretira seksualno i već taj tretman oslobađa od niza klišea. Susret s njom odvija se u atmosferi intelektualnog otvaranja, buđenja, razgovora. Utoliko je izvesno da spoznajući Lusi, spoznaje i sebe samog. Lusi je, mogli bismo reći, Zoranov bivši life coach, a on, dve decenije kasnije, pokušava da se seti suštine njihovih dijaloga.

Ako bi se susret Zorana i Lusi zaista ponovio u idiličnim okolnostima, kako bi on izgledao?

Kao susret dvoje studenata na ulazu u faks: kad već jedno drugo nisu uspeli da izbegnu, hajde da popuše po jednu, pozdrave se i nastave dalje. (Spolja se ni na koji način ne bi mogao videti značaj tog susreta.)

Šta je, po Vašem mišljenju, najveća zabluda junaka ovog romana?

Da li mislite na „junaka“ ili „junake“? Ako je Zoran u zabludi, u zabludi je svako ko se prepusti sećanjima. S njima se mora tako. Ili ćete uplivati u njih, uroniti, ili ćete ih samo zagrebati tako da vas ne ugroze. Zoran se pri sećanju na Lusi ne boji nostalgije, pokušava da ode iza nje, do neke crne rupe, tražeći nešto što mu je Lusi rekla, poželela da kaže, napisala, a što je prečuo. Kad se sećamo, ulazimo u neka druga vremena, uviđamo da vreme u ovoj statičnoj podeli prošlost-sadašnjost-budućnost nije legitimno. To je možda Zoranov porok: što voli da obitava u Zabludi, klubu u Ruzveltovoj koji je zatvoren 2005. Ne osuđujem ga.

Postoji li nešto u romanu što je za Vas ostalo nerazjašnjeno čak i nakon što ste ga napisali?

Koliko god su meni bile jasne stvari u postavci ove priče, vodio sam računa da ne dođe do preteranog objašnjavanja. Opet, ključno je što su i meni bile otprilike jasne. Preterano samorazumevanje tokom pisanja dovodi, barem kod mene, do gubljenja interesovanja. Uostalom, misterije u „Lusi“ nisu od onih koje se razrešavaju jednim odgovorom. Koliko god se izoštrile, ostaju zamagljene. A najveća misterija jeste sama Lusi, za koju sam želeo da ostane neuhvatljiva, nespoznatljiva: upravo to njeno izmicanje mami Zorana, a (verujem) i čitaoca.

Ako uklonimo sve narativne i emotivne slojeve, da li je moguće da Lusi kao lik uopšte ne postoji, nego da je roman zapravo priča o nemogućnosti da se podnese sopstveni kontinuitet bez nje?

Zanimljivo je, uzbudljivo, da Lusi, lik iz sećanja, postoji i u realnom vremenu, dok je se Zoran seća, da nije iščezla, da obitava u istom gradu. To ne navodi Zorana da za njom traga, da je ganja (kako bi radio, na primer, neki Uelbekov junak, i to sa puškom). Njegova opsesivnost ne može se namiriti prepadom: Zorana uzbuđuje mogućnost da sretne Lusi. Ili da se mimoiđe s njom. Ali ona je u gradu ipak toliko daleko da bi, i kad bi uperio nekakav teleskop ka njoj, mogao da je vidi u onom obliku u kojem je se seća. Za Zorana Lusi itekako postoji, a konfabulativne slojeve je nemoguće oguliti (čik probajte!).

Rekli ste da su Tanja Stupar Trifunović i David Albahari među ranijim dobitnicima Vitalove nagrade koji su poetički najbliži vama. U kojim aspektima romana možemo da prepoznamo njihov uticaj?

S njima me zbližava temperament, sklonost fragmentu, osećaj da u svakoj knjizi počinju iz početka. Kod Davida se to prelama kroz majstorsko grananje tokova između fragmenata; kod Tanje, kroz traganje za uvek novom, nekonvencionalnom sintaksom. Uzaludno bi bilo tražiti poetičko jedinstvo među dobitnicima bilo koje nagrade, subjektivno je, kao što je zaludno nagrađivanje izjednačavati sa suđenjem: ali eto, kad se setim da je Nobela dobio Beket, pomislim: „Evo ga neko moj! Ima pravde!“

Na koji način Vaš prevodilački rad utiče na Vaš proces pisanja? Da li Vas proza pisaca koje prevodite inspiriše ili usmerava Vaš kreativni potencijal u određenim pravcima na tematskom, formalnom ili nekom drugom planu?

Ne samo pisaca koje prevodim već uopšte autora koje čitam. Imao sam sreće da prevedem neke autore koje sam kao čitalac zavoleo, na primer Emanuela Bova, Valeri Mrežen, Anrija Kalea, Anrija Rordu, Eduara Levea (da navedem neke koji nisu toliko poznati). Ali nisam siguran koliko se ta ljubav prema njima reflektuje u mom pisanju. Dinamike su različite. Prevođenje je rad u svom jeziku prema modelu, ali pisanje je montiranje strukture bez uzora. Jedno je bliže arheologiji, drugo arhitekturi. Sreću se negde u temeljima!

Na dodeli Vitalove nagrade pomenuli ste rad sa urednikom Sašom Boškovićem. Koliko Vam je ovaj rad sa njim na rukopisu bio značajan i koja je pozicija urednika u savremenoj domaćoj produkciji?

I te kako. Saša je pratio tekst od protoverzije, koju sam predstavio kao novelu, dok nije postala ovo što jeste. Bez njegovog razumevanja, „Lusi“ se ne bi dogodila. Saša nije urednik sa makazama. Od početka je bilo jasno da neće gušiti one nekonvencionalne tonove u tekstu, da neće originalnu strukturu ukrašavati nekim konfekcijskim rešenjima: on se tako postavio. Ima urednika koji i pre čitanja teksta nameravaju da ga osakate jer misle da to znači „uređivati knjigu“. Po mom, „uređivati knjigu“ znači slušati je, pustiti da deluje, i eliminisati u konačnici tonove koji stvaraju disonancu. Tako se ponašaju producenti. I dosta razgovarati! Kad je došla vest o Vitalovoj nagradi, prvo sam javio Saši – rečima: dobili smo je! Ako je uspela, knjiga je uvek zajednički poduhvat autora i urednika.

Autor: Dragan Babić

Izvor: Politikin dodatak „Kultura / Umetnost / Nauka“